Прича: Други човјек - Владимир Стојковић...

О утицају на садашњу екипу Партизана, како се наметнуо, зашто му саиграчи верују и шансама да најбољег српског голмана по окончању каријере гледамо у другој улози.

Фудбал 06.02.2019 | 00:00 Мала имена га "не раде", против великих блиста.

Постао је аксиом - тврдња која се не доказује - да Владимир Стојковић извлачи најбоље из себе кад га унапред отпишу и запитају се "колико ће комада примити?". На мечевима са тимовима за које сматра да нису дорасли његовом реномеу има, према личном признању, проблем мотивације, међутим, против аждаја каква је, на пример, Шахтјор, струји повишена доза адреналина венама најбољег српског голмана. И почиње шоу међу стативама...

Прво одбрана Жуниору Мораесу, који му је стрпао пет голова у два сусрета са кијевским Динамом, па сјајном левом беку Исмаилију (двапут), потом још једном Бразилцу Алану Патрику, те Коваленку кад је хватао "живу" у "деведесет". Колекција парада, као да у каквој голманској галерији тражи место на зиду да окачи вредне уметнине... Уље на платну није се растопило на сунцу недељног поподнева у Турској, задржало је постојаност и исијава вредностима најбољег појединца садашњег Партизановог тима.

Други је падеж што те параде показују како су црно-бели играли против једног од најјачих састава источне Европе. Прецизније, како су се (од)бранили. Није Стојковић урадио ништа неуобичајено, ништа ванредно, ништа на шта нисмо навикли. "А типицал даy ат тхе оффице", што би рекли Енглези. Поготово што је реч само о контролној утакмици на припремама кад суштински не би било важно ни да је Партизан изгубио од Украјинаца, као што не би требало победу, колико год је слатка, глорификовати.

Нешто друго је по среди: начин на који и кад не брани утиче на екипу. Не примећује се или не чује то на утакмицама такмичарског карактера, но током најјаче провере у Анталији, приметно је било да Партизанов тим живи од савета пристиглих из петерца једнако као оних са клупе, на којој седи Зоран Мирковић. Не ради се (само) о бодрењу саиграча - то може и онај ко не игра или публика кад крену далеко значајније утакмице - већ о сазнању да их помера као у луткарском позоришту. Свестан да увек има најбољи преглед игре, јер је пред њим цео терен, Стојковић користи благодети голманске позиције да командује и управља саиграчима.

Није увек био такав. Имао је Партизан друге лидере у јесен 2010. кад је после Мундијала у Јужној Африци и отписивања у Спортингу одлучио да срећу потражи у Хумској. Дочекали су га Младен Крстајић у својству главнокомандјућег на терену, Милан Лола Смиљанић као један од оних који је "држао" свлачионицу, кумовиРадосав Петровић и Марко Јовановић чије речи су одзвањале "Земунелом". Том гробарском клану приближио се тако што је радио најбоље што зна - бранио. У почетку је слушао њих, касније они њега. И миц по миц, ево га, осам и по година касније, наметно се ауторитетом знања. Постао је стварни лидер Парног ваљка, са капитенском траком око руке, која би, према свим параметрима морала ту и да остане, без обзира ко је на терену, осим ако није Саша Илић.

Стојковић за време утакмице одаје утисак човека коме се верује. Екипа је сигурна да, уколико погреши, може да очекује бравуре од "осамдесетосмице", појединци савет где да стану, кад да изађу на лопту, кад да је нападну, а и сам Владимир се променио у односу на поменуту 2010. На препоруку тадашњег селектора Радмира Антића, окренуо се литаратури, чита књиге на тему психологије и мотивације, истиче наслове"Разговори с Богом", "Моћ подсвести" и
"Тајна успешних људи". Други човек у односу на галамџију с почетка каријере. И сад се дере, али у корист тима, без псовки, са доста ауторитета, бирајући како се обраћа, на пример, 18-годишњем Светозару Марковћу, а како,  31-годишњемЗорану Тошићу. Иста порука, само различито пренета. Можда баш из књига преписан рецепт.

Ако је успео да прилагоди себе потребама Партизана, да постане други човек у односу на оног кад је долазио, има ли Владимир Стојковић право да тек тако одбаци идеју о тренерском послу по окончању каријере? Да оног тренутка кад баци рукавице у страну каже "то је то, нема више". Често је говорио да га та идеја не занима, бар не још, али човек у зрелом добу сам себе преиспитује и можда су ово баш те године у којима ће Велики Владимир одлучити да крене путем његових саиграча из репрезентативних дана,Немање Видића и Дејана Станковића, па да и он упише курс за тренерску лиценцу.

Поготово ако се зна да је својевремено причао да неће у Хумску, па у њој завршио, не тако давно да је време за други растанак, па потписао нови уговор, можда и то што Владимир Стојковић сад не жели да буде тренер није коначна, већ само привремена, одлука. Да може да се преобрази у блиској будућности, па да команде човека који је успео да преобрати себе видимо у другачијој улози. На клупи. Или, макар поред шефа струке, као тренера голмана.

Штета би било да знање - а зна много - не покуша да не пренесе другима. Јер, велики си кад дајеш. И кад мењаш себе.

Извор: моззартспорт