Интервју - Бен: Само једну ствар не смијеш код Милојевића!

Не желим више Лигу Европе! Најбољи играч Црвене звезде у 2018. години открива како су му двојица српских тренера променили живот, шта би био да није фудбалер, ко је бољи Погба или Марез, шта му је следећи циљ са црвено-белима. . .

Фудбал 13.01.2019 | 23:25 Стидљиви штребер. То је први утисак који оставља Ел Фарду Мохамед Бен Набухан. Ваљда се пише тим редоследом... Са неким дечачким осмехом, Бен приватно не личи много на оног упорног и озбиљног борца без којег игра Црвене звезде више не може да се замисли.

Верни војник Владана Милојевића из грчких дана се за годину показао као један од најбољих странаца у Звездиној историји. Довољно је погледати ову сезону. Дао је 17 голова (једини „двоцифрен“ голгетер у Звезди) и додао пет асистенција. На 26 утакмица. Дакле, скоро гол или асистенција по мечу. Неки од њих су били кључни. Као она два у Салцбургу или још неки у квалификацијама за Лигу шампиона. Због тога је и проглашен играчем године у Црвеној звезди. Од стране сиаграча. Веће признање инострани фудбалер у Звезди не може да добије.

Може да буде играч утакмице, можда да буде и најслабији, али је једно аксиом код Бена - увек је међу играчима који остављају срце на терену и не предају се. Можда је зато и један од најважнијих Милојевићевих шрафова. Можда је зато Звездан Терзић недавно рекао да су понуде за Бенаодбијене јер Милојевић не жели да чује за његову продају. Бен је у уском кругу Звездиних играча који немају цену...

Осим головима и добро игром, не привлачи пажњу било чим другим. Поготово ван терена. Никад никаква пикантерија или контроверза није прикачена уз овог момка. Једино што баш сви не знамо како се зове. Наши медији га пишу на један начин, инострани на други, УЕФА на трећи...

За почетак разговора са Беном, морали смо да га питамо како се тачно зове?

„Име ми је једноставно: Ел Фарду Бен Мохамед“.

А шта је оно Набухан?

„То је име мог оца. Пошто сам муслиман, а у нашој култури је да носимо и име оце. Набухан је његово. Али за све вас је лакше да ме зовете Бен Мохамед. Или само Бен“.

Претпостављамо да уз толика имена немаш надимак?

„Заправо имам и надимке. У Грчкој је то било више медијски, кад су ме звали Биг Бен. Мада су неки навијачи и медији, и овде почели да ме тако зову после Салцбурга. Али надимак из детињства ми је Ели. То је скраћеница од Ел Фарду“.

Када си поменуо Салцбург, да ли је то моменат који ти је обележио годину за нама?

„Не могу да издвојим моменат колико је то општа ситуација да ми се доласком у Црвену звезду променио живот. Све то је велика слика 2018. године. Ако се сећате моје прве конференције на представљању у Звезди, рекао сам да сам ту због Лиге шампиона. Многи су мислили ’шта прича овај момак’, али ето успео сам да остварим циљ. Био сам сигуран да ћемо урадити неке велике ствари и урадили смо. То је све 2018. година“.

Када те је звала Црвене звезда?

„Када су схватили да не играм много у Олимпијакосу, почели су да зову и да се интересују за мене. Био је то децембар. Неколико недеља пре него што је прелазни рок почео. Назвали су ме и питали да ли хоћу да дођем“. 

Да ли си после позива мало „гугловао“ какав је клуб, тим, град? Јутјуб и слично?

„Не, није било потребе за тим. Када сам био дете, био сам фан Олимпика из Марсеља, тако знам за Црвену звезду. Сваки навијач Марсеља зна то име. После Звездиног позива сам се чуо са Дамјаном на телефон (Ле Талек оп. а.) и он ми је рекао много лепих ствари о тиму, клубу... Свидело ми се. Рекао ми је да је Звезда као породица и врло брзо сам то и сам осетио. Тако нешто ми је било потребно“.

Није баш да те играчи Звезде нису запазили одраније...

„Да, било је лакше да ме приме јер сам дао гол Партизану играјући за Олимпијакос. Тада су ме упознали и примљен сам као у породицу“.

И? Ко је лидер у тој породичној свлачионици?

„Имамо их неколико. Вујадин, Борјан, Жуле, капитен Мики (Ненад Милијаш оп.а.) који је газда у свлачионици. Када он прича, сви слушају“

А ко је најдуховитији?

„Гобеља је најсмешнији! Иако не прича добро енглески, разуме га довољно да ме насмеје. Волим га. Чак и када направи неку гршеку или кад њему неко уради нешто лоше, он је увек насмејан и све прихвата“.

А како подносиш музику коју слушају? Ову домаћу.

„Ах... Рецимо да је ОК. Ја слушам свашта, па није проблем да слушам ни српску музику. Другачије је од моје. Више волим афричке ритмове, реп и слично“.  

Да ли је слично као у Олимпијакосу?

„И у Олимпијакосу је велики притисак. У Звезди исто. Мораш да побеђујеш у свакој утакмици, мораш да освајаш трофеје. Али, навикао сам и то ми је сасвим ОК. Волим кад ме неко стави под притисак. Умем да одговорим на то. Притисак је добар“.

Лако је у Олимпијакосу и Звезди. Ајде да се сетимо једне потпуно другачије ситуације и можда највеће раскрснице у твојој каријери. Одскочне даске. Из француског Вана си дошао у слабашни грчки тим Верију која се константно борила за опстанак. И постигао 15 голова у сезони. Од укупно 31 колико је дала Верија у неатрактивној и тврдој лиги као што је грчка. Је ли теже постићи 15 голова у Верији или 25 у Звезди и Олимпијакосу?

„Ха-ха-ха... Отприлике! Ту је негде. То је нешто потпуно другачије. У малим тимовима немаш много шанси за гол. Кад ти се укаже, мораш да је искористиш. Ако је не искористиш, тешко је доћи до неког резултата. Много је теже него у Звезди и Олимпијакосу. У Звезди си стално у шансама. Чак и у Лиги шампиона стварамо шансе. У Верији то није било тако...“

Верија се показала као одскочна даска, а тренер код којег се то десило је Србин. Бивши тренер Црвене звезде...

„Да, да! Нисам ни знао да је Ратко Достанић тренирао Црвену звезду док нисам дошао овде. Видео сам његову слику у клубу и био у фазону: ’Чекај, шта?! Па то је мој бивши тренер’. Када је Достанић дошао у Верију, мени је постало много лакше. Пре свега јер је течно говорио француски. А у том тренутку ми је било јако важно да савладам ту језичку баријеру и да разумем савршено шта тренер и клуб очекују од мене. Био ми је то први клуб ван Француске. Ратко је дошао у лошем тренутку за Верију, били смо последњи на табели... Он је све променио по доласку и успели смо да останемо у лиги, а ја сам почео да дајем голове. За мене је он био важна особа у каријери“.

Шта си научио?

„Донео нам је другачији менталитет у екипи. Има то ваше, српско... Не предајете се. Он ми је вратио самопоуздање. Дигао ме ја на виши ниво“.

И купио те је Олимпијакос. Онда једна позајмица, друга позајмица и на тој другој опет српски тренер! И опет раскрсница

„Владан Милојевић се није променио од тих дана у Паниониосу. Има исту глад за победама. Он је врста тренера који никада није задовољна постојећим стањем и увек жели више и боље. Направили смо успех у Паниониосу. Сезона пре тога је била добра, што није баш често за Паниониос. Милојевић је имао циљ да будемо још бољи. Дошао је и направио један од најбољих тимова у грчком фудбалу. Скоро целе сезоне смо били други. Победили смо Олимпијакос у Пиреју после много година. Милојевић нас је пумпао самопоуздањем. Он је човек који ми је променио живот. Дошао сам код њега у Паниониос после паузе због повреде, био сам усамљен и требало ми је само да играм. Нисам уопште смео да размишљам о следећој сезони. А он ми је рекао само да играм фудбал како знам и умем. И почео сам опет да дајем голове... Тако да је и он много битна особа у мом животу“.

Често делује смртно озбиљан. Да ли је и тада био такав?

„Наравно да воли да се шали. Али када је на терену и када се ради, озбиљан је. Као што свако у свом послу треба да буде озбиљан. Али уме да се шали... Када смо били у Грчкој много смо се смејали заједно“.

А шта је то што највише може да наљути Владана Милојевића? Шта играч не сме да ради?

„„Уффф... Чекај мало... Једина ствар која је код њега забрањена је да не трчиш! То никако не смеш и то га љути. Не смеш да само стојиш и чудиш се када изгубиш лопту. Мораш одмах назад. Зато ми као тим трчимо много. Ако не трчиш, биће много теже да направиш нешто“.

Значи, због тога те Милојевић обожава и ставио је вето на твој трансфер. Ти никад не стајеш...

„Наравно. Ја сам са Комора. Дошао сам издалека и прошао много тога да би олако схватао неке шансе у животу. Недавно сам био на синовом тренингу да га гледам и видео сам да не трчи. После тренинга сам му рекао: ’Можеш да радиш шта хоћеш, али једино што не смеш је да не трчиш. Увек трчи’. После ће све доћи на своје“.

Где ти тренира син?

„У млађим категоријама Звезде“.

Поменуо си родна Коморска Острва. Какав је то менталитет? Које су разлике у односу на наш? Добре и лоше.

„Оно што волим код српског менталитета је тај дух заједништва. Тимски дух који имамо у Звезди. Ако је неко „на земљи“, сви ћемо притрчати да му помогнемо. То је тај осећај породице о којем сам вам говорио на почетку. А оно што видим као неку ману у вашем менталитету је то што вам је често потребно додатно гурање да дате све од себе. Ђоковићу то није потребно. Он је увек максимално мотивисан и зато побеђује. Зато га волим. Неки Срби то немају. Није у питању самопоуздање, већ нешто друго... Да радиш више и напорније. Срби су велики радници кад хоће. Кад су ван Србије, тамо су сви велики радници. Али овде то није увек случај. Мада, можда је то тако и са осталима, шта знам...“.  

А ваш менталитет?

„Лоше ствари су што смо превише дарежљиви и попустљиви. Зато је свако могао да нам ради шта је хтео. Радили су нам и неке лоше ствари. Добра ствар је што се никад не предајемо. Никад! Сад видите и на примеру фудбала. Из године у годину имамо све више бољих играча и квалитет расте. Фудбал је постао битан за целу земљу, за младе људе“.

Пријатно сте изненадили у квалификацијама за Куп афричких нација.

„Имали смо баш тешку групу са Камеруном и Мароком. Као Звезда у Лиги шампиона. И поред тога смо одиграли неке сјајне утакмице и требало је да освојимо више бодова. Требало је оба пута да победимо Камерун и макар код куће да победимо Мароко. Мало нам је фалило, баш нисмо имали среће. Али то је фудбал. Када играш против тако јаких тимова, мораш да користиш шансе“.   

Можда да Комори имају неког другог играча који уме да постиже голове осим тебе? Дао си четири од пет голова репрезентације?!

„Није баш тако. Имамо играче који знају да погоде. Ово је наш најбољи тим икада“, стидљиво се „брани“ скромни момак са Комора.

Да ли си ти тамо најбољи фудбалер свих времена? Нисам чуо за неке друге фудбалере са Комора...

„Не сматрам себе најбољим, али људи ми говоре да сам најбољи. Сада сам најбољи стрелац, али не заборавите да су Комори млада репрезентације. Постали смо чланови ФИФА тек 2006. године. Ми смо „бебе“ у афричком фудбалу. Да би достигли неки нови, потребно је и искуство, а ми га немамо много. Мада, не бринем се. Доћи ће... Једног дана ћемо се пласирати на Куп афричких нација. Можда и на Мундијал“, каже Бен уз дечачки осмех као да је тренутку измаштао како игра Мундијал са Коморима.

Како успети као фудбалер из тако мале и нефудбалске средине?

„Рођен сам на острву Мајот. То је једно од Коморских острва. Сва та острва су била француке колоније. Али су само Комори успели да добију независност. На Мајоту сам почео да играм фудбал као клинац, а онда сам прешао на оближње острво Ренион. Почео сам да играм на Рениону у првом тиму као 15-годишњак. Ренион има најјачу лигу у том подручју и није било баш лако упасти са 15 година у сениорски фудбал. Тамо су поникли Паје и још неки познати фудбалери. Одатле сам отишао у Француску“.  

Колико година си имао тада?

„Имао сам 17. У француском Авру је тада радио тренер Жан Марк Нобило. Он је јако волео да долази у наш део Африке и тако ме је спазио. Био је тренер у млађим категоријама и питао ме је да ли сам расположен да дођем у Авр. Мој први одговор је био негативан. Нисам желео да се одвојим од куће, али некада у животу немате много избора и ипак сам се преселио у Авр“.

А каква би била алтернатива да ниси отишао у Авр и да ниси успео као фудбалер?

„Радио бих у школи. Много сам волео информатику и ИТ технологије. Учио сам да постанем нешто у том сектору“.

Је л играш видео игрице данас? ПЕС или ФИФА?

„Играм више са сином. Уствари, волим да играм Фоотбалл манагер“.

Да се вратимо на селидбу. Сам си отишао у Авр као 17-годишњак?

„Сам. Али Авр је велика академија. Ако неко у Србији можда не зна, Авр је најбоља фубалска академија за младе играче у Француској. Из те школе су потекли Погба, Марез, Манданда, Менди, Паје, Камени, раније Ласана Дијара, Оро, Дорасо, Бумсонг... Сви ти велики играчи су потекли у Авру. Одрастао сам гледајући многе од њих. Гледао сам Погбу и Мареза како стасавају“.

Ко је био најбољи?

„Марез. У том периоду. Видело се и да је Погба талентован, али нисам баш очекивао да израсте на овај ниво. За Мареза сам знао. Менди ме је изненадио. Велики је радник. У то време није био међу најбољима, али је много радио и постао ово што је данас. Тако, да ако нисте међу најбољим у млађим категоријама, опет имате шансу. Само радите напорно. Као ја. Нисам био међу најбољима у мојој генерацији. Али на крају је испало да смо само нас петорица из те генерације направили неке каријере“

Да ли је био неко познат?

„Жан Армел Кана Бијик. Он је био најталентованији, играо је и за млађе селекције Француске, али је касније изабрао сениорску репрезентацију Камеруна. Сада игра у Турској“.

Знаш да је играо против Црвене звезде?

„Стварно?! Где? Како?“

Био је члан Рена пре неколико година када су играли са Звездом...

„Нисам знао. Били смо добри другари. Још неки играчи су изашли из те генерације, али углавном су играли у Другој лиги Француске. Ја сам дошао до Лиге шампиона. Рад се исплатио“.

У Лиги шампиона играш у спектакуларним амбијентима на Маракани, али у домаћем првенству је то неколико хиљада људи. Да ли ти смета то?

„Навијачи више воле европске утакмице. Видим да неке од њих домаће утакмице баш много не занимају јер се подразумева да побеђујемо у свакој и да сваке године освојимо титулу. Ако то не урадимо, онда је то велики кикс. Али, тако је било и у Олимпијакосу. Навијачи такође нису долазили често на домаће утакмице. Али, немам проблем са тим“.

Који су бољи?

„Слични су. Много су страствени. Знам и да имају братске односе. Али по ономе што сам доживео у каријери, најбољу атмосферу праве Звездини навијачи“.

Пре годину дана у ово време си представљан као велико појачање на Маракани, али заправо тек од летос си заблистао. Тек ове сезоне видимо правог Бена.

„Није лако када дођеш у јануару... Тада нисам играо у Олимпијакосу и било ми је потребно да прођем припреме, да добијем мало поверења и времена. Отпирлике ми је месец дана било потребно да осетим екипу. Срећа да сам одраније знао шта тренер жели и захтева. Из меча у меч сам био бољи...“

И онда експлозија у квалификацијама.

„Током лета сам имао више времена да се припремим и да се уиграм. Навикли су се саиграчи на мене, ја на њих... Много је битно проћи летње припреме са екипом. Касније је све лакше“.  

И онда то лудило у Салцбургу. Тих фамозних 77 секунди и твоја два гола.

„Уф, та утакмица... После другог гола...“

Је ли твој гол или Дегенеков?

„Ха-ха-ха! Стварно није важно чији је, битно је да је ушла. Нисам веровао очима када сам видео да улази. Јер, на 2:0 је стварно било тешко. Помислио сам у себи ’ј...и га! Нисмо ваљда прошли све оно и дошли овде, да би се овако завршило’. И онда је дошао тај први гол. Он је био кључни. Када смо га дали, видели смо да су изненађени. Видели смо им страх у очима. Престали су да играју како су играли до тада. А онда – бум! Дошао је и други. Нису знали где су... Рекао сам после првог меча да можемо да им дамо гол или два у гостима“.

А атмосфера у том моменту?

„Лудо! Касније сам свим пријатељима причао о томе. Осећали смо се као да играмо на Маракани. Навијачи су били потпуно луди, атмосфера луда... Помислио сам у једном тренуртку: ’Човече, ово није нормално?! Чују се само наши’.  И то је био један од преломних детаља у мечу. Навијачи су нам дали огромну подршку када нам је била преко потребна. То су моменти које ћу памтити целог живота“.

Одмах после тога си рекао да желиш Ливерпул у групи. Жеља ти се остварила...

„Када смо се квалификовали, рекао сам да бих волео да играмо против најјачих. Лакше је играти против најбољих него, например, против БАТЕ Борисова уз сво поштовање према БАТЕ-у. Када играш против Париза или Ливерпула, сви играчи желе да одиграју најбољу утакмицу и да изгледају максимално добро. Истина, против Пари Сен Жермена смо морали боље“.

Против кога је било најтеже?

„Против Наполија. Обе утакмице“.

А од играча?

„Нејмар и Мбапеа. Тај ниво... То је нешто невероватно. Некада изгледа да могу да окрену утакмицу кад пожеле“.

А најтежи дефанзивац?

„За мене Кулибали! Много, много добар играч“.

Како видиш своју будућност у Црвеној звезди.

„Тако што освајамо титулу. То ми је најважније. А онда да опет играмо у Лиги шампиона. Некад је била сан, сада је легитиман циљ. Увек желим боље, тако да се ни бих задовољио играњем у Лиги Европе. Желим корак даље у Лиги шампиона. Да прођемо групу. Таква ми је животна филозофија. Видели смо да можемо да играмо и против најјачих. Правили смо грешке које се плаћају, али смо стекли вредно искуство да то не поновимо. Зато желимо нешто више“.

А шта ако дође нека мегапонуда из Кине?

„Није на мени да одлучујем. Имам још две године уговора и клуб се за све пита. Ако им стигне задовољавајућа понуда и ако желе да ме продају, онда ћемо разговарати. Мени је лепо овде. Породица ми се сјајно осећа овде и верујем да сам сигурно овде макар до лета“.

У тренутку када смо завршили интервју, из друге просторије је изашао Марко Марин. И почело је зезање двојице некадашањих саиграча у Олимпијакосу, а данас у Црвемној звезди.

„Човече, ни ја нисам могао да верујем кад ми је дао ону асистенцију у Напуљу. Ни сад не знам куда ју је провукао“, рекао нам је за крај Бен и отишао са Марином.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар спорт