Интервју - Обрадовић: Претеча сам садашњих плејмејкера!

Тренирао сам лудачки чак и за данашње стандарде! Легендарни плејмејкер за МОЗЗАРТ Спорт, између осталог, говорио о све тежим изазовима данашњих тренера, одласку у НБА, условима да би се вратио на клупу, атлетским почецима, краткој фудбалској епизоди и раду са Владимиром Петровићем Пижоном, временима кризе и санкција, Дражену Далипагићу, посебним емоцијама у вечитим дербијима, позиву Партизана, афроамеричким атлетским предиспозицијама, колико је радио да би постигао све у каријери. . .

Кошарка 07.01.2019 | 23:24 Када уђете у озбиљне разговоре са Сашом Обрадовићем, ниједна кошаркашка тема није за избегавање и о свему може да се прича отворено. 

Чак и у данима када нема тренерски ангажман, прослављени репрезентативац Југославије и члан златне, послератне генерације која је харала Европом и планетом остаје веран својој првој љубави и не дозвољава себи да се превише опусти. Преглед дешавања у европској клупској кошарци, па у НБА лиги, детаљна анализа две до три утакмице, разговори са колегама о актуелним токовима игре под обручима... Тако изгледа типичан дан дојучерашњашњег тренера Локомотиве из Краснодара. Каже, тако одржава форму. 

Празнични разговор с њиим отворили смо темом која све више оптерећује кошарку - појавом замршене клупске хијерархије по којој све више појединаца тражи одговорност у свакодневном раду, састављању тима, смишљању тактике и обима тренинга, чиме се тренеру умањује простор за рад. Због свега тога, уосталом, клубови неретко буду растргнути између амбиција и реалности...

„Противник сам тога. Људи треба да сарађују. Да имају исте закључке. Тренер прво мора да има велику подршку управе. Сезоне су дуге, поготово сада у новом календару. Изненађења су увек могућа, поготово за екипе које су нове, од нуле склапане. Али, треба прихватити и ствари с којима ниси сагласан. Ситуација је таква и то не само у једном клубу, него већини“, прича Саша Обрадовић у разговору за МОЗЗАРТ Спорт.

Како се изборити с тим?

„Они који успеју да издрже кризу и погрешне изборе, као саставне факторе успеха, обично на крају профитирају“.

Хоће ли последица овакве поставке система бити да се тренерима максимално ограничи функција и могућност изношења мишљења?

„Тренери не би требало да се баве тим стварима превише. Дужност тренера је да убедиш људе око себе да треба да следе исти циљ, да иду за истим резултатима, да верују у тим“.

Дао нам је Обрадовић и конкретан пример...

„Има и друга страна приче. У АЦБ лиги, нови тренери могу да буду плаћени до одређене суме, а они који су неколико година ту имају већа примања, негде око 50.000 евра више. Тимови се опредељују за такве тренере, док ће неко тај новац искористити за новог играча. И то је замка. Све креће од главе човека који води програм. Систем треба да верује у њега и никако да то буде краткотрајно. У супротном, ствари постају турбулентне ако није тако. Гледајте, у НБА су почели све чешће да смењују тренере, што није био случај претходних година. Тамо је тренер био светиња“.

УРАДИО САМ ДОБРУ СТВАР, УПРКОС СТАЛНИМ ОПСТРУКЦИЈАМА

Како све то утиче на вас?

„Припадник сам одређене кошаркашке школе и врло сам посвећен послу којим се бавим. На сваком тренингу, утакмици, у сваком моменту, кроз индивидуалне и тимске разговоре, корекције током игре. За мене је то саставни део игре. Објективно, тренери не желе да улазе у претеране конфликте, јер људи верују да има различитих путева до титуле. Има, али ја сам учен на један начин, верујем у велике критеријуме и захтеве. Да извучеш играче из комфорне зоне, мотивишеш да иду преко границе. Верујем да из сталног рада може да се напредује, самим тим добије резултат“.

Хајде да вратимо мало филм. Колико сте задовољни оним што сте постигли у Локомотиви?

„Када сам дошао у клуб, са својим људима, кондиционим тренером Душком Марковићем и Микицом Богићевићем, који ми је помагао осам-девет година, променио сам климу рада у односу на оно што је било код дотадашњег тренера Фоциса Кацикариса. Прешли смо пут од пораза, до константне форме и победа. Све је стало у оно полуфинале Еврокупа и ВТБ лиге. Очекивања су била велика, а када сам дошао нисам имао могућност довођења нових играча“, каже Обрадовић и наставља:

„У другој сезони сам имао можда и највећи утицај на формирање екипе. У неким фазама сезоне играли смо перфектно, али на крају смо доживели онај несрећни пораз у финалу Еврокупа. Ту смо могли да ставимо јак печат и тако обележимо каријере... Али, ето једна лопта је све однела. Остало је то да сам био изабран за тренера сезоне у Еврокупу, али без круне на глави... Био сам и тренер на Ол-стар утакмици, што ми представља велико признање“.

Сезона је почела готово ненајављеним одласком Кевина Џоунса?

„Неке ствари су се десиле изненада, попут његове одлуке да оде. Поготово јер је имао огроман уговор и такав вероватно више неће добити у каријери. Многима је изненађење што није остао у средини где се осећао добро, где је имао поштовање целе организације, а једноставно није могао да поднесе Русију. Вероватно и најважнији део сезоне играли смо без можда и најважнијег играча, Рајана Брохофа, па смо били и без помоћи Антипова и Кулагина, што је довело до тога да резултати буду шарени“.

Многи у тим моментима посегну за довођењем појачања... Зашто ви нисте?

„Не можеш да доведеш квалитетно појачање током сезоне. Врло је сензитивно кога доводиш у том моменту. Неким људима се ни не исплати да потписују, ако нису сигурни. У неком тренутку ће сигурно доћи позив највећих клубова. Погледајте колико је само играча потписало уговоре са евролигашким клубовима, а реално не припадају том нивоу“.

Да ли је испадање из трке за полуфинале ВТБ лиге обележен као неуспех у клупском врху?

„Донекле. Гледајте, ЦСКА је и даље неприкосновен, друга екипа о којој се води рачуна је Химки. Логично је, највише и улажу, треба да имају одређени статус. Ми смо били у ситуацији да освојимо Еврокуп, да узмемо нешто, а многи раније нису били у тој ситуацији. Нисмо успели да прођемо Химки у четвртфиналу ВТБ лиге, што је било заиста тешко“.

Какав је утисак после свега?

„Нисам незадовољан. Напротив. Клуб ми се захвалио на свему, имао сам леп разговор на самом крају са председником клуба, који ми је честитао и поручио да сам радио добар посао. Упркос сталним опструкцијама, у сваком моменту, значило ми је све то и верујем да нисам могао да извучем више из овог тима“.

НБА ИЛИ ЕВРОПА? ОБЕ ОПЦИЈЕ СУ ОТВОРЕНЕ...

Да ли за нечим жалите, гледајући из ове перспективе?

„Једино за тим што стрпљење није преовладало у тренуцима када је требало. Да је тога било, верујем да би игра била на још бољем нивоу. Верујем да сам и на одласку оставио отворена врата својом професионалношћу и посвећеним радом. Ко зна, можда буде опет једног дана, ако ме се сете...“, с осмехом каже Обрадовић.

Какви су вам даљи планови?

„У овом тренутку желим само да предахнем и требало би нешто екстремно да се догоди, да бих размишљао о новом тиму. Јануар је месец када ће се много тога видети. Верујем да сам компетитиван и за највеће послове. Добро ћу размислити, јер не желим да радим само део сезоне, већ да мој посао има неки континуитет. Сада време проводим тако што путујем, радим на себи, гледам утакмице. Отићи ћу можда у госте неких европских екипа, а што се тиче НБА и даље имам добар контакт, поготово у Сан Антонију и Бруклину и питање је само момента када бих отишао“.

Да ли видите себе у некој НБА организацији у будућности, или вам је дража улога првог тренера у Европи?

„Моја парола је да увек треба одржавати контакт с људима тамо. Не само због посла, иако је привилегија бити део једне велике организиације, већ и због каснијег селектирања екипе. Мораш да будеш добро информисан, јер мислим да ће бити све мање прилика за довођењем квалитетних странаца, па чак и за евролигашке екипе“.

Шта вам кажу колеге које су имале прилику да раде у оба система?

„Невен Спахија је био тамо као тренер у Атланти, где ме је врло лепо примио. Чак смо једном разговарали и моје питање било је идентично - да ли би се вратио у Европу да буде први тренер или би остао тамо? Био је јасан: ’Волим НБА, али ми недостаје место првог тренера’. Тако је и код мене. Лепо је бити део организације и можеш да добијеш важну улогу. И једно и друго су опције, мада сам ближи тренерском послу овде, јер верујем да сам међу стручњацима који долазе и који би требало да буду једно време на највишем нивоу“.

ПОЧЕО КАО АТЛЕТА, ТРЕНИРАО ФУДБАЛ КОД ПИЖОНА...

Да ли је Сан Антонио тим који би највише одговарао вашој тренерској филозофији?

„Не могу да судим о многим организацијама, пошто сам био у свега три (Сан Антонио, Бруклин и Атланта). Али, Сан Антонио све ради на посебан начин. Ипак имају другачији статус тамо. Не само као организација, већ и због Грега Поповича. Зато, играче не бирају само због својих квалитета, већ гледају сваку ситницу. Имају посебан систем скаутинга, скенирају потенцијалног играча од главе до пете, не бирају оне који би могли да наруше унутрашњи мир, тимску хемију. Најгоре је када се током сезоне бавиш стварима које не припадају тактици, перформансу, већ онима ван терена“.

Затворили смо ово поглавље и прешли на нека дешавања из ране младости... Таман када смо Сашу питали да нам прича о времену када се бавио атлетиком, дочекао нас је с питањем:

„Да ли сте знали да сам почео с фудбалом“, уз смех ће Обрадовић, после чега нам открива:

„Често се шалим на ту тему са Владимиром Петровићем Пижоном, јер ми је он био први тренер у Црвеној звезди“.

Како је све то изгледало?

„Нисам се дуго задржао, искрено. Нисам ни могао у гомили деце која је у то време била ту. Пижон је тада долазио повремено као тренер, јер је у то време играо за први тим. Искрено, нисам био сигуран да ли је фудбал позив за мене, мало сам лутао“.

Изашли сте из спортске фамилије, где вам је мајка била наставник физичког васпитања, сестра кошаркашица у Црвеној звезди, зар је могло другачије?

„Није, а-ха-ха. Прича са атлетиком отворена је у основној школи, где ми је наставник, иначе мамин колега, рекао да бих могао да будем добар. Имао сам моторичке способности на нивоу Афроамериканца. Са штапићима од ногу, до атлетске позадине... То сам као мали већ имао и вероватно је већ тада било предодређено да направим нешто у спорту“.

Колико дуго је трајала ваша атлетска епизода и које дисциплине сте најбоље савладали?

„Скок удаљ и увис. Скоро годину дана сам тренирао, али сам онда схватио да се нисам довољно посветио томе. Срећан сам што сам се бавио атлетиком, јер сматрам да је основа свега. Убрзо сам прешао на кошарку, где сам пронашао себе“.

Како је све почело?

„У истој школи, ОШ Доситеј Обрадовић на Душановцу. Кроз тадашњег кошаркашког тренера сам заволео ту игру. Почео сам да играм прво кроз школска такмичења, која су била јако заступљена, а ту где сам ја живео било је доста тимова. У то време је био ЛМК, ја сам био у Радничком са Црвеног крста. Ту сам тренирао и памтим га по лепим успоменама“.

Касније сте отишли у БАСК са Цареве ћуприје?

„Ту сам био годину и по до две. Успео сам да скренем пажњу на себе играјући кроз млађе категорије, када сам добио позив из Звезде и Партизана. За мене није било дилеме где ћу, иако ме је Партизан први звао“.

Какав је био осећај када сте ушли у први тим Црвене звезде, где вам је Владе Ђуровић дао прву шансу?

„Сећам се, тада сам направио феномалну ствар. Завршио сам средњу школу, Другу економску у коју сам редовно ишао - а, питање је колико данашња деца уопште воде рачуна о томе - одлучио сам да се максимално посветим себи и раду. Могао сам да играм за млађи погон, први тим, а и на двојну лиценцу у Гроцкој. Имао сам сјајно искуство кроз те три екипе. У Гроцкој сам се разигравао, сећам се нисам убацивао мање од 30 поена. Водио сам тада борбу са Блажом Стојановићем ко ће више поена да убаци“, каже нам Обрадовић и додаје:

„У јуниорском тиму ми је тренер био Горан Миљковић Финац, који ми је доста помагао у раду“.

ВЕЧИТИ ДЕРБИ СЕ ИГРАО У ПОСЕБНОЈ АТМОСФЕРИ, НЕ КАО ДАНАС...

У чему тачно?

„Тренинге које сам имао на седмичном нивоу можда делују лудо чак и за данашње стандарде. Имао сам четири пута дневно тренинге. Тада сам највише напредовао. Једном са јуниорима, па два пута са првим тимом и онда ми се дан заврши на тренингу јуниора. Замислите како су ми дани тада изгледали. Онда дође викенд, па играш утакмицу прво за сениоре, јер сам понекад играо и ту, а онда у недељу за Гроцку“.

Требало је то издржати...

„Све време сам уживао. Као и данас, јер радим оно што волим. Ништа ми ни тада није било тешко, па ни сада, кроз неке друге
обавезе. Човеку треба да буде најважније да нађе ону праву ствар, која га покреће и чини срећним“.

Били сте део тима који је освојио шампионску титулу у Југославији после 21 године чекања, а ви сте били изабрани за најбољег играча. Ипак, како је вама изгледао тадашњи амбијент, с обзиром да се све дешавало у време распада СФРЈ и санкција?

„Било је јако тешко, то памтим добро“, као из топа ће Обрадовић. „Што се кошарке и мене лично тиче, можда ми је у том спортском смислу распад Југославије добро дошао, јер сам у мору великих играча скренуо пажњу на себе са том поделом земље. У тим годинама санкција, које су биле много тешке, народ је енергију и интересовање извлачио кроз утакмице, поготово Звезде и Партизана. Ти сусрети вечитих ривала били су у посебној атмосфери. Не каква је данас, јер си тада имао дерби као главни догађај, а сада је програм много богатији“.

Шта вам је привлачило пажњу највише?

„То што су људи кроз утакмице проналазили излаз из тих тешких времена и кризе, бар на тих неколико сати. Што се мене тиче, то су незаборавне атмосфере, јер данас сте у ситуацији да је један тим домаћин, па да је други, нема тога да је хала подељена и да свака страна има своје присталице. Тада је поред рата који нам је уобличавао животе ван дворане било и ратно стање на трибинама. Тај притисак те је терао да пружиш све од себе“.

У вашем првом мандату у Црвеној звезди тренери су вам били Владе Ђуровић, затим Зоран Мока Славнић, Душко Вујошевић и Владислав Лале Лучић, са којим сте узели титулу. Каква су ваша искуства у раду с њима?

„Мока је имао посебан приступ према нама и све што си касније доживљавао није било исто. Било је доста такмичарског набоја. То је био важан део стварања мог  имиџа и даљег развоја. У раду са свим тим стручњацима имао сам могућност да покупим неке форе и стекнем добро искуство у раду с њима. То ми је у великој мери помогло да се данас бавим тренерским послом у овој мери“.

ЈА КЛИНАЦ, А НАСПРАМ МЕНЕ - ПРАЈА!

Занимљиво, успели сте да ухватите последњи играчки лет Дражена Далипагића?

„То је било нешто посебно, иако је он био у позним играчким годинама. Као клинац стално сам се палио да пружим свој максимум против великог Праје. Он величина, а ја сам тек долазио. Имао сам жељу да се надмећем с њим, да против њега покажем највише, да му блокирам шут, да га победим. Али, увек је налазио начин да ме надигра“, прича нам Обрадовић и у даху наставља:

„Сећам се када ми је једном приликом рекао: ’Гледај, сад могу да скочим оволико (показује рукама озбиљну висину), а замисли када сам могао да скочим још више и онда ми лопта буде у још бољој позицији’. Онда схватим какав је он играч био. На крају, такав је био и Мока. Они су екстреми, а својим каријерама су то и доказали“.

Како је изгледао живот ван дворане, утакмица, тренинга?

„Одувек сам био велики професионалац, ред, рад и дисциплина. Знао сам да не могу другачије да функционишем. Београдско сам дете и волео сам да излазим, али сам знао тачно моменте када сам то радио. Нисам хтео да реметим себи мир и рутину. Стварима око себе, искрено, нисам се много ни бавио, тако је и данас. Сећам се оних пресипања бензина из кантица, хиљада нула на новчаницама које су свима задавале муке... Имао сам срећу да ми је кошарка била главни фокус и то ми је променило живот“.

После освајања титуле са Црвеном звездом отишли сте у Лимож, али се ангажман завршио после само неколико месеци, упркос томе што сте крај себе за тренера имали Божидара Маљковића. Шта се десило?

„Долазио сам из лиге која у то време није играла европска такмичења због санкција. И тада је онај део стрпљења, о којем сам већ говорио, имао велику улогу. Ипак сам тада дошао у редове европског првака, требало је да постоји период адаптације. Тада сам добро одиграо све утакмице током припрема, а онда је дошло до тога да нисам играо најбоље због повреде и неких других ситница. Врло брзо се, после мог одласка, увидела грешка с оне стране“, присећа се Обрадовић и наставља:

„Вратио сам се у Звезду, узео титулу и био најбољи играч шампионата. Били су то невероватни перформанси, а чини ми се да сам против ОКК Београда имао можда и најбољу утакмицу, када сам убацио 46 поена. Тако сам показао да је све што се дешавало у Лиможу била грешка с њихове стране, да је недостајало мало стрпљења“.

По чему памтите време у Будућности? Били сте саиграчи са Топићем, Ракочевићем, Томашевићем, Бркићем, Милојевићем, Радоњићем, на клупи Мирослав Николић, касније и Богдан Тањевић...

„Искрено, мало у лошем сећању ми је остало то време у Будућности из више разлога. Прво због тога што ми је отац тада преминуо, друго због повреда и мислима сам стално био изван кошарке. Нисам био сав свој. Једноставно, нисам могао да пружим ни део онога што сам могао“.

Током каријере сте, чини се, највећу сарадњу остварили са Светиславом Пешићем. Прво у Алби, потом у Келну, а истовремено и репрезентацији...

„Карија краси нешто што имају асови попут Дуде, Жељка, Боже, а то је велики рад, посвећеност, свакодневни притисак да будеш бољи. Ту је и тајна нас као нације и наших успеха. Верујем да смо један другом много помогли кроз каријере“.

Негде у међувремену почели су и ваши проблеми са повредама, почев од скочних зглобова, Ахилове тетиве...

„Тешко сам прихватио све то. Први пут сам се озбиљније повредио у Алби и тада сам целе сезоне кубурио с истим. Имао сам једну, па другу операцију чишћења хрскавице, мада је прва година у Алби била и најпродуктивнија. Освојили смо стари Куп Радивоја Кораћа, са репрезентацијом Југославије оно фамозно злато у Атини 1995. године. А ја, све време се патим с повредама и у болу... Све је било под знаком питања, само се чекао тренутак када ћу да се сломим. Тако памтим тај период у Алби“.

Колико су повреде на крају утицале да пружите све што сте могли у каријери?

„Остаје жал... Јер, физички сам био доминантан на својој позицји, претеча данашњих плејмејкера. Висок, снажан и имао сам довољно безобразлука да доносим велике одлуке и држим ствари у својим рукама када се води питање победника. Да није било повреда, сигуран сам да би мој напредак био већи. Е сад, да ли би то резултирало неким уговором у НБА, пошто сам у то време имао контакте с клубовима тамо, не знам...“

Ко се интересовао за вас?

„Није било конкретних позива, али увек је било контакта... Чак и док сам после играо у Риму, било је распитивања... Али у то време није била највећа мода да потписујеш европске играче, као што је данас. Не могу да кажем да ми је жао, али гледајући конкуренцију мислим да сам могао да будем добар“.

Али, било је размишљања?

„Није ти било свеједно јер си знао да ћеш да дођеш да потпишеш за минимум. И то је било доста више од онога што сам добијао овамо. Размишљао сам да ипак не бих имао довољно простора, иако бих се борио. Мени је много важније било да имам главну улогу и да сам лидер. Тако сам и кројио каријеру, па онда нисам ни узимао у разматрање одлазак у НБА“.

Поменули сте да сте били претеча данашњих плејмејкера. Да ли можете да видите себе у неком данашњем играчу?

„Мало је незахвално причати о томе, због тих играча и себе. Не бих могао себе да опишем у том делу. Знам да сам имао довољно атлетских могућности да будем најбољи одбрамбени играч, али сам увек био и међу најбољим стрелцима. Било ми је важно да будем најбољи на оба поља. Не желим да поредим генерације, да кажем да је сада неко бољи од неког претходног или обрнуто. Најважније је да си најбољи у своје време“.

А, ко вам је био идол када сте почињали?

„Сви смо ми одрастали уз Мајкла Џордана, Џона Стоктона и остале. Нисам баш имао идола, али сам од сваког играча волео да узмем нешто, да учим од њих. Они су ми били узори и због њих сам играо кошарку“.

Каква су вам сећања на злато у Атини 1995. године? Знамо да се све практично десило преко ноћи, од скупљања екипе, преко квалификација, до самог такмичења и злата...

„Било је потпуно лудо, све што се дешавало од првог, до последњег дана. Нисам ни слутио каква срећа и емоција може да те погоди у том тренутку, када смо узели медаљу. Био је то велики подстрек за мене и даљу каријеру. Тада само подигли популарност кошарке и створио се култ који и данас постоји“.

Да ли је у тиму постојала вера да можете до злата, упркос свему?

„Жеља је увек постојала и мора да је имате, ако желите да будете најбољи. Били смо забринути, али не у страху, због чега смо имали још већу жељу да будемо бољи, јачи. Мени је сваки тренинг с тим играчима био прави дар, чинило ме је бољим свакодневно. Кроз репрезентацију сам напредовао свакодневно, јер схваташ да око себе имаш оно најбоље што је земља створила и да морате да будете много добри. Била је то екипа која је доминирала годинама, а играчи су увек били вољни да играју за репрезентацију. То је било нормално“.

Вероватно јер сте обележили једну од најуспешнијих епоха југословенске и српске кошарке?

„Могуће, али људи не треба да живе у прошлости. Јер, све то је остало за нас, за нашу децу, уткано у најлепше сећање. На крају је најважније да ти заувек крај имена пише да си олимпијски вицешампион, светски и европски првак, то остаје довека. Волео бих да могу сада бар део тога да доживим и као тренер, то би ми била највећа сатисфакција“.

ПОВРАТАК У ЗВЕЗДУ ЈЕ НЕМИНОВНОСТ, СРБИЈА СЕ НЕ ОДБИЈА!

Да ли размишљате у том смеру - да једног дана преузмете кормило репрезентације Србије?

„Не треба ни поставити то питање, репрезентација је највећа част. Али, национални тим сада има сјајног тренера и пружам му највећу подршку. Наравно да бих водио Србију, била би то круна моје каријере“.

А, Црвене звезде? Навијачи би сигурно волели да то доживе једног дана...

„Најзначајније кораке сам направио у Црвеној звезди и то се не заборавља. Искрено, заслужујем могућност да водим најбоље тимове, а пошто ми каријера иде узлазном путањом и 14 година идем степеницама навише, заслужујем највећи третман. Звезда остаје прва и једина љубав. Мислим да је долазак у Звезду неминовност. Али, не знам када би то могло да буде. Морам да будем довољно добар да бих обављао тај посао, јер не желим да будем терет никоме. У овом тренутку вероватно јесам добар, а то треба да останем и у будућности, како бих једног дана дошао. Не волим да се намећем и јако ценим Милана Томића“.

Шта мислите о Звездиној сезони досад?

„Нису били константни у Еврокупу, али је било прихватљиво. Види се да тим игра добро, то показује скор у АБА лиги, која је доста захтевна. Имају добру шансу да извуку добре ствари на крају, а верујем да су амбиције највише“.

Извор: моззартспорт