Интервју - видео: ''Милиони би шутнули, ја сам заломио...''

. . . Васкес је отишао по бурек!" Стадион "Марк Антонио Бентегоди" у Верони, година је 1990, у нокаут фази Светског првенства играју Југославија и Шпанија.

Фудбал 07.01.2019 | 23:01 Прошло је 78 минута без голова, наша репрезентација продире по левом боку и после центаршута Златка Вујовића, Срећко Катанец главом пребацује лопту на другу стативу.

Она пада у високом луку на ногу Драгану Стојковићу, сви га већ виде како хвата волеј, а Пикси у пријему "залама" Мартина Васкеса и шаље пола противничког тима на траву, пре него што је погодио доњи леви угао. 

"Први гол је био ремек-дело. Креће контра, а мени душа у носу. Кажем себи ’ајде, још само овај спринт’. Имао сам ту врсту менталне снаге у себи, када је најтеже, ја додам гас. Увек помислим, ако тај дефанзивац има снаге да се врати, имам и ја да будем бржи од њега. Трчим ка шеснаестерцу Шпаније и већ видим себе како се радујем. Само молим бога да Златко Вујовић пребаци Санчиса и да лопта дође до мене. Када је кренула да пада, нисам ниједног тренутка имао дилему. Њих милион би шутнуло из прве. Ја сам заломио, Васкес је отишао по бурек, а остало... Остало је историја", рекао је Стојковић у интервјуу за турску агенцију "Анадолија". 

Југославија је предвођена једним од најбољих фудбалера у историји земље дошла до победе од 2:1 и пласмана у четвртфинале. 

"Утакмица против Шпаније на Светском првенству 1990. године заслужује посебно место у мом споменару. Памтићу је док сам жив јер су та два гола у Верони обежила читав мој фудбалски опус. Било је ми или они. Играло се по несносној врућини, на испадање, без прилике за поправни. То је онај неописив осећај када знате да вас гледају милиони људи у вашој земљи и да победом улазите у историју". 

Шпанци су изједначили у финишу регуларног тока, да би први продужетак почео како се само пожелети може. 

"Слободан ударац за нас. Ту је Дејо, ту је Папе... Само сам рекао ’оставите мени’. Опет сам је видео у голу. То је невероватан осећај. Видите угао, видите живи зид, верујете у себе, ако је довољно јака, ако је брза, ако добије силазну путању, Зубизарети нема спаса. Тако је и било. Повели смо 2:1 и сачували предност до краја утакмице".



Међу најбољих осам нови велики противник – Аргентина која се провукла у групној фази, а онда избацила највећег ривала Бразил.

"После пола сата остајемо са 10 играча. Мислим да је Швајцарац престрого искључио Шабанаџовића. И тада се дешава нешто невероватно. Ми са играчем мање преузимамо иницијативу и господаримо тереном. То је неписано фудбалско правило, екипа која је у бројчаном дефициту извлачи из себе последње атоме снаге и труди се дупло више од противника. Сетите се Србије против Гане у Јужној Африци, играли су боље после искључења Луковића, него док су били комплетни. Ређају се шансе, могли смо до победе и у продужецима, и даље ми није јасно како она лопта коју је Дејо упутио није завршила у мрежи".

Велика екипа поражена је после пенала и Пикси је био један од оних који је промашио.

"Долазе пенали и све се руши као кула од карата. Умор, нервоза, деконцентрација... Знао се распоред унапред, али је код треће серије дошло до забуне. Хаџибегић је кренуо, па се вратио, онда је Брновић узео лопту и очајно извео пенал. Све је почело мојим промашајем. Одлучио сам да чекам Гоикоечеу. Обично играчи кажу ’зажмури и опали’. Нисам хтео тако, желео сам да будем сигуран да дајем гол. Видео сам га како лети у своју леву страну, окренуо сам стопало и послао лопту у супротни угао. Није ми јасно како је добила толику узлазну путању и завршила на пречки. Шок. Неверица. Лакнуло ми је када је и Дијего промашио, нада се вратила, био сам убеђен да пролазимо. Пенали су коцка, има играча који беже од одговорности, једноставно се не осјећају спремно, нису способни за ту врсту притиска. Папе је по мом мишљењу најбољи техничар свих времена на овим просторима, али није шутирао. Не можете никога на силу натерати да погледа голмана у очи".

Садашњи тренер екипе Гвагџу Р&Ф је открио и занимљиве детаље из 1986. године, када је из нишког Радничког прешао у Црвену звезду.

"Постоји анегдота да је Дража Марковић дошао у Ниш и рекао ’пустите малог и да завршимо причу’. Никада нисам сазнао да ли је то истина, али нема тих пара за које бих ја издао Звезду. Понуде су пљуштале са свих страна. Вероватно не знате да се поред велике четворке највише интересовало Сарајево. Они су били шампиони 1985. и у то време сам играо у разним репрезентативним селекцијама са играчима Сарајева који су ме наговарали да пређем на ‘Кошево’. Чак је председник Светозар Вујовић долазио у Београд и био веома упоран. Ја кажем ’човече, гђе ћу бре у Сарајево, мене само Звезда интересује, цела моја породица – све звездаши’. Хајдук је нудио највише, а све је ишло преко Драгана Холцера који је носио дресове оба клуба", закључио је Стојковић.

"Најдража утакмица – финале Купа са Звездом против Хајдука"

Стојковић је увек имао посебан мотив у дуелима против Динама и Партизана, али каже да су мечеви са сплитским Хајдуком имали неку специфичну тежину.

"Били су незгоднији ривал од Динама. Некако жустрији, агресивнији, опаснији. Потпуно другачији менталитет људи, стадион, амбијент. Тешко је било победити у Сплиту. Једна од мојих најдражих утакмица је она у финалу Купа ’90. Моја последња у Звездином дресу и огроман мотив да се дуплом круном опростим од ‘Маракане’. Играло се у некој чудној атмосфери, навијачи су због бојкота ћутали читаво прво полувреме. Не могу да се сетим шта је био разлог. Али, баш необично. Највећи празник југословенског фудбала, играш за пехар против љутог ривала, а на стадиону као у позоришту. Касније, када је север загрмео, било је много лакше. Повели смо голом Панчева и сачували то до краја утакмице. Они су имали шансе преко Челића и Асановића, али оно што је Дејо промашио у финишу меча граничи се са немогућим. Та победа ми је остала у срцу за сва времена, подигао сам трофеј и могао сам мирно да одем у Марсеј. Хајдука се сећам и због антологијских дуела са Радничким у четвртфиналу Купа УЕФА. Жреб је спојио два југословенска клуба, али су они у том тренутку били много бољи од нас. Имали су страшан тим са браћом Вујовић, Слишковићем, Гудељом, Вулићем... Добили су у обе утакмице са по 2:0 и отишли у полуфинале".

"Регионална лига? Што да не, али..."

Прослављени српски тренер и некадашњи репрезентативац Југославије сматра да је формирање Регионалне лиге у фудбалу много тежи процес него што то у први мах изгледа.

"Прво и основно питање је ко би контролисао лигу. Да ли би се седиште налазило у Београду, Загребу, Сарајеву, Љубљани или неком другом граду? Ко о томе одлучује? Затим, ко би био на функцијама председника и генералног секретара? Вероватно би сваки Савез инсистирао да његов човек буде на најодговорнијем положају. И најважније од свега, ко би чувао касу. Да не говорим о безбедносном аспекту и гомили ситних детаља који су од круцијалног значаја за реализацију једног таквог пројекта. Када би се створили услови, зашто да не. Треба пробати. Али, ако у старту постоје проблеми за које нема решења, глупо је трошити енергију. Како год да одлуче, ја се нећу бунити".

Извор: Б92