Ин мемориам: Драгослав Шекуларац...

Отишла је друга Звездина звезда – преминуо Драгослав Шекуларац! Легендарни фудбалер и друга Звездина звезда Драгослав Шекуларац преминуо је данас у Београду у 82. години.  Напустио нас је Шеки, један од највећих свих времена. . .  У Београду је преминуо Драгослав Шекуларац, друга Звездина звезда и један од најбољих фудбалера с ових простора.

Фудбал 05.01.2019 | 20:45 Напустио нас је један од најбољих дриблера у историји југословенског фудбала.

Био је стандардни члан фудбалске репрезентације Југославије, за коју је одиграо 41 утакмицу и постигао шест голова.

Драгослав је рођен у Штипу 1937. године, али се школовао у Београду, где га је Димитрије Милојевић, некадашњи фудбалер БАСК-а, тренер и штампарски радник Политике, приметио у дворишту Друге мушке гимназије. Већ са 16 година забележио је и први наступ у црвено-белом, а годину дана касније и у репрезентативном дресу. 

За клуб из Љутице Богдана је дебитовао 1955. и за 11 година у клубу одиграо је 470 утакмица и постигао 119 голова 

Шеки има, што је посебно волео да апострофира, позитиван биланс у дербијима с Партизаном, у утакмицама које је сматрао најважнијим у каријери. Често је знао да истакне колико су му на почетку каријере значили савети легендарног Рајка Митића, какав је осећај постићи победоносни гол у вечитом дербију са непуних 18 година, како се носио са славом... 

"Кроз Црвену звезду је прошло више хиљада врхунских спортиста и сваки од њих је својим примером на терену и ван њега допринео да са поносом милионска армија навијача изговара име свакога од њих. Ипак, постоје људи којима је успех предодређен, особе којима је у звездама записано да буду успешне и популарне. За то је неопходно да поседујете велики шарм, да будете џентлмен и господин, да вас обожавају у друштву и обавезно нешто што вас издваја од свих осталих, да будете јединствени. Све то је красило нашег Шекија. Увек се борио за истину и правду, о последицама није размишљао, био је врло темпераментан, реаговао је срцем, а не разумом", наводи се на сајту Црвене звезде. 

Са Звездом је освојио седам шампионских титула и пет националних Купова. 

Преузео је први тим Црвене звезде као тренер у другој половини сезоне 1988/89. Већ у следећој (1989/90) освојио је дуплу круну са великих девет бодова предности у односу на другопласирани Динамо из Загреба (тада су се за победу добијала два бода). Ипак, Шеки за фудбал значи више од бројки и статистичких података, живео је фудбал на себи својствен начин. 

"Нема сумње да ће Драгослав Шекуларац заувек бити упамћен као један од највећих у историји фудбала, а сви они који су имали част да га упознају и са њим бар једном поразговарају заувек ће га чувати у најлепшем сећању", додаје се у опроштајној поруци клуба. 

О тачном времену одржавања комеморације и сахране јавност ће бити накнадно обавештена.



Драгослав Шекуларац је основну школу, четири разреда гимназије, као и метереолошку школу учио у Београду. Међутим, за образовање није марио, јер је фудбал постао његова главна преокупација. Кад га је Димитрије Милојевић, некадашњи фудбалер БАСК-а, тренер и штампарски радник Политике, приметио у дворишту Друге мушке гимназије, одмах му је било јасно колики таленат поседује.

Првотимац Црвене звезде постао је 6. марта 1955. и црвено-бели дрес носио до 5. јуна 1966. За Звезду је одиграо 375 мечева, од тога 156 првенствених и постигао је 119 голова. Са црвено-белима је освојио пет титула првака (1956,1957,1959,1960. и 1964) и један трофеј у националном купу (1959), када је био творац победе над Партизаном у финалу.

Иако се више истицао изванредном техником и триковима у игри, постигао је и значајне голове у црвено-белом дресу. Са непуних 18 година био је стрелац победоносног гола у 17. "вечитом дербију", када је матирао голмана Партизана у 34. минуту и донео тријумф екипи Звезде од 1:0. У рекордној победи против сплитског Хајдука постигао је последњи гол за велики тријумф од 7:0 у првенственом мечу одиграном 7. септембра 1958. године. 

Био је стрелац за тријумф 3:2 у полуфиналу Купа 1958. године против Партизана у 73. минуту утакмице. 

Два пута се уписао у стрелце у реваншу четвртфинала Купа сајамских градова против Еспањола (5:0), за пласман црвено-белих у полуфинале, где их је зауставила Барселона. Матирао је и чувара мреже екипе Руда Хвезде у реваншу финала Дунавског купа 1958. године, када је Звезда победом од 3:2, освојила вредан европски трофеј.

Инцидент који је у јесен 1962. имао са арбитром Павлом Тумбасом (ошамарио га усред препуног Чаира у мечу Раднички Ниш – Црвена звезда) удаљио га је из фудбала годину и по дана, заправо много дуже, јер се налазио на врхунцу каријере. Говорило се да је Шекуларац био револтиран одлуком тадашњих власти да не пусте тада миљеника Звездиних навијача да пређе у италијански Јувентус. Јувентус је нудио Шекуларцу рекордан уговор од 600.000 долара.

Годину дана провео је у Карлсруеу, али услед повреде кичме није пружао адекватне игре, да би се потом вратио у Београд и, заједно са Милошем Милутиновићем, играо једну сезону за ОФК Београд. Пред крај 1969. године поново је прешао границу, играо за Санта Фе из Боготе и Милионариос из Калија. Играо је и за Беле Орлове из Канаде 1975. године, где је био играч и тренер и француски Париз (1975/76). 

Играчку каријеру је завршио на малом фудбалу у америчком Даласу.

Радио је као тренер млађих категорија у Звезди. Један је од идејних креатора Звездине златне генерације из 1991. године. Желео је да направи тим од младих и перспективних, али неафирмисаних играча. Предложио је тадашњем директору Драгану Џајићу да се купују само најбољи млади фудбалери из тадашње Југославије, што је он и прихватио. Преузео је први тим Црвене звезде у другој половини сезоне 1988/89. Већ у следећој сезони (1989/90), освојио је дуплу круну са великих девет бодова предности у односу на другопласирани Динамо из Загреба (тада су се за победу добијала два бода).

Због физичког обрачуна са службеним лицем, на терену, после меча у Келну у Купу Уефа, кажњен је са седам мечева забране вођења тима у европским куповима. Управа клуба је због немогућности да Шекуларац води тим у Купу шампиона 1990/91, одлучила да екипу преузме Љупко Петровић који је касније одвео тим до титуле европског првака.

Поред Звезде, Шекуларац је у тренерској каријери водио и ОФК Младеновац, Футскреј Џаст из Мелбурна (од 1986. до 1987), Ал Наср из Ријада (1992), радио је и у Гватемали у периоду од 1984. до 1985. године, био тренер Америке из Мексика (1990/91), Хајделберг Јунајтеда из Аустралије (1993. године), Атлетико Марбеље (1994/95), Бусана из Јужне Кореје (1996), Обилића (од 1998. до 2000), где је био и спортски директор 2002. године. Последњи ангажман као тренер је имао у Српским Белим Орловима из Канаде 2006. године.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА

Уз две утакмице за младу (1955-1956) и осам (уз два гола) за омладинску екипу (1954-1956), одиграо је и 41 утакмицу за репрезентацију Југославије, за коју је постигао шест голова. Дебитовао је 30. септембра 1956. против Чехословачке (1:2) у Београду, а од националног дреса опростио се 1. јуна 1966. у пријатељском сусрету против Бугарске (0:2) у Београду.

Дебитујући у државном тиму као лево крило, касније је играо на свим местима у навали. Непосредно после прве утакмице за репрезентацију, учествовао је на Олимпијском турниру 1956. у Мелбурну, а 1958. и 1962. играо је на Светским првенствима у Шведској и Чилеу. Док је у Шведској играо на прве две утакмице (против Француске и Парагваја), четири године касније у Чилеу одиграо је свих шест утакмица и, према многим оценама, био меду најбољим играчима целог првенства.

У низу утакмица које је одиграо за репрезентацију, посебно је запамћена она 11. маја 1958. против Енглеске (5:0) у Београду, на којој је у навалном трију са Милутиновићем и Веселиновићем, пружио једну од својих најбољих утакмица у националном тиму.

Извор: Б92/мондо.рс