Прича: Клетва Арона Ремзија...
Да ли Арсенал није умео с њим или он није умео с Арсеналом, или се, једноставно, “тако десило”?!
Фудбал 13.01.2019 | 23:43
Све њихове серије, ако добро погледате – и оне које највише волимо, попут "Мућки", "Црног Гује", "Еxтрас", "Фолти Тауерс" – све су о лузерима и онима који желе више, а који падају у све гадније ситуације.
Такви су Енглезима, Шкотима, Велшанима и осталима и надимци, врло често саркастични, на први поглед парадоксални, али залепе се за човека, као што надимци то умеју, томе ваљда и служе, и остану, да им се чудите и смејете.
Па се, ето, Арон Ремзи, један од најнадаренијих велшких фудбалера свих времена; Арон Ремзи који ће на крају ове сезоне после дугих 11 година отићи из Арсенала и потписати за Јувентус (ни мање ни више!); Арон Ремзи којем се не може оспорити знање и умеће, али допринос онолико може; АронРемзи се зове... Рамбо.
Има ту сличних слова, не кажемо, али све је Арон Ремзи, деценијска икона Арсенала – ако је ишта, сем два-три ФА купа, било иконично у Арсеналу у последњој Венгеровој деценији – и свашта је у животу био, само не би могао да буде Рамбо.
Океј, можда оно кад би Рамбо да нестане на неколико месеци или година и да га сви оставе на миру, можда ту подсећа Арон Ремзи на лика којег је овековечио Силвестер Сталоне, пошто је и "осмица" Арсенала умела да буде невидљива, толико да заборавите на њу. Мада, и то није, ко ни код Рамба, понекад била његова кривица, него се тако наместило.
“Тако се наместило” када је Рајан Шокрос, дежурни костоломац Пјулисовог Стоук Ситија, улетео левом ногом на Ремзијеву десну ногу, а Ремзи тада има само деветнаест година, једне фебруарске ноћи на Британија стадиону.
Ко од тада не зна значење оног о “ноћи у Стоуку”, нека се озбиљно забрине; свеједно, годинама касније и Ремзи и Венгер и Емери и Алегри и ла фамиглиа Ањели моћи ће да се позову на тај ужасни старт, на тај страшни бол, да би објаснили зашто Велшанин никада није показао оно што му је предвиђано и зашто би Велшанин, док се сви смеју, могао да баш у Торину, тамо где је његова нација знала да нађе макар краткотрајну срећу, покаже оно што му је предвиђано.
Да, кад смо код Велшана, још педесетих година дошао је Џон Чарлс, звали су га Нежни див, а онда је 1987, ваљда у првобитној мисији помирења после Хејсела, са Енфилда на тадашњи стадион Комунале прешао Ијан Раш.
Разбијмо сада један мит, ону апокрифну причу која стварно одлично звучи али остаје лажна колико и смешна: легендарни Ливерпулов нападач ће, ако волите претеране цитате, заувек остати запамћен по реченици “Нисам се снашао у Јувентусу, било ми је то као да сам играо у некој страној земљи”, мада ће Брка користити сваку прилику да каже да је то зафрканција коју је на његов рачун упутио Кени Далглиш, када се из Торина Раш вратио у Ливерпул.
Чарлс је био велики, Раш је био, сложићемо се чак и ако га нисмо гледали, промашај у Јувентусу, и ево сада трећег Велшанина на својеврсном путу ка забораву или легенди, знаћемо већ негде у новембру наредне године.
И тада ће важити оно “Да није било Шокроса”, какав год епилог имала одисеја момка из Карфилија, округ Гвент (познат, макар по имену љубитељима и играчима серијала “Тхе Wитцхер”).
Ако Арон Ремзи упадне у првих једанаест једног од најбољих клубова света, онда ћемо се питати да ли би то учинио и раније без Шокроса, ако пропадне на радост бројних коментатора који се питају шта ће, дођавола, поред Пјанића, Кедире, Бентанкура, Џана, а још где су појачања за наредну сезону, тамо у магли Фијатовог града радити и овај лузер, исто ћемо се питати да ли бисмо без Шокроса и те фебруарске ноћи у Стоуку још раније увидели да је Ремзи лажан као новчаница од 15 фунти стерлинга.
Како је, заправо, и то је оно што буни многе познаваоце енглеског и европског фудбала, дошло до тога да пола Европе, а Јувентус најупорније – прича се да ће му дати плату која ће бити не толико инфериорна у односу на ону Кристијана Роналда – јури човека који је одавно познатији по оној сулудој клетви него по играма на терену?
Ко је овде луд? Јувентус, Арсенал, Емери, или сви они, а има их, а има нас, на десетине, стотине, хиљаде, којима није јасно зашто би такав клуб узео таквог играча?
И може ли неко некога да убеди или ће Велшанин заувек, шта год да му се деси у клубу који је већи од Арсенала колико су Алпи већи од Апенина, остати мистерија?
Арон Ремзи заправо је остао непознаница иако за њега знамо пуну деценију, па и нешто јаче, откако се као клинац појавио у дресу Кардифа и онда постао део забавишта Арсена Венгера у Арсеналу који се још могао надати највећим трофејима.
Понекад заборавимо колико година има – 28, рекло би се да је у “најбољем добу” – толико нам је био пред очима и ушима толико смо слушали о њему стално, а нисмо слушали само лепе ствари.
Ремзи је, на неки начин, епитом жеља, надања и следственог посртања Арсенала тачно у тим годинама (и нешто мало јаче) колико их је он провео на Емиратима.
Када је дошао после оног чудесног слалома кроз ФА куп са Кардифом – то ће такмичење њему остати најмилије, или само најдостижније – Арсен Венгер је био свега четири сезоне од последњег пехара у Премијер лиги, и нико није могао да појми да више неће освојити ниједан.
У деценији која је уследила, а колико је Ремзи био нада, па адут, па сметња, па најбољи играч, па разочарање, па терет, па светла тачка, па издајник, било је неких утешних награда, али оној најважнијој приближили су се само и искључиво у јесен 2013, када је Велшанин био маестралан, толико да је неко можда подметнуо Јувентусу неку стару траку са његовим наступима после опоравка од лома потколенице.
Ремзи је тада био спектакуларан, ма прави Рамбо, Ремзи је био савршен, давао је голове о којима се причало, посебно када би му Жиру главом или ногом одложио да је овај опали.
Био је инстигатор акција које су личиле на ОНАЈ Арсенал, знао је све с лоптом и знао је све без лопте, и ретко ће који момак који дужи пасош на којем пише “Унитед Кингдом” моћи да му парира – замислите, ако се не сећате те године окончане још једном повредом и оним Ситијевим престизањем Ливерпула (да ли ће то урадити опет, као што се свима чини?), замислите Деле Алија из најбољих дана, само још моћнијег, још убитачнијег – али био је то само један последњи “ура”, само невероватна амплитуда у Арсеналовом горе-доле, које ће се окончати, или можда неће, пролонгираним Венгеровим одласком.
Био је фантастичан када му је био дан, али тај дан није био ни свака четврта субота, што је недовољно чак и ако сте староседелац...
Озил је у међувремену добио нови уговор, на невероватних 350.000 фунти недељно, АлексисСанчез је много пре тога и пре бега у Манчестер претекао Ремзија на месту Венгеровихљубимаца, појавио се и Мхитарјан да засоли рану и да му маше чеком пред очима...
И поред хвалоспева које би му британска штампа, онолико жељна момка који зна лопте, подаривала, Ремзи је полако губио позицију (дословно, пошто је из средине протеран на бок) а потом и значај и утицај у Арсеналовом тиму. И њему је, ваљда, то било потпуно јасно.
Емери по доласку, разумемо њега потпуно, није желео да се бакће са још једним проблемом и много је лакше било оставити ту прилично коректну плату за једног играча којег бисмо уз најбољу вољу и највеће симпатије могли да назовемо “неконзистентним” да исцури попут пешчаног сата.
Да ли Арсенал није умео с њим или он није умео с Арсеналом, или се, једноставно, “тако десило”, као што се онда десио Шокрос, неће остати вечита непознаница; остаће непознаница само до неке јесени 2019. или пролећа 2020, када ће Серија А дати одговор на питање које је држало будним НикаХорнбија и сваког другог или трећег навијача Арсенала у последњој деценији.
И остаће, супротно Френкијевој песми, деценија пуна жаљења.
Ех, када се жали и тугује, напослетку није ни важно ко је главни кривац, виновник или коловођа. Неко ко много воли Арсенал биће тужан, на крају крајева, Ремзи је у времену када играчи мењају клубове скоро као дресове после утакмице био лојалан једној боји, одиграо је више од три стотине утакмица и постигао 60 и кусур голова.
Неко други једва ће чекати да му види леђа, уздајући се у то да ће (сада већ не толико) нови менаџер измислити много бољу “осмицу”, која ће бити “врхунска”, а не само “добра” или “солидна”, што су епитети који су пратили Ремзија у последњих пола деценије.
Опет, онај ко заиста воли Јувентус и Серију А знаће да је Италија један потпуно други пар рукава или, хм, чарапа у Чизми, и да ништа што сте радили ван Апенина не мора да представља препреку ни гаранцију да будете нешто потпуно друго у тој земљи у којој је тако лепо живети.
А то друго може да буде и добро и лоше, то већ зависи од њега, не само од кисмета, ироничног надимка или од једног напаљеног бека Стоук Ситија.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар