Прича: Чех и његова капица...

О оном времену кад су голмани били - голмани!

Фудбал 20.01.2019 | 23:12 Није изгледао помпезно чак ни када је одбранио пенал Арјену Робену у сам смирај финала Лиге шампиона, па онда још један током извођења једанаестераца, за титулу првака Европе његовом Челсију.

Зато никог није изненадило што је и одлазак у пензију најавио мирним и одмереним реченицама, готово успут, кратким саопштењем на друштвеним мрежама.

У њему није писало много, али голмански је кисмет такав, или ће то пре бити проклетство, да сви виде оно што пише – рецимо, резултат на семафору, то да ли голманова екипа на њему има нулу или неки други број – а да оно што је између редова, оно што се догађа у већем делу од 90 минута или читаве каријере, то остаје потпуно неважно.

Код Петра Чеха је све било једноставно, сем кад није било. Почев од његовог имена: ем што се презива, на бројним језицима, онако како се зове његова земља и његов народ, ем што је баш то било оберприкладно за каламбуре вазда расположеним британским таблоидима.

Чех је Чех, и Чех је голман, ту не пише много, мада далеко од тога да је то само један човек који брани пенал Робену, или онај високи тип који носи чудну заштитну капу, због које изгледа као рагбиста, или као лик из филма или из неке Супер Марио игре.

Истина је, рекосмо, између редова, у детаљима, у ономе што није прелако измерити.

Да ли је легендарни чувар мреже, један од вероватно најбољих, ако не и најбољих у историји Премијер лиге – можда је ту Шмајхел старији, Едвин ван дер Сар, те од Енглеза Дејвид Симан (за Де Хеу је мрвицу прерано, иако то по квалитету несумњиво јесте) – намерно одабрао баш протеклу седмицу да саопшти да ће му пролеће 2019. бити последње у професионалној каријери?

Није да је искључиво сам крив што вест о његовом одласку није дозлабога растужила милионе. Чех није жртва свог успеха, нити своје крштенице, он је више човек који се готово преко ноћи обрео у неком туђем веку. Данас се у небо и на рамена воздижу голмани који једнако умеју да играју ногама као и рукама, од којих почињу напади, који драге воље играју трећег центархалфа или, ако се зовете Едерсон, и задњег везног; они стварно баратају лоптом и посматрају је као пријатеља, а не махом као проклетињу која им загорчава живот и која им обезбеђује стабилан прилив ноћних мора.

Петр Чех (био) је велики голман, Чехословачка је имала таквог, само у Франтишеку Планички, али није био, у најбољем смислу те речи, модеран голман. Чех је стара школа: буди висок, храбар, одважан, ментално снажан и добро постављен. С тим предиспозицијама, заустави све што можеш да зауставиш, одбрани и оно што је неодбрањиво, и уради то што више пута можеш и на што једноставнији начин. Изгледало је заправо комично када је Арсен Венгер од њега почео да очекује да спушта лопту на земљу и комбинује са колегама уместо да је лепо испуца тамо далеко, нека иде у вражју матер.

Код Муриња је, када су и Португалац и Чех били у напону снаге и рушили разне баријере и рекорде – а након што је Жозе храбро гурнуо Петра у ватру уместо Кудићинија – све било много конзервативније, тачно онолико колико је то момку заљубљеном у историју, психологију, бубњеве, Нирвану и рокенрол, а потеклом из града који ће најпознатији бити по пиву и по, па, Петру Чеху, и одговарало.

Без панике, без фртутме, без бахатости, без нарцисизма. (Чак и у екипи која је врвела од егоиста и коју ће због тога, мада не само због тога, широке народне масе дословно замрзети).

И тако равно двадесет година.

Две деценије, подсетио је Чех у најави свог пензионисања на Твитеру, био је професионални фудбалер, или макар професионални голман – откако се чуло за њега и за Блшањи, сеоски клуб попут заборављеног Бадњевца, који је играо барабар у првој лиги са чешким великанима – а три четвртине тога времена провео је наступајући за два велика клуба у Премијер лиги.

И да није било повреде која му је могла уништити живот, а не само каријеру, онда против Рединга, када га је Стивен Хант нехотице коленом погодио у лобању, толико снажно да су лекари повреду поредили са тешком саобраћајном несрећом, Чех би остао запамћен као борац.

(Повреда је била утолико тежа што Петр има нешто тању лобању од просечног мушкарца његових година. То је зато што је рођен у исто време када и брат и сестра; од плзењских тројки преживеће сестра Шарка и он.)

Голмани, ево, много смо досадни, голмани углавном не воле бројке и страхују од њих, њима је нула омиљена, па тамо они клипани напред ако нешто ураде добро јесте. Али ове би могле да му се допадну: скоро пет стотина мечева за Челси (највише од свих страних играча у историји клуба), четири титуле првака, четири ФА купа, три Лига купа, Лига Европе и незаборавна Лига шампиона 2012.

Био је то Арјен Робен, одсудно – хвата му је скоро живу! – али онда је био и Ивица Олић, па се Бастијан Швајнштајгер толико препао да је погодио стативу, и сан Челсија, Романа Абрамовича и једног борца из Плзења престао је да буде то.

Све после тога било је отаљавање историје.

Чеха је прво заменио Куртоа, у Челсију, Венгер му је понудио продужетак каријере и гомилу ствари које је само Венгер могао да обећа – а мало коју, у последњој деценији, да испуни – и нису му чак ни фанови које ће многи назвати „пластичним“ то узели за зло. Када неком дате све што имате, и будете у томе искрени, нема љутње, нема „хард филингса“.

Онолико колико је било тешко не готивити Чеха – фин момак, професионалац – толико је ваљда тешко наћи речи које би побудиле прегршт емоција сада када се припадник последње велике генерације чешког фудбала (2002. били су млади прваци Европе, а две године касније одушевили цео континент, са Колером, Барошем, Јанкуловским и незаборавним Мареком Хајнцом) полако опрашта од вратница гола.

Или, у његовом случају, кад о клин качи ону капицу.



Извор: моззартспорт