Партизаново дијете са причом за књигу...!

Од најслабије карике, преко конобарисања, до хита у Словачкој! Ко је Самир Нурковић са “девет живота”; о браћи Матић, Тавамби, Суми и Шкринијару; зашто није успео у Парном ваљку, а зашто је спавао у Шевченковом дресу; за ког Србина тврди да је могао да заигра за Реал Мадрид?

Фудбал 21.01.2019 | 23:00 Има онај познати цитат Лерија Бирда да ако даш све од себе, увек ствари на крају испадну како треба. Но, хајде реално, колико нас у животу, на послу, у међуљудским односима константно даје целог себе? Ретки су такви. Јунак ове приче је баш редак примерак. Можда награда неће доћи одмах, али упорност, жеља, храброст и пре свега љубав према ономе што радиш јачи су од свих недаћа. Он је живи доказ.

Ако неко тражи мотивацију и инспирацију, наћи ће их у причи Самира Нурковића (26) који последњих месеци пуни новинске ступце у Словачкој. Тренутно је други стрелац тамошње друге лиге са 12 голова, нашао се у најбољем тиму полусезоне, па је логично што му понуде пристижу са свих страна. Међутим, није одувек било тако. Фантастична форма је само врх леденог брега. 

Ово је његова прича... 

Све почиње давне 2001. године, у Тутину, градићу на југозападу Србије.

"Почео сам да играм фудбал са девет година и већ тада сам знао чиме ћу да се бавим. Фудбал је мој живот, страст, смисао. Издвајао сам се у односу на конкуренцију, на неким утакмицама сам давао и по шест-седам голова. Са 14 година сам дебитовао за први тим Тутина у четвртој лиги. Играо сам и у омладинској лиги, био капитен, иако сам био четири године млађи од саиграча", почиње причу Самир за МОЗЗАРТ Спорт.

Добре партије нису промакле скаутима...

"Проблем је што су многи од њих били преваранти. Сећам се да су ми поједини долазили кући, тражили 10.000 динара, обећавали трансфер у Црвену звезду или Партизан, отац, мајка и ја бисмо се надали, а они би отишли са новцем и никада се више не би јавили."

Кад већ није могло "милом", морало је - "силом". Нурковић је као голобради младић "запуцао" за Београд и директно, без менаџера или било каквих посредника, покуцао на Партизанова врата.

"Морао сам да ризикујем. Било је - или Београд и да покушам нешто да направим или да останем доле. Живео сам у дому, највећи проблем ми је био да нађем клуб па сам са мајком отишао у Телеоптик. Распитали смо се ко је тренер, сазнали да је реч о Слађану Шћеповићу, некако смо доспели до њега. Није ми било свеједно, дошао сам из мале средине. Шћеповић ме је узео код себе, оставио недељу дана да будем на проби, потом и да тренирам. Неизмерно сам му захвалан јер ме је научио основама школованог фудбала."

Ипак, ствари се нису одвијале како је Самир замишљао...

"Колико сам се у Тутину издвајао, толико сам у Београду заостајао за тадашњом генерацијом у којој су били Милош Јојић, Дарко Брашанац, Никола Трујић... Потом сам отишао у Телеоптик код Зорана Мамића Муње, где сам у Београдској лиги дао 37 голова на 23 утакмице. Нисам играо за Партизан, али свакако сам захвалан Шћеповићу јер ми је пружио основе које су ми и те како помогле. Била је велика конкуренција у Партизану, чак 10 репрезентативаца, много талентованих момака, поготово са стране. Рецимо, Никола Попара је баш био цењен, трчао је много више од осталих, права радилица, као Нголо Канте..."

У Партизану није ишло. Зато је решио да потражи срећу негде другде. Следећа станица био је интернационални турнир у Бечу где је проглашен за најбољег играча. Отуд 2010. године стиже понуда словачких Кошица. А тамо познате фаце - Урош Матић (брат Немање Матића), Марко Милинковић и многи други.

"Не знам како бих се снашао да није било њих. Било је још много играча са ових простора. Иван Ђоковић, Борис Секулић, Милоје Прековић, Дарко Тофилоски, Бојан Чукић, Иван Остојић... Брат од ујака Марка Милинковића ме је тренирао у Тутину и стално причао како има успешног брата у Словачкој. Судбина је хтела да заиграм са њим. Какав је то играч... Техника, пас, осећај за гол, али био је мало лењ, а-ха-ха. Да није, заиграо би за Реал Мадрид. Потписујем."

У резервном саставу Кошица постигао је 11 голова на 15 утакмица, што је била најбоља препорука за први тим.

"Дебитовао сам са 19 година за сениоре, само пет минута након што сам провео на терену дао сам гол, против екипе Злате Моравце. Одмах су медији почели са хвалоспевима. Пријало је, али и стварало притисак."

Баш када су новине кренуле да пишу да је у Словачку стигао нови таленат из Србије после браће Матић и Милинковића, наступио је црни период за Нурковића. Повреда, шест месеци паузе, повреда, шест месеци паузе. И тако три године...

"Било је тешко, али никада нисам одустајао, иако знам да звучи као фраза. Имао сам огромну вољу, а писања медија да се никада нећу вратити после повреда или ситуације где тренер мисли да фолирам што се не дајем максимално на тренинзима само су ми давале мотив. Посебно што сам имао неке повреде које су специфичне, можеш да тренираш, али не сто одсто, а неки тренери то једноставно нису разумели или нису желели да разумеју. Лекари су ме саветовали да се подвргнем операцијама, али слушао сам физиотерапеуте који су ми говорили да тренирам, јачам, будем стрпљив, а да ће болови у леђима временом проћи. Тако је и било."

А док није прошло - сељакање по позајмицама. Јер - повређени играч је најгори играч.

"Враћао сам се по неколико пута у Злате Моравце, где је играо и садашњи штопер Интера Милан Шкринијар, али нисмо се 'закачили', отишао је мало пре мене. И овде сам на дебију постигао гол, овога пута против Ружомберока. Ипак, ту утакмицу смо изгубили, а два гола нам је дао Леандре Тавамба. а-ха-ха."

О Камерунцу Самир има само речи хвале...

"Паклен играч, како се само гради, некад помислим да је рођен онако велик, а-ха-ха. Уме да загради, одложи, проигра, постигне гол. Као Ибрахимовић, тај неки стил. Знао сам да ће се показати у Партизану. Добар је тип."

А Сума?

"Одличан је био овде у Словачкој, баш је доминирао, има завидну технику, али не знам зашто није успео у Партизану. Могуће је да су у Србији бољи дефанзивци, не знам..."

Након успешног дебија у Злате Моравцеу, опет повреда, опет леђа, опет шест месеци. У Дунајској Стреди није добијао шансу, у Шалу је имао добру полусезону, девет голова на 13 утакмица. А онда - погађате. Опет леђа, опет шест месеци паузе. Нурковић је пао на дно у том тренутку. Без имало претеривања. Трећелигашки словачки фудбал био је сламка спаса...

"Ангажовао ме је Спартак Врабле, тамо је радио тренер који ме је познавао одраније. Главни циљ је био опстанак. Били су последњи када сам дошао, а онда нисмо изгубили шест мечева заредом, извукли смо се из зоне испадања, а ја сам на 12 утакмица дао осам голова. Након тога сам у другој лиги био други стрелац лиге, потом, сам се вратио у прву лигу. Дакле, из треће у прву за само годину дана. Када сам поново заиграо за Злате сачекала ме је повреда, овога пута напрснуће кости и тада сам имао ту ситуацију где тренер мисли да фолирам и да се не дајем максимално на тренинзима, што је нешто најгоре, када немаш поверење тренера."

Пошто није играо, била је и невоља како зарадити неки додатни динар. Самир се није либио ни рада у кафани.

"Мој отац има најстарију кафану у Тутину, а кад бих се вратио из Словачке, радио бих као конобар. Често га мењам и сада када дођем кући. Није ме срамота да преузмем читав посао око кафане, то је за мене нормална ствар."

Након кратке епизоде у Похронију следи друголигаш Комарно, клуб у којем се Нурковић препородио. И "препоручио" за интервју - на 28 утакмица постигао је 24 гола. Бум!

"Клубови су се увек плашили да ми укажу поверење због историје са повредама, али овде сам први пут наишао на оно што није постојало у претходним срединама - поверење. Да и када промашим три, четири шансе, да ми дође тренер и каже 'Ајде, 'ајде, следећи пут га дајеш.' То ми је баш недостајало. Раније су очекивали да постигнем гол из немогућих позиција, онда креће љутња, а онда све оде у 'аут'... Додуше, нудили су и боље услове него Похроније. Овде сам и капитен, најстарији сам у тиму, видим и да ме више поштују. Имао сам јаку репутацију, преко 50 голова пре него што сам дошао."

Занимљива прича крије се иза Комарна...

"Дуго су били у трећој лиги, на 13 утакмица сам дао 12 голова, са 15. места завршили смо шести, престигли Похроније. Одмах су почела питања саиграча како то да нисам успео у Партизану или како још нисам у репрезентацији Србије, а-ха-ха. Клуб има подршку у виду премијера Мађарске Виктора Орбана, супер су услови, треба да добијемо нови стадион. Половина града налази се у Мађарској, друга половина у Словачкој, а раздваја их Дунав. Орбан много помаже своје Мађаре, па и Дунајску Стреду. Његов клуб је мађарска Пушкаш Академија, стадион му је буквално поред куће. Помогао је и ТСК из Бачке Тополе. Баш је много пара дао, фудбалска Мађарска је срећна што га има. Човек обожава фудбал, много води рачуна о свему, у Комарно је послао да надгледа ствари бившег мађарског репрезентативца Иштвана Винцеа из Пушкаш Академије, који је играо за Леће. Много је битно да имате таквог човека уз себе, који зна шта је потребно играчима јер је и сам све прошао. Начуо сам да се баш Пушкаш Академија интересује за мене."

Дакле, понуда не мањка.

"Да, имам опције у Пољској, Шведској, Мађарској, Аустрији, распитивали су се и неки већи словачки клубови. Размишљао сам да одем на полусезони, али осећам одговорност према Комарну јер су веровали у мене када нико није. Размислићу о свему на крају сезоне. Можда сачекам да добијем словачко држављанство, јер онда иде све лакше због Европске уније, а и нисам више тако млад, клубови неће да ризикују. Па Килијан Мбапе је све освојио са 20 година..."

Ко је талентованији - Балканци или Словаци?

"Играчи са наших простора увек праве разлику, погледајте само Луку Јовића, на пример, без нас би тешко ишло, а-ха-ха. Да се разумемо, не хвалим себе, већ заиста мислим да смо после Бразилаца најталентованији на свету. Словаци нису толико талентовани, али имају боље услове, стадионе, бољу лигу за одскочну даску, квалитетнију инфраструктуру. Чеси су много бољи од њих. Словачка лига је боља у смислу услова, али фудбалски није. Генерално у Словачкој нема клуба који доминира, стално се смењују, али улажу у фудбал, стадионе, добијају финансијске ињекције од Фифе..."

Каква је Словачка за живот, а какви Словаци?

"За разлику од Србије где осим Београда и можда Новог Сада нема неких прилика, у Словачкој је стандард бољи, постоји више могућности за успех, не врти се све око Братиславе. Притом, близу су Аустрије, члан су Европске уније, увек могу да оду у Чешку, познају језик. Словаке 'боли уво' за све, немају превелике бриге, све је сређено, не стресирају се, зато се чуде што наши људи увек страствено улазе у решавање проблема. Једино се ми свађамо са судијама, мало нас се плаше, а-ха-ха. У Словачкој свако гледа своја посла, влада отуђеност. Код нас ће се увек неко наћи да ти помогне, а код њих није тако јер нису ни имали неке муке у животу. Једноставно - не тичу их се други."

Који спорт је главни у Словачкој?

"Тамо је први спорт хокеј. Фудбалери у слободно време не играју футсал, већ хокеј. Док сам био у Кошицама, на хокејашкој утакмици било је 10.000 гледалаца, на фудбалској око 1.000. Мада, мислим да се ствари мењају набоље у корист фудбала. Хокеј је, бар за мене, одвратан спорт а-ха-ха."

Неостварени сан?

"Да заиграм бар једну утакмицу за Милан! Страствени сам навијач Росонера, спавао сам у Шевченковом дресу као мали. Буквално само једном да обучем Миланов дрес и могу одмах да завршим каријеру. Пријатељска - пријатељска. Поред Шевченка узор ми је и Саша Илић, легенда. Утакмице Партизана и Милана нисам пропуштао, поготово се сећам оне утакмице са Петржалком, гледао сам је као клинац у Тутину, а с њима и играмо сада у лиги. Били су у распаду система, сада се враћају, неко време је био и угашен клуб."

Самир Нурковић - човек од челика. 



Извор: моззартспорт