Прича - Гвардиола у Њукаслу: Писмо Бобију Робсону...

Али Боби не би био Боби и не би био Сер, када би мислио само на себе. . .

Фудбал 29.01.2019 | 18:45 Знате ли онај о Пепу Гвардиоли у Њукаслу?

Било је касно лето 1999. када је сер Боби Робсон, један од два-три највећа енглеска менаџера у историји ове игре (у његовој су категорији само Боб Пејсли, Брајан Клаф и Алф Ремзи), дошао да обрне пун круг.

Роберт Вилијам Робсон рођен је у грофовији Дурам, у маленом Сакристону. Село је тада било црно од угља, угаљ је овде био живот, копови су се ширили док не прогутају њиве, а са њивама оде и метар душе онога ко је о њиви бринуо. Последња канта угља одавде је извађена 1985. године, откада је Сакристон чистији, али сиромашнији. Народ је у Дураму поносан, грубих радничких руку, и листом навија за Њукасл Јунајтед, понос севера Енглеске.

Њукасл је заволео и мали Боби, са оцем ће ићи на сваку утакмицу и сањати да постане првотимац, мада му се та жеља неће остварити; касније ће бити тренер клубова широм света, али до те 1999. није успео да дође кући, буквално и метафорички гледано.

А онда јесте, сложиле су се коцкице, супруга Елзи му је одавно говорила да је време да се скраси, четврти рак је већ потукао када је газда Њукасла, помало озлоглашени Фреди Шепард, најзад успео.

Тада је један Каталонац написао писму свом омиљеном шефу.

(Љубав је била узвраћена, мада се знало да постоји неко изнад тога, само један љубимац, један момак за којег би Боби дао пола свог живота ако би му овај то тражио. Газа, наравно...)

Сарађивали су само једне године, Жозе Мурињо морао је да посредује док Енглез није савладао макар основе каталонског и шпанског – како то сада чудно звучи, Мурињо и Гвардиола на истом задатку! – алиПеп ће га заволети више него Кројфа, више него Ван Гала, више него иједног човека који је имао част, или је Барселона имала ту част, да им се путеви макар накратко укрсте.

Но пре писма и одговора на њега, вратимо се – као што то маестрално ради прошлогодишњи документарац “Боббy Робсон: Море Тхан а Манагер” – три године раније, у лето 1996.

Завршена је Кројфова ера, и Барси је била потребна нека јака марка. Боби Робсон, беатификован у Ипсвичу, поштован у Енглеској (мада ће се његова селекторска каријера, како то Енглези умеју да закувају, завршити у скандалима и оптужбама, за које махом није био крив), вољен у Португалији, обожаван у Холандији, дошао је у Барселону чим се опоравио од тешке операције меланома после које му није давано превише шанси ни да живи, а камоли да се врати фудбалу.

А опет, ето га: човек који је био више од тренера, у тиму који је био више од клуба...

То је, сећамо се ми нешто старији, она сезона у којој би и мизантроп морао да заволи фудбал, а посебно шпански, а Барселону без изузетка.

То је година у којој је један једини пик Бобија Робсона (“Желим само Роналда!”) играо најбоље у каријери, ма најбоље откако се закотрљала лопта по Шпанији, Бразилу, Холандији, читавом свету.

Сезона у којој је Барса освојила Куп победника купова (сер Боби није губио финала, то се одавно знало), Суперкуп Шпаније, сезона у којој је Барселона – тих дана смо их мање волели! – дошла у Београд и уваљала онај гол док су се звездаши још радовали и веровали у чудо.

У Каталонији ће је се сећати по најмање две утакмице: једна је финале Купа краља, против Бетиса (3:2), не само због пехара, већ јер је први пут Сантјаго Бернабеу морао да слуша, пева, трпи химну Барселоне; друга је оних легендарних 5:4 против Атлетико Мадрида Радомира Антића.

Како заборавити такав преокрет! Милинко Пантић је у првом полувремену дао три лака комада, шириле су се беле марамице, врат Бобија Робсона већ одавно је био смештен на гиљотину, спремне су и омче да своје главе протуре председник Нуњез и потпредседник Гаспарт; а онда Енглез прави потезе који се чине сулудим.

Из игре изводи, већ пре краја првог полувремена, капитена Гицу Попескуа и превејаног Лорана Блана, улазе Пици и Стоичков, већ у 52. минуту је Роналдо смањио на 2:3, али Пантић даје четврти само коју секунду касније и чини се да је све готово.

Фиго не мисли тако, а не мисли ни Роналдо, а не мисли ни Пици, и чудо над чудима се догодило, и Боби Робсоње опет херој Барселоне, макар накратко, иако га не воле новинари (“После победе над Логроњесом од 8:0 написали сте да Барселона уопште није играла фудбал!”), а кад те не воле новинари, лако се то прелије на трибине.



Робсон је скоро па псовао, Мурињо је морао да објашњава, да се правда, да изиграва адвоката, и можда је тада Специјални схватио да ће морати боље да манипулише тим будалама што држе оловке, диктафоне и камере.

Иза кулиса, Робсону се плео свилен гајтан: чак и на тој легендарној утакмици, у марту, на трибинама је биоЛуј ван Гал и објективи су били окренути њему. Знало се да је он жеља управе, да треба да настави наранџасту нит у Каталонији, да је Робсон, упркос свом ЦВ-ју и свим резултатима, само ту да угреје клупу.

Знао је, упркос обећањима, то и искусни Енглез, мада није желео да поверује у вести које му је његова португалска десна рука преводила сваког јутра...

Барса ће освојити три од четири трофеја, заостати у првенству за Реалом свега два бода, Робсон ће те сезоне бити проглашен за најбољег стручњака у Европи, али ће бити смењен. Сломиће му се срце и остаће рана, остаће и љубав коју су за њега имали играчи.

Роналдо воли да каже да никада не би постао такав нападач да није било Бобија Робсона. То је претеривање, ако не и безочна, мада бела лаж: Роналдо је био феномен и непоновљив и то би био чак и да га је тренирао Сем Олардајс, али такве изјаве говоре много и о њему и о човеку који га је довео из “свог” Ајндховена.

Гвардиола је тих година постао срце и душа Барселоне, ако већ није то и био, и остаће везан за Робсона као што није био везан ни за једног тренера пре или после. Много тога робсоновског видеће се у његовом приступу тактици и мотивацији, што ће се најбоље препознати када дозволи камерама да улазе у његову свлачионицу...

Године 1999. Фреди Шепард, вратимо се мало у будућност, успева.

Боби Робсон има 66 пуних година али за Њукасл ће бити млад, биће опет онај дечак који сваке друге суботе са оцем путује тридесетак километара до Парка Светог Џејмса, да види тим који игра у црно-белом и за који се дише ваздух пун угља и неправде.

Гвардиола је, дакле, већ на путу да постане легенда Барселоне, али ипак жели поново да сарађује саРобсоном, макар и у Њукаслу, тиму који не мрда из средине Премијер лиге.

“Доведи ме у Њукасл, дај ми прилику да поново играм за тебе, да ти докажем да могу то и тамо”, пишеГвардиола отворено Бобију Робсону. Сан му је био да се окуша у Енглеској, и то ће урадити на један другачији, мада ништа мање спектакуларан начин...

Боби не би био Боби и не би био Сер, када би мислио само на себе. Гвардиола ће много касније открити да је одмах добио одговор од свог шефа и пријатеља.

Паре нису биле проблем, пара је у Њукаслу било вазда, само је среће било ретко, али Робсон није желео то да уради ни себи ни Каталонцу. Превише си добар да би играо овде, пише му, учтиво га одбијајући, и Гвардиоладобија још једну лекцију због које ће пожелети да постане тренер.

Знате ли онај о Бобију Робсону у Њукаслу?

Легендарни тренер дошао је у клуб којег је волео, да му поклони себе и сво своје знање; после почетног уходавања Њукасл је поново постао битан, играо је Лигу шампиона, град је најзад изашао из дуготрајног самопрезира. Боби Робсон донео је срећу, ма како краткотрајну, свом народу, својим људима, оним радницима који кашљу црно и кад удишу бело, па се Њукасл борио и за титулу сезону-две.

Није дуго трајало. Хаос у управи, нелогични потези газде Шепарда, побуна млађих играча у свлачионици коју ни Алан Ширер није могао да обузда, непоштовање према великом тренеру, све то се скупило и неко је на северу помислио да би било добро да се Робсону уручи отказ.

До тада Њукаслу није ишло како треба, од тада им не иде никако. Примадоне од играча, испадање у другу лигу, лош газда којег мења још гори газда – Њукасл је слика и прилика клуба у расулу, и многима је драго што је тако.

“Џордијевци” са дужим памћењем сећаће се Хјуија Галагера, човека који је донео титулу Њукаслу и наводно проклео клуб који га је након успеха отерао. Две године после последњег освојеног трофеја, 1957, Галахер се убио скочивши под воз, а иако очевидаца није било, сви су могли да се закуну да су му последње речи биле “Њукасле, цркни, никада више нећеш ништа освојити”.

Ако већ верујете у карму, онда би дишпето који је направио клуб према човеку који га је волео целог живота, чак и издалека, посебно издалека, требало да буде много гори од мрмљања једног самоубице.

Барселона је сломила срце Бобију Робсону, његов Њукасл му је скршио душу, да се никада не опорави. Претурио је тај преко главе много, али је ипак отишао у сузама; убрзо, и немогуће да то нема никакве везе, вратио му се тумор, и овог пута није било тог лекара који га је могао спасти...

Но то је већ друга прича. Важније је, овог позног јануара, скоро десет година од смрти Бобија Робсона, да сада знате онај о Пепу Гвардиоли у Њукаслу.

Није успео да дође тада, али ево га сада, у граду Бобија Робсона, на стадиону испред којег је једна од две његове статуе (ова га приказује са рукама у џепу; има она код Портман Роуда, у Ипсвичу, тамо је млађи, па гестикулира нешто у даљину), на којем се може, кад загребете, кад заћутите, кад одбаците све ове недаће, осетити његов дух.

Гвардиола у Њукаслу јури нову победу за свој Манчестер Сити, али и још једно одобравање, још један миг, још један подигнути палац драгог, незаборављеног сер Бобија Робсона.

Оставио је, видећете и у том сјајном филму којег смо поменули на почетку, траг код свих које је очешао, и када је последњи пут, с Јунајтедом, Жозе Мурињо изгубио на Сент Џејмс парку, рекао је да му је жао, да му је тешко, да не воли да губи, али да му је у исто време то сасвим океј, јер би његов учитељ БобиРобсон гарант уживао.

Да ли би исто, у сулудом сценарију да његов Сити у уторак увече изгуби од Њукасла који и јесте и није Њукасл сер Бобија Робсона, могао да изговори Пеп Гвардиола, несуђено појачање црно-белих у рану јесен 1999. године?

Извор: моззартспорт

Фото: РЕУТЕРС