Флуид између ''Гробара'' и Неме Милетића...!

Људи нису знали за мене, а онда чувам Пепеа на прекиду! Дефанзивац Партизана о кредиту код навијача, најефикаснијој сезони у каријери, Ђукићу и Мирковићу, тешком детињству у Косовској Митровиц. . . и

Фудбал 30.01.2019 | 17:00
Флуид између ''Гробара'' и Неме Милетића...!
Може фудбал да се шминка до миле воље. Да саиграчи пакују голгетеру шансе како би побољшао статистику, да нарцисоидност натера појединца да игра за себе, а не тим, дешава се, посебно у модерно доба, да аналитичари пребројавају тачне пасове - мада би се оно мало косе на глави Ћавија Ернандеза накострешило при свакој сличној објави - чак и УЕФА мери ко је колико претрчао, као да је, боже опрости, атлетика, а не фудбал. У фудбалу све маске падају, џаба пудерисање и мацкање кремама ако нема суштине. Њу ће најпре препознати они који не гледају бројеве, не листају Опту или Скавку, не висе по Твитеру, већ посматрајући утакмицу могу лако, на прву, без шминкања података, да уоче да ли и шта неко може.

А Партизанова публика, посебно она на истоку, традиционалном филтеру вредности тима из Хумске, сагласна да је Немања Милетић одскочио у сезони кад црно-бели не могу да се похвале специјалним резултатима. Штавише, осим Гробара мисле исто и капитени суперлигаша, те су га двапут, на крају претходног и половини овог првенства, бирали у идеалних 11. Чак и да нису, остали би аплаузи и скандирање "Ћелави, Ћелави" као илустрација да је урадио нешто другачије. Из простог разлога што игра фудбал. Не петља, не мрси, него даје целог себе и назад и напред, па како испадне. А кад се заподене разговор о актуелном тиму Зорана Мирковића момак из Косовске Митровице код пробирљивих навијача има плус(еве).

"И у претходним клубовима сам брзо прирастао публици за срце. У Белгији су ми после само три месеца скандирали име и одушевили ме, а и Партизану су људи препознали да 'гинем' за сваку лопту. Зато, кад погрешим нису толико критички настројени, слободно могу да кажем да сам код њих стекао кредит", свестан је "Нема" Милетић посебног статуса код Гробара.

Током 2018. није било много разлога за радост на Партизановом стадиону. У одсуству великих колективних успеха, као да су људи тражили с ким би могли да се идентификују, пронашли су себи сличног у фудбалеру који им се допао на основу борбености, агресивности, трчања...

"У Партизан нисам ушао на велика врата. Једини нисам био званично промовисан, јер се екипа у време мог потписа, лета 2017, налазила на припремама у Словенији и одмах сам јој прикључен. У почетку ми је било криво што нисам имао презентацију са дресом, међутим, кад размислим, одоговарало ми је што доста људи није ни знало за мене. А кад је супротно, хвале вас на почетку и очекују много, онда..."

Милетић није дозволио пад на личном плану. Напротив, индивидуални учинак био је обрнуто сразмеран тимском.

"Немогуће је, макар били на терену, игнорисати или не чути ште се дешава на трибинама, као што су мени скандирали 'Ћелави, Ћелави'. Таман помислиш 'крај, не могу више', а онда чујеш жамор и добијеш додатну снагу. Флуид између мене и навијача успоставио се за релативно кратко време, за само годину и по, неко то није доживео ни за пет година у Партизану".

ЗАСЛУЖИЛИ СМО БАР ЈОШ ШЕСТ БОДОВА

Додатну драж Милетићевим играма дају излети пред или у противнички шеснаестерац. Наместио је два, а дао већ пет голова, што значи да му је актуелна сезона, иако тек на половини, најефикаснија у каријери.

"Разлог тиме је што сам офанзивнији него у претходним срединама. Можда сам могао још који пут да затресем мрежу, међутим, задовољан сам, имајући у виду да сам пре свега дефанзивни играч".

Штопер или бек?

"Раније сам причао да ми више одговара да будем у срцу одбране, међутим, последњих 15 утакмица сам играо по страни. Баш сам се 'наместио', а могу још боље. С једне стране драже ми је кад сам бек, дејствујем ближе голу, могу да га наместим, то се у Партизану тражи, а волим да будем и централни дефанзивац, што је одговорна позиција и омогућава, између осталог, командовање. Не да будеш букаш, већ да се зарад користи тима дереш док те уста не заболе".

Баш као што су, у играчким данима, били Мирослав Ђукић и Зоран Мирковић, двојица бивших репрезентативаца, врсних штопера, Немањиних тренера на Топчидерском брду. Садашњи је био и десни бек, ту је вероватно зачкољица зашто га је Бата преместио...

"Поменуту позицију почео сам да играм у Белгији. Кад неко није могао - ускакао сам. А на штоперу сам научио доста ствари кад је реч о поставци, како да стојим, што каже Ђука 'таман кад мислиш да лопта неће на то место, она баш ту падне'. И Ђукић и Мирковић су не научили да више 'читам' игру и боље се постављам. Кад мислите да лопта сигурно иде у аут, да имам у глави шта ако не изађе".

Да је Партизану још десет Милетића у смислу давања целог себе - као што су својевремено навијачи Ливерпула певали да им је потребан тим састављен само од Џејмија Карагера - вероватно би заостатак за Црвеном звездом био мањи, поглед на табелу пријатнији. А пошто је фудбал колективни спорт - није.

"Свако 'пукне' некад у животу, каже нешто, тако сам и ја говорио јесенас о неправдама, мадам колико год је тешко морамо да гледамо напред, од прошлости се не живи. Нисмо заслужили трећу позицију на табели. Нећу никог да кривим, нити бих волео да се моје речи погрешно тумаче, али премотавањем снимака тврдим да смо, без претеривања, морали да имамо још пет-шест бодова. Не кажем, играли смо и ми лоше на појединим мечевима, неке нисмо заслужили да победимо, али богатији бодовни салдо смо морали да имамо, сигурно".

Отуда је логично запитати се - шта даље?

"Од детињства до данас се никад нисам предавао. Нити ћу! Све док има грам наде. Остала су два дербија, поделиће се бодови, никад се не зна. Даћемо све од себе да Партизан доведемо тамо где је било претпрошле године. Покушаћемо да урадимо све што је у нашој моћи, а за шта ће то бити довољно..."

МИЛЕТИЋИ, УСПЕЛИ СМО!

Сходно чињеници да потиче са Косова и Метохије, Милетић је од најранијих дана схватио да мора да се бори и да је фудбал - онај без шминке - једини пут који би могао да значи избављење. Тај борбени дух са поднебља у коме је одрастао пренео је на терен: од краљевачке Слоге, преко чачанског Борца, Војводине, све до белгијског Вестерлоа.

"Родитељи су се сто пута задуживали само да бих успео у фудбалу. Борба непрестана. Мајка је радила у Косовској Митровици кад се све и свашта дешавало, прошли смо и кроз дугове, оцу су долазили на врата. Тешко детињство сам имао. Упркос свему, моја породица и ја смо из свега изашли као победници".

Још једна илустрација, можда и упечатљивија од скандирања Гробара:

"Кад сам био мали, доста тога сам желео, а нисам могао да приуштим. Онда летос дође утакмица са Бешикташем, а ја на прекиду чувам Пепеа, коме сам се цео живот дивио, јер волим фудбалере који играју срцем, иду 'у месо'. Сетим се, прошао сам пут од пропасти од европске утакмице и директног дуела са играчем таквог калибра. Схватио да је цео живот борба. И знам, ако некад будем имао милионе, нећу се променити, јер сам добро упамтио шта су све родитељи радили само да бих успео. Знао сам 'ако нешто не урадим, биће катастрофа'...".

Није. Јер може фудбал да се шминка до миле воље, ал' публика да се превари - не може.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар