Пола вијека сјајног Мијата!

Легендарни фудбалер Партизана и Реал Мадрида, члан југословенских репрезентација, "златни Чилеанац", Предраг Мијатовић, данас пуни 50 година.

Фудбал 19.01.2019 | 20:40 Предраг Мијатовић је, без дилеме, један од најбољих фудбалера који је играо у југословенском фудбалу. А без дилеме је и један у врху играча који су носили дрес београдског Партизана.

Легендарни "Мијат" данас пуни 50 година! Прилика да му овим текстом честитамо "округли" рођендан и подсетимо на његова достигнућа и резултате у фудбалу, којих је било много. Уосталом, ако сте некада били члан Реал Мадрида и то његов врло важан шраф, онда сте у фудбалу заиста постигли нешто.   

А Мијатовић је постигао много више од тог нешто.

Рођен је у Подгорици у време када се тај град још звао Титоград. Било је то 19. јануара 1969. године. Уз Дејана Савићевића је највеће фудбалско име које је изнедрила Црна Гора.

Фудбал је учио у локалним клубовима Ком и ОФК Титоград, да би од 1987. до 1989. године играо за први тим најпопуларнијег клуба у Црној Гори - подгоричке Будућности. Око њега су потом ломили копља сплитски Хајдук и београдски Партизан. Хајдук је био спреман да му одмах "на руке" исплати 50.000 немачких марака (што је у оно време било огромна сума), али Партизан је повукао везе, с обзиром на то да је београдски клуб имао јаку базу у Црној Гори.

Годинама касније, Мијатовић је рекао да му је жао што није отишао у сплитски Хајдук, али се није покајао што је дошао у Партизан, за који је и данас везан и чији је велики навијач.

У недавном интервјуу за ТВ Партизан, тадашњи генерални секретар ФК Партизан и један од најутицајнијих људи југословенског фудбала тог времена, Жарко Зечевић присетио се како је текла "операција Мијатовић". Партизан је, заправо, на тежи начин научио лекцију из неуспелог ангажовања Дејана Савићевића.

"Што се тиче Пеђе Мијатовића, није се разговарало са њим, него са његовим оцем. Кад смо били у Подгорици, он је практично кренуо за Сплит, али смо га вратили на пола пута. Привели смо га минут до 12 и он је потписао за Партизан, захваљујући његовом оцу. Мијатовић је један од најбољих играча Партизана свих времена, да ми не замери неко од играча из старијих генерација који су били изузетне личности и фудбалери, да напоменем да смо били први финалисти Купа еврпских шампиона 1966. године... Мијатовић је оставио изузетан траг у Партизану, дао је велики допринос Партизановим титулама и после се доказао у Валенсији и Реал Мадриду", рекао је Зечевић.   

Мијатовић је за Партизан играо четири сезоне и допринео је освајању титуле шампиона Југославије (1992/93.), а претходно и трофеју у Купу Југославије чиме је Партизан успео да изађе из сенке Црвене звезде, која је у то време била европски шампион. 

Занимљиво, први гол за Партизан дао је против "своје" Будућности. Било је то у фебруару 1990. године.

После Партизана, отишао је у Валенсију, да би потпуну фудбалску афирмацију и поштовање стекао у Реал Мадриду, који је управо његовим голом у финалу Лиге шампиона против Јувентуса 1998. године у Амстердаму, освојио своју 7. титулу првака Европе. 

Била је то прва европска титула Мадриђана после пуне 32 године, прво после 1966. године против Партизана! На улицама Мадрида приликом прославе било је милион људи...

"То ми је најдражи гол у каријери, јер сам њиме ушао у историју Реал Мадрида. Гледао сам тај гол милијарду пута... сетим се многих анегдота, детаља. Бло је то специфично финале и много чудних ствари. Последња титула коју је Реал освојио пре ове била је управо против Партизана, а ето, ја сам као бивши капитен Партизана, дао тај гол за титулу, и то у 66. минуту, па црно-бели дресови Јувентуса...", присетио се Мијатовић те амстердамске ноћи.

О ФИНАЛУ СА ЈУВЕНТУСОМ...

"Памтим да нам је главни фокус био на Зинедину Зидану. Потрошили смо већи део времена и енергије тражећи начин да се изборимо са њим. Био им је кључни играч. У међувремену, доживели смо потпуну катастрофу у Примери. Да се нисмо вратили у Мадрид са пехаром, не знам како бисмо изашли пред навијаче. А, да би се то догодило и да бисмо победили, морали смо да неутралишемо Зидана", причао је Пеђа пре неколико година, присећајући се тог финала пре 21 године.

За одређивање тог "прљавог посла" био је задужен Зиданов земљак - Кристијан Карембе, којем Мијатовић и дан-данас даје највише заслуга за освојену титулу. 

"Био му је саиграч у француској репрезентацији и тачно је знао како да се бори и избори са њим. Памтим да је 'Зизу' добро почео утакмицу и да је 'опалио' неколико опасних шутева, али је постајао све мање опасан док је време одмицало... Да, постигао сам тај гол који нам је донео титулу, деценијама чекану у Мадриду. Да, на тај начин сам доживео радост о којој сваки фудбалер сања од првог дана, али Карембе је одрадио велики, огроман посао у тој утакмици", изјавио је у једном интервјуу Мијатовић, који је од 2006. до 2009. године био и спортски директор Реал Мадрида.

ЧИЛЕ, ПРЕЧКА...

Југославија. Некада значајна европска земља, са једном од најјачих фудбалских лига и мноштвом фудбалера који су пленили игром, техником, вештинама. И били веома тражени на фудбалском тржишту. Али, увек је Југославија остала недоречена на великим такмичењима. Много се наде полагало у "Златне Чилеанце", који су могли, убеђени су сви и данас, да направе нешто велико. 

Звонимир Бобан, Давор Шукер, Роберт Просинечки, Пеђа Мијатовић... били су део генерације која је освојила омладинску титулу првака света 1987. године. Играли су сјајно.

"Наш први меч на турниру био је против домаћина Чилеа и против 65.000 људи на 'Естадио Националу' у Сантијагу. Заиста смо одлично играли, победили смо и схватили да можемо да направимо нешто велико. Како је турнир одмицао били смо све ближи и постали смо одличан тим који је играо нападачки, постигао доста голова, а уз то се и добро забављао", испричао је Мијатовић за сајт ФИФА пре неколико година.

После Чилеанаца Југославија је победила и Аустралију, Того, Бразил и Источну Немачку, а у финалу је на пенале савладана Западну Немачку. 

Мијатовић је пропустио финале, али га никада неће заборавити. 

"То је био мој први трофеј у каријери и још сви памтимо тај успех. Били смо група младих играча који су играли савршено. Многи од нас су постали професионалци и касније играли у великим клубовима широм света".

Нажалост, проклета политика, а потом рат у бившој Југославији, спречили су да та генерација, која је требало да буде носилац сениорске репрезентације, учини нешто о чему се на овом простору сања од како се лопта закотрљала, од Моше и Тиркета... 

Свет није упознао домете те талентоване генерације.

"Имали смо све што је било потребно једном тиму да постане најбољи на планети, али је рат све променио. Екипа са Балкана четири године нису могле да наступају у такмичењима, од 1992. до 1996, тако да када смо пропустили да се докажемо када смо били у најбољој форми", истакао је Мијатовић.

Најтеже им је пало када је Југославија успела да се квалификује за Европско првенство 1992. године, где је требало да се докаже у пуном сјају, али јој није било омогућено да се такмичи.

"То су била веома тешка времена. Рат је тек почео и изазвао много проблема. Било је тензија, притиска и много времена смо провели размишљајући о стварима које нису имале никакве везе са фудбалом. Нисмо отишли на шампионат већ својим кућама, у градове, који су на крају у различитим државама", рекао је Мијатовић.

Годинама након тога, СР Југославија (земља сачињена од Србије и Црне Горе), играла је на Мундијалу у Француској 1998. године. Тамо је била и друга држава произишла из некадашње велике Југославије - Хрватска. У њој Давор Шукер, Мијатов велики пријатељ из Реал Мадрида, саиграч, цимер. Хрватска је на том Светском првенству била трећа, што је до Мундијала у Русији 2018. године био највећи успех те земље.

У интервјуу за РТС прошле године, Мијатовић се присетио тог Мундијала и оне чувене пречке са пенала, због које су ми пали у очај, а он је то назвао "траумом". 

"Југославија је вероватно у Француској могла да буде Хрватска... Шукер је проглашен за најбољег стрелца, освојили су треће место, могли смо и ми да није било мог пенала и тог кобног ударца у пречку. Ко зна шта би се догодило, али то је саставни део фудбала. Побеђује се губи, некад се да гол, некад се погоди пречка...", рекао је Мијатовић и додао: 

"Било је несрећних момената у историји југословенског фудбала, али та пречка је модернија и некако је стављена у синоним лоше среће...".

И данас када погледа свој чувени пенал и шут у пречку изнад већ савладаног Ван дер Сара у нокаут утакмици против Холандије, Мијатовићу није свеједно... 

"Свакако да није пријатно, јер је то траума коју сам имао у том тренутку и која ме прати. Заборављају се неке ствари, али трауме као та пречка је непријатно и гледати. Као што је лепо гледати гол из финала Лиге шампиона, тако се и сада увек кад погледам (тај пенал) запитам 'Зашто сам баш тако шутирао?'"



Занимљиво, месец дана пре тог пенала, Мијатовић је урадио нешто што га је уврстило у историју Реал Мадрида, у анале европског фудбала. А онда - пречка...

"То ми је најтежи тренутак у фудбалској каријери. Било је логично да ја узмем лопту и шутирам, јер сам у квалификацијама био најбољи стрелац, проглашаван за најбољег играча. Био сам сигуран да ћу да дам гол, не размишљаш превише, то ти је део посла. Кад ставиш лопту на ту тачку, крајичком ока погледаш голмана, а Ван дер Сар је висок, има дугачке руке и он је те руке раширио руке, па ми се гол одједном смањио да то није било нормално. Обично пенале никада нисам шутирао јако и схватио сам да лопту треба мало да подигнем, да је шутнем јако, високо јер би могао да је закачи. Шутнуо сам по средини, али малкице сам заказао... То је трагичан моменат кад ти се сруши све. Да сам дао гол отишли бисмо даље, ко зна шта би све било... Колеге те теше, као 'нема везе', а знаш да су срећни зато што знаш да то нису они, што они нису трагичари", рекао је Мијатовић у интервјуу за ТВ Прва маја 2018. године.

Каже да ће да га тај пенал прогања до краја живота и у шали наводи да кад год га људи сретну на улици кажу: "Свака ти част за онај гол за Реал, али како промаши онај пенал?".

Мијатовић има четворо деце (Нађу, Нину и Лолу) из брака са Анетом Милићевић, као и сина Луку из првог брака са Еленом Карић. Имали су и сина Андреја, који је нажалост, преминуо.

Извор: мондо.рс