Шта Турска значи Партизану...?

Порука Марка Николића и завештање Душка Вујошевића као идеја црно-белима током борака на месту одакле су углавном кретали у тријумфалне походе. . .

Фудбал 25.01.2019 | 23:30 Има нека тајна веза између Турске и Партизана. Десетине фудбалера црно-белих доказало се у постојбини некадашњег Отоманског царста, видљив им је отисак на стадионима од Трабзона, преко Анкаре, све до Истанбула, могли би о томе да „везу“ Радомир Антић, Радмило Иванчевић, Фахрудин Омеровић, Џевад Прекази, Раде Залад, Миодраг Јешић, Саво Пауновић ... Казао би коју и Саша Илић, још како. Шта су на тамошњим теренима радили почивши Абдулах Гегић у улози тренера или Фадиљ Вокри у жуто-плавој мајици Фенера то је за роман, но у модерно доба клубу из Хумске, као светионик, указују се Анталија и регија Белек.

Не, не игра тамо нико ко је шпартао тереном повише Аутокоманде, нити има наговештаја да ће ускоро неки трансфер бити реализован на медитеранској обали, међутим, град на југозападу Турске толико је таличан Парном ваљку у овом миленијуму да није ни чудо што му се овог петка поново враћа. Први пут још од 2015, уверен да ће бити радосних вести: не краткорочних у виду резултата контролних утакмица, већ у последицама двонедељног боравка у центру спортског туризма у овом делу Европе. Историја као учитељица живота шапће да је после боравка у Анталији Партизан од 2003. до данас постао богатији за  12 пехара.

Тамо су ударени темељи освајању десет титула државног првака и два купа, а није згорег поменути да је у зиму 2005. подмазана машина која ће добацити до осмине финала тадашњег УЕФА купа и освојити титулу без пораза, тек да покаже како та два ванредна успеха могу руку под руку. Кад је тим довољно јак и самоуверен.

Још је Лотар Матеус, коју седмицу по устоличењу, одвео први пут у овом веку црно-беле на поменуту дестинацију. Резултат у пролеће 2003. оличен је у пехару првака, уз напомену да легендарном Немцу није било тешко да га подигне, јер му је Љубиша Тумбаковић у аманет оставио десет бодова вишка, предао кључеве и рекао „вози“. Затим је и Матеусов наследник Владимир Вермезовић бирао Анталију (2004. да ствара тим, а 2005. да га на већ описан начин позлати), касније су привремени становници луксузних хотела били Славиша Јокановић (2008, 2009), Горан Стевановић (2010), Александар Станојевић (2011), АврамГрант (2012), поново Вермезовић (2013) и Марко Николић (2014). Од потоње петорице, све сем Израелца задесила је несрећа да буду смењени, па нису подигли пехар на пролеће. Ово не важи само за прве зимске Станојевићеве припреме, одрађене у Дубаију и Турској, па је ваљда зато и стигла дупла круна 2011. И сам Станојевић је довршио Стевановићев посао, баш као што ће се Израелац Грант сладити Салетовимјесењим плодовима или Киза Милинковић корачати утабаном стазом Марка Николића.

Баш за Гробарима омиљеног Николића везан је изузетак који потврђује правило. У зиму 2014. довео је екипу у Анталију, али није имао срећу да постане шампион и то је једина генерација која се спремала у Турској у овом миленијуму ускраћена за знамења. У међувремену, руководиоци или тренери бирали су неке друга места (Дубаи под палицом Јиргена Ребера или Мирослава Ђукића), Израел (први део код Гранта), Кипар (Иван Томић, Николић, Ђукић), међутим, изгледа да нигде Партизан не успева него на месту где преподне често сунце милије кожу, а поподне киша лије као из кабла, али се у тој супроности рађало нешто позитивно за клуб.

Сумануто је очекивати да на 15 бодова заостатка било ко у Партизану гаји наду да ће узети титулу, иако је у бити спортисте да се бори све док постоји математичка шанса. Јесте одбрана Купа постављена као један од циљева, међутим, као што је на страницама овог портала пре 20-ак дана рекао баш Марко Николић „цела прича око Партизана мора да добије обрисе стратешке“. Свесни заостатка за лидером и утиска да ни куп, колико год био занимљив, ипак, нема ту тежину, црно-бели би предстојеће две седмице – и више од тога, касније кад се врате за Београд – требало да искористе за обликовање и формирање.

Јер, као што каже Душко Вујошевић:

„Партизан би требало да има шампионски тим или да ствара шампионски тим“.

Гробари би рекли, у свим спортовима.

Отуда је надолазећи период, можда, идеалан за Партизан. Лишен је притиска да јури трофеј(е), драгоценијим се чини да жртвује једну (делује већ изгубљену) сезону, али да успостави систем који ће му у будућности донети више него што је вредност једног пехара. Да му донесе основе тима способног да побеђује иу низу, пласира се опет у европска такмичења, буде не само конкурентан Црвеној звезди, већ и бољи од ње. Јер, потврдило се, на обе стране Топчидерског брда, спортски успех је искључиви генератор доброг стања у клубу.

Припреме у Турској нису поглед ка мају ове године, већ августу 2019. или лету 2020. Да се до тог периода искристалише игра какву пробирљиа, често правична, Партизанова публика иште, јер игра је оно што ће је вратити на стадион, без обзира, као у навијачкој песми, где су црно-бели на табели. И да један млади тренер има довољно времена и снажну подршку људи из клуба да покаже може ли ту игру да направи, па да Партизан за годину и кусур може бити презими у Европи и узме титулу без пораза, баш као што је ЗоранМирковић урадио са тимом којим је управљао Владимир Вермезовић.

И да се, као што рече Дуле Вујошевић, ствара шампионски тим.

Извор: моззартспорт