"Болови несносни, тумор као песница...!''

''А ја залуђен да уђемо у Европу!" Некадашњи фудбалер Црвене звезде, Милан Вилотић, открио је у интервјуу за "Вице" како се борио са опаком болешћу.  Српски фудбалер сумира своју турбулентну каријеру, борбу за раком и данашњи фудбал. . .

Фудбал 11.01.2019 | 00:00 Са своје 32 године променио је пет клубова. У свих пет је био капитен. Омиљен код саиграча. Код тренера и управа? Па, и не баш. Борац, такмичар и бунтовник са разлогом. Његов пут од Бановог Брда до Цириха није био равна стаза посута ружама. У каријери је одиграо безброј битних утакмица.

Најважнији меч је играо против опаке болести. Играо и победио рак. Отплесао је "танго смрти" у стилу најбољих вестерн јунака. Дрско и поносно. Без патетике и самосажаљења. Оштрим погледом испратио је подмуклог негативца са сцене. Главни глумац Милан Вилотић, који некако далеко од очију српске спортске јавности већ шест година игра фудбал у Швајцарској, тренутно у Сент Галену.

"Професионални фудбал више није здрав спорт. Иван Ергић је дао најбољи опис садашње ситуације у фудбалу упоредивши фудбалере са модерним гладијаторима. Жао ми је због тога, јер и даље волим фудбал; дечачки, искрено. Паре су уништиле све. Нема више идентитета. Како се данас везати за неки клуб, идентификовати се са њим, постати његов навијач? Све је инстант. Чак и клубови са традицијом губе свој идентитет. Нема више играча за ког би се везао. Лига шампиона је постала лига моћних и богатих клубова. Али то нису шампиони. Све по узору на Америку, ко има пара тај игра. Продаје се слика. Од стадиона, публике до играча. На ТВ- у не изгледа лепо стадион са атлетском стазом, публика која пали пиротехнику, играч који се буни због погрешне судијске одлуке. Играчи када дају гол више не могу да отрче ка навијачима и поделе радост са њима. Сада су на трибинама туристи са фотоапаратима. Губи се атмосфера. Све је некако без емоција. То ми се не свиђа. Верујем да ће се људи у неком будућем периоду окренути и рећи – е, сад је доста, ово више нема везе са фудбалом". – изговара у даху Милан Вилотић, неколико дана пред нову 2019.годину у интервјуу за ВИЦЕ Србија у центру Београда.

ВИЦЕ: Али ФИФА пласира причу да се већина тих ствари ради како би се спречило насиље и удаљили хулигани са трибина. Видимо како изгледа српски дерби?

МИЛАН ВИЛОТИЋ: Ја сам окорели навијач Црвене Звезде али сам увек имао здрав поглед на ривалство са Партизаном. Никада нисам давао неке изјаве како би стварао лажну тензију. Једна од занимљивијих ситуација ми се десила када сам седео у једној кафани. Била су заузета само два стола. У једном тренутку ми је пришао Чеги, вођа навијача Партизана, и поздравио се са мном. На крају смо спојили столове и остали до јутра. Искрено верујем да постоји више здравог ривалитета, али систем функционише тако да је боље пласирати и потенцирати негативну причу, око било чега, па самим тим и навијача.

Кад смо већ код страсти и емоција, ти си остао упамћен као играч који је имитирао Просинечког на тренинзима, као неко ко стално улази у сукоб са тренерима и саиграчима. Чак си у једном тренутку и одстрањен из екипе Звезде. Шта се тачно издешавало? Колико има истине у свим тим причама?

Први пут да мене неко пита шта се заиста догодило. Прихватам одговорност у смислу да сам уопште покушавао да решим неке ствари о којима није требало ни да размишљам. Али све је са моје стране било из добре намере. Далеко од тога да сам имитирао Просинечког. Желео сам да ми као екипа поставимо темеље неког система. Нисам наишао на подршку. Никада нисам био надмен, нити сам се постављао изнад некога. Мој карактер и енергија одударали су од енергије коју носи Просинечки. Добар тренинг и мотивисана група су кључ успеха. Играчи би морали да знају пут којим се иде, да знају зашто су дошли на тренинг. Мени је деловало да у том тренутку код Просинечког се то није знало. Све је кулминирало одузимањем капитенске траке. Одлука клуба ми је тешко пала, али сам је прихватио и нисам правио никакве проблеме. Са ове временске дистанце сматрам да је Звезда изнад свих нас и да није било на мени да истерујем правду или исправљам неке ствари.

Мало после тога долази до сукоба са саиграчем Борхом?

Сукоб са Борхом се одиграо шест месеци касније, после дербија на Маракани који смо изгубили 0-2. Тај дерби нам је био много важан у том тренутку. Био сам јако бесан због пораза, и такав сам и ушао у свлачионицу. Странци нису разумели ситуацију. Мислили су да се моје незадовољство односи на њих. Борха, као чврст тип, стао је у заштиту странаца и дошло је до сукоба. Новине су после писале да сам ја против странаца, али то је такође апсолутна неистина. Разни интереси су довели до тога да се прича изокрене. Да се не прича о поразу у дербију, већ да се окрене прича да сам ја за све крив. Прекомандован сам у други тим са забраном уласка у свлачионицу. Следећих шест месеци, тачније до краја сезоне, нисам уопште играо. Али то је само још једна лекција.

Али и поред свих прича и твог неиграња, јавио се Грасхоперс са добром понудом? И ту су се јавили проблеми око обештећења?

Верујем да ако сви имамо исти интерес, онда ћемо лако да пронађемо пут до решења сваке ситуације. У том тренутку свако је имао неки свој интерес. Од управе клуба до навијача. Искрено, нисам имао много понуда. Јавили су се људи из Грасхоперса и понудили су ми уговор. Спортски директор ми је рекао: "Мене не занима шта се пише по новинама у Србији, ја сам видео шта сам видео, и желим да нам помогнеш."

Рекли су ми да су ме пратили, да знају мој карактер, и да желе да ја будем лидер. Они су тада реконструисали тим. Убацили много младих играча, младог тренера. Није постојало морање резултата. Сви су нам прогнозирали испадање из лиге а ми смо завршили сезону на другом месту са само три бода мање од, у том тренутку, моћног Базела. Успели смо и да освојимо куп Швајцарске, баш у директном дуелу са Базелом.

После добрих игара у Грасхоперсу прелазиш у Јанг Бојс.

То је највећи трансфер између два швајцарска клуба. Мада се ту поклопило много коцкица. Желели су ме и Базел и Јанг Бојси, тако да се кроз њихово надметање дошло до јаког уговора. Морам да кажем да је мени било веома лепо у Грасхоперсу и да нисам јурио трансфер по сваку цену. Међутим, Грасхоперс није добро стајао финансијски и њима је значило да, мојом продајом, олакшају мало ситуацију. У Јанг Бојсу сам се супер осећао. Добро смо тренирали, добро смо играли. Трудили смо се да стигнемо до титуле, али нисмо успели. На крају, када сам отишао они су је освојили. Јако ми је драго због тога, јер су као град и као клуб то свакако заслужили.

После две године враћаш се у Грасхоперс?

Грасхоперс је био у јако лошој ситуацији када су ме позвали. Имали су осам везаних пораза. Били су у зони испадања. Дошли су са причом да им помогнем да остану у лиги. Да завршим каријеру код њих и да останем да радим у спортском сектору клуба. Успели смо да обезбедимо опстанак. Међутим, у тренутку када нам је добро ишло долази до напрасне смене тренера. Довели су Мурата Јакина. Он је покушао да направи свој приватни клуб. Чак је и управа упала у проблем да је морала да му попушта. Мени се то није свидело. Ја сам имао једну интерну расправу са њим. Касније је то искористила страна која је такође желела да преузме клуб. Нашу интерну преписку су дали новинарима, у којој сам ја реаговао на ствари које ми се нису свиђале и то сам директно и рекао Јакину. Наравно, поново сам ја испао неко ко истерује правду, жели да смени тренера, подрива екипу... Иако су сви људи запослени у клубу заједно са играчима стали на моју страну. Али људи су тамо мало роботи, плаше се да имају свој став и мишљење. Струја која је ту преписку дала новинарима искористили је ту ситуацију и успела да отера Мурата Јакина и преузме клуб.

Тада си и отишао из Грасхоперса.

Ситуација у клубу је била јако лоша, нездрава. Обе стране које су се бориле за превласт су гледале искључиво своје личне интересе, а не интересе клуба. Нисам више желео да у томе учествујем. Сент Гален се појавио са јасном идејом. Мени је то одговарало и напустио сам Грасхоперс. У клубу тачно знају шта од мене очекују. Да добро тренирам, будем спреман и ускочим када је екипи потребна помоћ. Добра ствар је и што нисам морао да мењам град. Остао сам да живим у Цириху.

Твоју каријеру је нажалост обележила болест. Успео си да победиш тумор и да се вратиш на терен. Како је изгледала та борба?

Много се писало о томе. Правила се патетична прича, а то ме јако нервирало. Ја сам дао један једини интервју и то за часопис Здравље, како би на неки начин охрабрио људе који пролазе кроз оно кроз шта сам ја прошао. Гостовао сам и у емисији код Ивана Ивановића, али чим је почело снимање покајао сам се што сам дошао. И он је желео да направи патетитику, да сви добијемо јефтине поене код гледалаца. Свашта се ту писало. Много је ту неистина било. Људи су седели са докторима па записивали испод стола на цедуље, а не разумеју медицинске термине, и на крају објаве тоталне неистине. Постојао је интерес да се људима мажу очи том темом. Истина је да је дошло до промене на лопатици левог рамена.

Отишао сам на прегледе, и доктори су ми поставили погрешну дијагнозу. Рекли су да је то безазлено и да не треба ништа да се дира. Шест месеци касније малигни тумор је израстао у величину песнице. Болови су били несносни, нисам могао да спавам, тренирао сам под лековима, али сам био залуђен да морамо да остваримо добар резултат у квалификацијама за Европу. Када смо испали из квалификација за Лигу Европе, седео сам у свлачионици и схватио да се пола утакмице не сећам од болова.

Одлучио сам да кренен на детаљне анализе. Урадили су ми биопсију на Бањици, али за овај вид тумора не сме да се ради биопсија. Тада је кренула трка са временом. Морала је хитно да се уради права операција, како се тумор не би раширио, пошто је биопсија разбила чауру у којој се он налазио. У том тренутку се појављује Дејан Станковић коме ја никада нећу моћи довољно да се захвалим. Он је направио контакт и омогућио да за две недеље будем на операционом столу у Болоњи, код најбољег ортопеда на свету, професора Мариа Меркурија. Урађене су две операције. Прва од пет сати, и следећи дан друга, од два и по сата. После операција Професор ми је рекао "Играћеш ти мени фудбал и даље". У том тренутку нисам размишљао о фудбалу и наставку каријере. Једино ми је било битно да оздравим. Операција је прошла одлично. Ја сам се опорављао брже него што се очекивало. И већ за четири месеца сам био у Италији на контроли, после које сам добио дозволу од Професора Меркурија да могу да наставим да играм фудбал. Вратио сам се и играо бољи фудбал него пре тога. Највећи проблем је био да убедим људе у Звезди да сам спреман.

После победе над болешћу настављаш са фудбалом као да се ништа није догодило. Постајеш капитен Звезде, у Швајцарској правиш одличну каријеру. Као награда стиже позив и у репрезентацију. За репрезентацији си, међутим, одиграо само три меча. Да ли мислиш да си могао и заслужио више?

Ма какви, ја сам пресрећан и због те три утакмице. Тада су у репрезентацији играли феноменални играчи са којима ја нисам могао да се мерим; Видић, Ивановић, Суботић. Па, Бишевац је био четврта опција, а он је тада играо за Лион и проглашен је за најбољег одбраменог играча француског првенства. Долазили су млади Настасић и Рајковић, требало је и њих полако уводити у систем.

На једном мечу си играо против Роналда, Зидана, Фига, Карембеа...?

Та утакмица се играла у хуманитарне сврхе. Роналдо и Зидан су саставили екипу и одлучили да одиграју меч против Јанг Бојса. Сећам се да када сам дошао на стадион и видео списак имена да сам се буквално заледио. Ту је било 35 играча, а ја не знам кога сам од њих више волео. Због њих сам и почео да играм фудбал. Мени је Роналдо најбољи играч свих времена. Знам да су наши физиотерапеути играли "папир, камен, маказе" ко ће да буде у њиховој екипи. Имам осећај да сам играо против њих док су још били активни, да би у једном тренутку само стао, гледао шта раде и уживао.

На крају, шта после фудбалске каријере? Остајеш у фудбалу?

Евентуално као тренер у млађим категоријама, али нисам сигуран. Не свиђа ми се како изгледа садашњи фудбал. Мислим да то може све другачије да изгледа. Али за сада још нисам ништа одлучио. Можда, када се поново сретнемо за шест месеци будем донео неку одлуку.

Извор: Вице Србија