Да ли је сачуван кафански дух?
Некада су кафане биле центар друштвеног живота и било је уобичајено да се сви важни послови завршавају у чаршији, не заобилазећи кафане.
Србија 08.01.2019 | 11:40
Иако је некада на сваких 50 становника у Београду била отварана по једна кафана и оне важиле за место окупљања градских боема, писаца, новинара и личности из јавног живота, као и места на којима су се доносиле битне политичке одлуке, писале песме, текстови, данас се многе гасе, мењају изглед и амбијент, људи по којима су биле препознатљиве више нема, а младе пак, више занима другачији провод и музика.
Ипак, за њима се није изгубила реална потреба, примећују саговорници Тањуга - социолози, власници кафана, њени љубитељи...
Кафане у Србији нису истоветне као раније, неминовно су и саме постале жртве транзиције, многе су модернизоване, али спорадично се могу видети и оне које чувају сећање на време када су отворене и људе који су у њима обитавали и проводили време, кажу.
Примећују и појаву да кафане постају нека врста "сурогата", односно да је, како кажу, све више „новокомпонованих фенси локала", а све мање старих места с некадашњим традиционалним амбијентом.
"Многе кафане са традиционалним амбијентом постају све скупље и нека врста музеја, а кафана не би требало то да буде. Она би требало да сачува сећање на епоху и госте који су некада у њој боравили", каже Димитрије Буквић, социолог и новинар „Политике".
Као добар познавалац кафанског живота каже да је и она нажалост постала жртва транзиције иако се за њом реално није изгубила потреба.
Некад је кафана била и "стециште" сиромашнијих слојева становништва, а такође је важила за место где се могло јефтино појести и попити.
Сада се велики број њих гаси.
"Разлози су економске и социјалне природе јер многа угоститељска предузећа из доба социјализма су приватизована и сада имамо и феномен измишљања кафанске традиције, јер постоје новопечени локали, фенси кафане које преузимају иконографију кафана а раде заправо као ноћни клубови... То је један необичан хибрид намењен млађој публици који резултира томе да ће неко рећи да је био у кафани, а не на сплаву", запажа Буквић.
Како каже саговорник Тањуга, много је разлога који су довели до гашења и опадање њеног друственог значаја, а међу њима је развој нових технологија и интернета, односно чињеница да кафана више не може да буде својеврсни "инкубатор јавног мњења" као што је то била у 19. веку кад се грађанско друштво стварало.
"Имамо све више новокомпонованих локала, али и традиционалних места попут Скадарлије која је ипак сацувала амбијент и изглед, али се прилагођава страним туристима који желе да је посете и осете узорак тог аутентичног живота", каже Буквић.
Ипак треба имати у виду и да ту нема више гостију који су некада красили Скадарлију, домаћих боема, уметника, песника, адвоката, публика се променила…
Буквић указује и да се дешава често да се након затварања кафана, отворе нови локали са истим именом, али немају никакву сличност са ранијим местом.
Многе кафане у Београду у последње време угашене су због процеса реституције.
"Имате ситуације да се зграда у којој је кафана деценијама у државном власништву врати потомцима предратних власника и да ти власници не желе да кафедзyијама изнајмљују простор, што значи да задовољавање правде у овом случају утиче на гашење боемског кафанског духа", примећује Буквић.
Пример кафане као важног места окупљања уметника, познатих личности у којој се настојало да се сачцува традиционални амбијент и дух је чувена кафана "Знак питања" код Саборне цркве, у Улици Краља Петра у Београду.
Позната изрека која је везана баш за ту кафану гласи: Ко не нађе место у цркви нађе га у кафани "Знак питања".
Важи и за настарију у престоници јер је подигнута по налогу кнеза Милоша давне 1823. и до данас ради на готово идентичан начин. Од тог времена до данас, објекат је остао готово непромењен и задржао је изглед типичне градске куће с почетка 19. века.
У путописима из 19. века цесто се помиње "Српска кафана" као једна од ретких и најлепших, у коју свраћају познате личности из културног и јавног живота, међу којима је био и Вук Караџић.
Занимљиво је да је кнез Милош личцно забранио да се пуши испред кафане јер се она налазила близу цркве, па дуван, како се тада сматрало, није пристајао месту које је било резервисано за културу и породично окупљање.
Познато је да је актуелни назив добила после више промењених имена и власника.
Након имена "Код Саборне цркве", кад је црквена власт сматрала да је назив увредљив за институцију цркве, тадашњи власник је као привремено решење, до окончања спора са властима, и као својеврстан протест поставио само знак питања "?". Овај назив је сацуван до данас.
Кафана је 1946. проглашена за споменик културе, а до данас се настојало, одолевало притиску модерног времена и технологији, и успело у томе да се у њој одржи традиција, како кроз храну и пиће која су се некада припремала и сервирала у граду, тако и до изгледа целокупног амбијента, столова, столица, прибора...
Оно што је гостима такође занимљиво, нарочито страним туристима, јесте и традиционални начин на који се служи кафа- у филџану с ратлуком, коцком шећера и цашом воде на малом послужавнику.
Необична кафана, у којој данас како кажу власници, долазе гости узраста од 7 до 77 година носи име Павла Корчагина, главног лика романа "Како се калио челик".
Оно што ову кафану у Београду краси је амбијент који подсећа на време комунизма, па је ентеријер аутентичан и несвакидашњи, у црвено-бело-плавим бојама, са етно елементима, у духу бивше Југославије, и посећања на радне акције.
Како кажу у овој кафани, овде не постоји друга идеологија до оне, да се ту мозе свратити с пуним цегерима у повратку са пијаце, одморити уз кафу и у добром друштву….
Неизбежне су слике Јосипа Броза, срп и чекић, петокрака, застава и грб, које старије генерације враћају у време младости, а младе на посебан начин уче историји.
Управо млади, на 25. мај, Дан младости који се у овој кафани обелезава свечано, волонтирају и као некада на радним акцијама, помазу да све функционисе беспрекорно.
„На Дан младости већ 17 година заредом кафана и паркинг се затварају, ту пролази штафета, током дана прође и до 1.000 људи, који разговарају, друже се, могу да пробају пасуљ, хлеб и лук...", прича власник Војин Цуцић, власник кафане.
Кафану "Павле Корчагин" посећују доста и грађани са простора бивше СФРЈ, нарочито из Словеније.
Цуцић истиче да су и у тој кафани настојали да задрже стари дух и традицију, а са друге стране - да неке услуге освеже и модернизују.
Место у овој кафани, каже, проналазе генерације од 7 до 77 година.
"Вече је резервишано за младе узраста од 20 до 45 година, док преко дана,а посебно викендом на породичним ручковима има и деце који дођу са својим бакама и декама, родитељима…Сви се осећају пријатно, а нисмо желели баш све и по сваку цену да модернизујемо јер би се изгубио стари дух", рекао је Цуцић.
Зато је каже, осим амбијента, и за нека јела остала стара оригинална рецептура.
У овој кафани однедавно је "на снази" акција спремања јела и специјалитета земаља које нису признала Косово као независну државу. На ову акцију, каже Цуцић, веома су поносни, јер влада велико интересовање гостију, а посебно се допала и шефу српске дипломатије.
"Део новца од акције иде у хуманитарне сврхе а и гости могу да пробају специјалитете за које иначе не би имали прилику, попут специјалитета из Замбије, Мадагаскара, Соломонских острва", каже Цуцић.
Професор социологије културе на Универзитету у Нишу Драгољуб Ðорђевић, аутор књиге "Кафанологија", закључује да је кафана ипак више од онога што о њој говоре социолози.
Истиче да скоро да је већ заснована и академски призната нова дисциплина кафанологија, посвећена изучавању кафане као друштвене институције.
Што се тиче актуелних прилика у кафанском животу у Србији, професор Ðорђевић каже да је приметно да је, на пример, у новосадском и суботичком "кругу двојке" све мање кафана, у традиционално српском па и балканском смислу тог појма.
Београд, каже ту нешто боље стоји, мада је и престоница Србије изгубила доста култних кафанских места у претходном периоду.
Као житељ Ниша, сведочи да су у том граду не само опстале српске кафане него се отварају и нове у традиционалном руху и духу.
"У њима нема ни фенси опреме ни атмосфере, али су зато ту карирани столњаци, старомодне пиксле, пригодни артефакти и примери домаце радиности на зидовима, масивни столови од облица, уљудни конобари који одчас успостављају домаћинску комуникацију... И нема набилдованих момака и лепих цура на улазу, који би да вас приволе да уђете, или да вам не дозволе приступ", прича професор Ðорђевић.
Каже да старих српских кафана има и у Пироту, Прокупљу, Лесковцу, Власотинцу и Врању.
"Оне жељно ишчекују госте из престонице и севера Србије. Нуде и иће и пиће, мераклијство за незаборав...", наводи Ðорђевић.
Истиче и да је страним туристима такође важно да оду у праву српску кафану како би доживели њен непоновљиви амбијент, атмосферу, музику, пробали добру храну, али и добро се се провели - што је најважније.
Извор: Тањуг
Коментари / 0
Оставите коментар