Интервју - Анте Ребић: Са 20 сам се спрдао...!

Убаце ме у игру па ме изведу после 20 минута… Сад је друга прича! Један од хероја епског подвига Хрватске у интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт говори о томе како је због Перићића морао да “истрпи” и на десном крилу, зашто се Манџукића сви плаше и како су се мењали његови односи са Ником Ковачем…?

Фудбал 18.01.2019 | 00:00 Један је од фудбалера који су обележили прошлу 2018. годину, како у европским, тако и у светским оквирима. Без обзира што је Златна лопта (заслужено) завршила у рукама његовог земљака и капитена Луке Модрићане може се порећи да велики део заслуга за сребро хрватске репрезентације на Мундијалу у Русији припадају и Анту Ребићу.

Само један гол - и то спектакуларан волеј против Аргентине - али и мношто спринтова и уклизавања, те одране задњице, доказ су специфичног квалитета који тиму сјајни нападач Ајнтрахта. У Франкфурту је већ постао жива легенда клуба пошто им је у мају са два гола против Бајерна у Берлину донео трофеј у Купу Немачке, први после равно 30 година.

Зато смо новогодишњи боравак у граду на Мајни и дружење с нашим “југовићима” уочи утакмице с Баварцима искористили и да попричамо с Антом, да нам открије тајну како је један несташни Далматинац тако брзо од “пропалог талента” доспео међу најтраженије фудбалере на планети.

Анте, делује да те је фудбалски свет, бар онај који није толико заљубљен у Бундеслигу, упознао захваљујући оном волеју против Аргентине. Да ли би га данас поновио опет или би ипак пробао нешто сигурније?

“Занимљиво, у истом том нападу када сам дао гол ја сам тражио измену. Значи имао сам среће што лопта није изашла ван терена јер да је изашла и ја бих изашао из игре. Била је стварно лепа акција. Агуеро је пуцао, Суба ухватио, дао Ловрену, овај додао до Манџе, лопта дошла до њиховог штопера он вратио голману, који је промашио и ја, колико ме је она повреда болела, нисам желео ништа да компликујем. Само сам опалио па шта буде. И било је добро.”

Опет би га тако дао данас?

“Бих, вероватно. То је јаче од мене.“

Делује да волиш спекаткуларне голове, да код тебе као да не може “обично”?

“Зависи какав ми је дан. Некада компликујем превише, а некада сам преједноставан.”

Објективно, лепо лето 2018. за тебе. После Светског првенства се спомињао и прелазак у Бајерн?

“Било је доста приче око доста клубова. Од почетка сам знао да желим да останем у Ајнтрахту барем још годину дана. Све време смо се борили за ту Лигу Европе и сада када смо се коначно изборили било је глупо да идем из клуба. Плус овде се стварно добро осећам. И они су ту (у току интервјуа за истим столом су Мијат Гаћиновић и Лука Јовић) ту је и Медо (Слободан Медојевић) у Дармштату, а дошао је и Коле (Филип Костић) из Хамбурга. Причао сам с тренером о свему, није ми било тешко да останем.”

Ниси разочаран што си остао?

“Нисам.”

Да ли си задовољан позицијом у Лиги нација на коју те је Далић поставио да играш, центарфора?

“Ја сам лево крило и то ми је најдраже да играм, али прошле сезоне у клубу када смо играли са два шпица ја сам био један од њих. То ми није страно, али на Светском сам играо десно крило и тешко сам се навикао на то. Шта ћеш, зна се да је Перишић на левој страни, значи играј десно и ћути. Сада мислим да ће вратити Краму у Шпиц, а да ћу ја да играм десно крило.”

Како си задовољан својом формом после Мундијала?

“Чим сам се вратио из Русије одмах сам се повредио. Зато сам ишао у Београд на опоравак код Андре (Андрија Милутиновић) и он ми је то решио. Нисам још на својих 100 одсто, јер нисам прошао припреме и целу сезону играм фактички на резерви. Верујем да ће бити много боље на пролеће.”

Имаш ли сада озбиљнији приступ фудбалу него пре четити године када си, играјући за Лајпциг, рекао да си на за тебе природној позицији, клупи за резерве?

“А-ха-ха. Наравно да имам. Пре четири године имао сам 20 година и спрдао сам се. И још сам дошао у Лајпциг и видео каква је ситуација горе тако да сам се само прилагодио. Дебитовао сам у Лајпцигу тако што ме је тренер увео у игру и одмах извео после 20 минута. И онда сам видео која ми је ту улога, колико је сати и помирио се с тим.”

Јесу ли се сада коначно сложиле коцкице?

“Откако сам дошао у Ајнтрахт пре две и по године сигурно јесу. Нико Ковач нас је научио односу према раду, али и тактички доста у вези фудбала што се и види на нашим резултатима и личним и клупским. У Франкфурту сам доста тога научио и то ми се све полако враћа.”

Можеш ли да упоредиш Серију А и Бундеслигу?

“Међусобно, када играју клубови Бундеслиге и Серије А, обично немачки тим победи. Као што смо победили Лацио два пута у Лиги Европе и пре две-три сезоне Гладбах је избацио Фјорентину или Леверкузен Лацио у Лиги шампиона. Бундеслига ми више одговара, поготово стил фудбала који се овде форсира. Серија А је тешка, не може се поредити која је јача, али када играју клубови међусобно у већини случајева побеђују бундеслигаши. Тешко је играти у Италији.”

С обзиром да си одрастао у оближњем Имотском, а да знамо сви ко је најпопуларнији клуб у том делу Хрватске, да ли ти је жао што се ниси афирмисао у Хајдуку?

“Види, сваком Далматинцу и детету из околине је сан да заигра на Пољуду пред пуним тирибинама против Динама. Ја сам, ето, имао другачији пут, био у РНК Сплиту, али добро је испало на крају.”

Била је то једна од талентованијих генерације Сплићана?

“Они су већ били прволигаши када сам се пробијао. Ми смо имали талентовану генерацију која је освојила Куп Хрватске за омладинце. Газда је видео да ту има неки мали и онда ми је дао шансу за прву екипу. И тако је све почело.”

Почетак дакле није баш био онакав какав га је као дечак сања. А у чијем би дресу волео да заврши каријеру једнога дана?

“Не знам, нисам размишљао... Имотски. Рођен сам у Сплиту, али моји су одатле и ето нека буде Имотски.”

Пре тога још много озбиљних европских утакмица пред Ребићем. Мада је у једном тренутку изгледало да би Ребићева каријера могла да крене низбрдицом са које нема повратка, да ће, као и многи пре њега, остати упамћен као тек талентован фудбалер. Из Сплита у Фјорентину са непуних 20 лета…

“После две сениорске сезоне у Сплиту дошао сам у Фиренцу са 19 година. Сада када гледам иза себе, видим да је било прерано, али шта је ту је. Свако има свој пут, а ја не бих ништа мењао до сада.“

Уследиле су позајмице у Лајпциг, Верону, на крају и Ајнтрахт…

“Тек сада, у последњих годину и по дана почињем да уживам у фудбалу. Пре тога нисам играо ни у Лајпцигу ни у Фјорентини, па и пола године у Верони. Мало повреде, мало ово, мало оно. Али, ето, задње две године играм у континуитету  и тек сада сам заправо постао фудбалер.”

Занимљив је твој однос са Ником Ковачем. Његов германски и твој балкански менталитет су се добро скапирали?

“Пази овако. Ја сам био на У-20 Светском првенству у Турској. Селектор нам је био Динко Јеличић, и ја и Марко Ливаја, знаш Ливају, ми смо били двојица главних играча у тиму. Играли смо у нападу, обојица смо били један поред другог, а иначе смо обојица из околине Сплита и 'кликнули смо'. И Нико нас је стално прозивао преко медија да смо себични. Вређао нас. Ја гледам, мислим се он нас никада није гледао како играмо, питам се шта нас дира? А онда је Нико постао селектор У-21, позвао нас обојицу и прву утакмицу против Шведске ми их добијемо с 3:0, а дамо голове ја и Ливаја. И Ковач је тада видео да нисмо лоши момци, да смо добри играчи и да треба само знати с нама. И тако ја са Ником сарађујем пет година и имамо добар однос.”

Оно што се ипак сада питају сви у Хрватској, може ли Ребић да одмени пензионосаног репрезентативца Марија Манџукића?

“Манџу је тешко заменити. И то не због голова већ због онога што он даје за екипу. Ја сам седео преко пута њега на ручку стално и нисам га чуо да је три пута рекао нешто. Он ћути, али на утакмици он гази. Њега се сви боје и тешко га је заменити.”

Хоће ли то бити проблем за Хрватску?

“Сигурно ће нам недостајати његова агресивност. Доста је он и важних голова дао, али морамо да научимо да играмо без њега.”

За крај, какве су амбиције Ајнтрахта и твоје личне?

“На почетку сезоне нисам знао нашу стварну снагу, поготово јер је доста играча отишло, а доста  и дошло. У почетку је било хајде само да останемо у Бундеслиги, а у Лиги Европе шта урадимо. Сада када видимо какви смо стварно, мислим да можемо да догурамо далеко у Лиги Европе, а у првенству можемо да се боримо за Лигу шампиона. Биће потребно и мало среће,  да нас заобиђу повреде, али верујем да можемо много са овим момцима“, закључио је Анте Ребић.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс