2018. година: За успомену и дуго сјећање...

Фудбалски свет памтиће и причаће о новим шампионима света Французима, о маказицима Роналда и трансферу у Јувентус, трећој везаној титули Реала, евроголу Бејла, Златној лопти Луке Модрића. . . А ми се у нашем малом свету бавимо нашим малим (великим) стварима. . .

Фудбал 31.12.2018 | 20:30 Како је Ђука “прославио” свој Штитар...

Био једном један цар. Дошао с великом војском и ту, у срцу Мачве, изгубио штит. И тако, остаде то име Штитар. Мирослав Ђукић своју другу мисију у Партизану завршио је на штиту, помињући своје родно место у не баш блиставом контексту. Остаће за сва времена оно његово: "Нисам рођен у сунчаној Валенсији, рођен сам у јебеном Штитару, дрипац сам као и ви. Одрастао сам на земљаном путу, нисмо имали асфалт, телевизор и струју. Не бојим се никога, ни да кажем истину и погледам у очи".

На мартовских -14 у односу на Црвену звезду, док се у Хумској сунце и пролеће не назиру, Ђукић је у два минута сада већ чувене конференције за медије срушио имиџ финог и пристојног момка каквим га је српска јавност све време сматрала. И утисак је да је то урадио намерно. Можде не плански, али намерно свакако. Јер изгледао је као човек коме је дозлогрдило да га сматрају “финцем”, а иза леђа називају незналицом. И само зато што не уме да се запраћака у овом нашем фудбалском муљу.

"Многе ствари што се протежу по новинама нису истините, невероватне су. У држави где је плата 300 евра, некоме залепите да треба да га исплате 600.000. То је безобразно, да не кажем џукачки, дрипачки. То је лаж, невероватне ствари. Тај који је то написао је преварант".

Ово је, конкретно, био повод. Али свакако не и оправдање. Мирослав Ђукић погрешио је и није се покајао. Погрешио је што је упао у замку и што је извређао новинаре. Требало је да покаже цојонес неким другим људима. Мада је на питање схвата ли да новинари све те приче нису измишљали него добијали баш из клуба одговорио: “Браво, мајсторе. Исто и тамо шаљем поруку”. Додао је касније.

“Ја не говорим иза леђа. Мени кад дође моменат кажем све у лице, испразним се. И онда сам мирнији. Око мене су људи који ме подржавају и знају да кад тако нешто кажем говорим из неког поштења, то је у мени тињало и не кајем се. Борац сам за истину и правду, живим за истину и не дам на себе. Некада морате да се спустите на одређени ниво да би вас сви разумели. Када причате као господин, очекујете господство и са друге стране. Пошто вас не разумеју као финог шпанског господина, онда морате да будете прави српски дрипац да би вас сви разумели".

Крушка, тако беше? Ако се некад поново сретнемо – а тешко да ће до тога доћи, боље и за тебе и за нас – немој више никад да будеш дрипац. Батали маске и пази с ким се хваташ у коло. Буди оно што јеси. Сеñор...



Патуљак из Гњилана и двоглави орао у срце

Запамтиће добро Срби Калињинград, енклаву између Пољске и Литваније и 22. јун протекле нам године. Почело је као најлепша бајка – скончало као хорор. Све Хичкокове птице нису ни за оно црно под канџом Шаћиријеве двоглаве орлушине. Било је 89:31 на семафору када је Марио Гаврановић (стицајем околности Хрват), гурнуо дубинску и милиметарски тачну за Џердана (стицајем околности Албанца, Косовара, како се то данас уопште каже...), а овај оставио “у огледају” Душка Тошића, па кроз ногеСтојкету и... тишина. Гробна. Нема ни псовке. Нема људске реакције на бол. Човек – камен. То је оно кад те полуживог сахране. Кад умре свака емоција. Испадосмо. Истераше нас са Светског купа. Џака иШаћири. Гранит Џака био је пре смрти. Језик испао до пупка и руке скрштене у ону птичурину. Раскопава око срца. Шаћиријев орао довршава започето...

… Шаћиријев деда нарко-дилер, побегао са Косова од полиције, а не од Срба; Рагип Џака (отац) урушавао уствани поредак, екстремиста, хапшен, осуђиван! Ево зашто Шаћири и Џака не воле Србе, бејаху неки од наслова у нашим медијима. Заборавише да оплету Лихтштајнера. То би могло у онај фолдер “запад увек против Срба, српства и Србије”. А Швајцарцима свака част за оно рибање. Тако то ради озбиљна држава.

Је л' вам сад лакше? Па нормално да није. Играли смо фудбал и изгубили. Џака и Шаћири су само бонус-бол.

И знам још једно. Многи неће унуцима о томе. Било првенство у Русији 2018, освојише га Французи. Па ако баш питају за финалисту... Ух, како је уствари била гадна ова 2018. Нисам од тих, ал да га узеше комшије... Стварно би било – ух. Да се не лажемо...



Да комшији цркне крава, или да му буде жива и здрава?

Посвађаше нас Хрвати?! Још смо на Мундијалу. Ако мени није родило, нека роди комшији, каже комшија. А други ће: па ако није мени, нек' “рикне” и он! Да комшији цркне крава, или да му буде жива и здрава? Русија против Хрватске за полуфинале Светског првенства. А у Србији тих дана имасмо и веће Русе од Руса и веће Хрвате од Хрвата. Ми, онако “традиционално неутрални” (пре свега војно), поделисмо се к'о ретко када. У праву сте, ипак не може без политике. Нек' извину и Деда Мраз и Божић Бата и Нова година. Тако је како је. Долетела на орловским крилима “земљака” са Косова и остаде до финала.

Стигло је и до Јавног сервиса. Чак је и председник Вучић скренуо пажњу једном колеги са РТС-а...

„Нападали су РТС да је њихов коментатор навијао за Хрватску и у ранијим мечевима. Тада то нисам приметио, али синоћ је исти тај коментатор баш био пристрасан до те мере да сам морао да угасим тон.“

И тако је почело, па је у полуфиналном дуелу Хрватске и Енглеске заиста и тон коментатора био значајно тиши.

Било је и оних који су у целу жабокречину увукли тренутно највећег српског спортисту – Новака Ђоковића. ИНовак је имао право да изабере, зар не? Индивидуално, не партијско питање. Зашто онда онај медијски “топли зец”?

П.С. Предвчерје 11. дана јула по реду, прошле године, провео сам у једној башти на чубурској стрмини, у Вардарској. Позван сам да одгледам полуфинале Мундијала Хрватска – Енглеска. Кафана је, наравно, била подељена. “Хрвати” на једној, “Енглези” на другој на страни. Са све заставама и свим осталим реквизитима. Оградићу се само: голови Хрватске славили су се као да су то били прави Хрвати. А можда и јесу, ко ће га знати. Био сам једини “Хрват” међ Енглезима – искрено, никад их нисам волео, дунавска школа 'ебеш га, линија Београд – Будимпешта – Беч (Загреб), прва тики-така ако вас неко пита – и бурно сам прославио оба гола. Ниједан инцидент. Ниједан мрки поглед. Сведок легендарни чика Дуле Бабовић, све фино забележио својим фотоапаратом. Ето, само један “центаршут” конобару који памтим, док је носио ракију, тамо њима: “сипај мало мишомора”, и салва смеха. Више онако пијана шала... Беше и некаква наградна игра. Победили “Хрвати”. Том и таквом Београду аплауз.

Бари, Токио, Салцбург...

Звезда има европску, светску титулу и Салцбург. Пласман у Лигу шампиона након 27 година. Да ништа није урадио до оног “хватања за гушу” Марина Понграчића, име Ненада Карстичића и та једна фотографија нашли би се на почасном месту у трофејном музеју Маракане. Тај тренутак, рећи ће вам многи, био је темаљ за оних чудесних 77 секунди и Милојевићев преокрет (контранапад) достојан Живојина Мишића.

“Шта сам му рекао није за јавност. Мислим да је намерно скочио на Павкова, посебно што је његов саиграч стао, а он се намерно није зауставио. Изнервирао сам се, рекао му свашта, било је и псовки... Срећа да смо се вратили, смејао сам му се у фацу и то је заслужио", причао је касније Крстичић.

МОЗЗАРТ је имао двојицу извештача у Моцартовом граду...

„После другог гола била је нека врста магновења. Пола људи у ложи је седело, пола се питало шта се то дешава. Има ту један занимљив детаљ. После другог гола навијачи, углавном гастарбајтери, почели су да улећу у терен. Висио је прекид, изгледало да ће на крају да преплаве терен. И онда у тим тренуцима лудила видиш вође навијача како им објашњавају да то не раде. Није вредело. Почели су потом да их “слажу” песницама. Лудачке сцене”, присетио се трилера у Салцбургу наш Дарјан Недељковић.

“Мислим да пола пријатеља клуба и новинара није гледало последњих 20 минута. Први сам ја ишао да пушим и по хуку навијача осећам шта се дешава. Били смо горе у неком голубарнику, десно од нас велика група Звездиних навијача. И онда чујеш како ударају у симс и знаш да је Звезда одбранила још један напад. Пази сад ово. Мислим да се играо 80. минут. Онај Дака изводи слободњак, лопта иде у 90, у саме рашље. Црнац већ хвата залет да се радује и онда Борјан то лагано скида. И ту један од пријатеља клуба устаје и дословце се дере: Снежо, немој ти, вечерас га ја задовољавам уместо тебе.“

Можда ће неко Звездино гостовање бити бројније, али тешко да ће се поновити онакво навијање. Као редари радили су углавном људи са простора бивше Југославије. Ко зна колико је људи ушло без улазница.

И наравно, Милан Павков као мајор Курсула. Она чалма остаће за сва времена...

“А пази, сви су у првом полувремену причали само да се ово што пре завршава, биће горе него у Сасуолу.“



Даде ли га Боаћи?

На светском нивоу Џеф Харст, у нас Ричмонд Боаћи. Најспорнији догађај 2018, а и последњих деценија у домаћем фудбалу, догодио се у дербију, када је нападач из Гане постигао по једнима регуларан, а по другима фантомски гол. Толико потцењени Партизан доминирао је у већем делу утакмице. Осећало се у ваздуху да је Мирковић “наложио” бубњару до врха и слабији тим наштапановао тако да може да се носи са јачим. Спорни моменат збио се у 73. минуту. Боаћи је са петерца гађао главом, Стојковић се извио, изгурао лопту из гола (или са линије) и спасао свој тим. Чинило се... Секунд, два, три, Ненад Ђокић клима главом док Данило Грујић беспомоћно пиљи у њега и – рука правац центар!

Звезда се провукла.

"Срамно! Срамота ме је што сам Србин! Ево видећете, сутра ћу се одрећи српског пасоша! Пазите шта вам говорим! Ево видећете", беснео је чувар мреже Партизана Владимир Стојковић после утакмице.

"Кунем вам се - није био гол! Не можеш тако да свираш ако ниси сто одсто сигуран! Мораш да будеш сигуран. Прво, он није могао да види од мене, јер сам заклонио лопту. Звезди свака част за борбу за све, али ово је срамота! Понављам, по први пут у животу срамота ме је што сам Србин, што сам држављанин ове државе. Хвала и пријатно".

И опет балега, саопштења, форумаши. У две речи – српски фудбал.



Ваистину Павков

Био је тај први гол. И на Маракани људи су се једни другима пели на главу. Надскочио наш Милан оног страшног њиховог Вирџила. Писали и најабљивали, сећате се? Али нико, не још, у тим тренуцима није смео ни да ни да помисли, а камоли да изусти да ће Црвена звезда да победи Клопов хеви-метал Ливерпул. У том 29. минуту све се променило. Мада су, сад вам можда неће признати, онда кад је Милан Павков кренуо да носи Жоржиња Вајналдума на леђима, многи помислили: па, где ћеш тамо, човече?! А онда је нови херој Звездиних навијача променио смер, Вајналдум је излетео из кадра, трибине на један тренутак занемеле. Могао си да чујеш само убрзан ритам срца, њих 50.000 стопљено у једно. Јер чим се лопта одвојила од стопала Милана Павкова сви су видели где иде. И нису могли да верују. Фаца Јиргена Клопа? Непроцењиво. Какав тип. На конференцији за новинаре после меча рекао да су црвено-бели тада намирисали страх у Ливерпуловим играчима. Страх од пораза. На трибинама је почело да се шушка: Ма, добијамо! И би тако. Највећи Звездин гол у 21. веку. И вртеће се по јутјуб налозима многих Срба дуго након истека 2018. године. И ове 2019. и оне 2020. и 2021... Ко зна до кад. Гол за алманахе. За потомке.



Лала у елементу

Ненад Лалатовић и његове “бравуре” на неки посебан начин обележиле су 2018. Казаће неко сад: или га волиш или га не волиш. Па није баш тако. Суштина је следећа: све оно што Мирослав Ђукић није, Ненад Лалатовићјесте. И обрнуто. И не ради се ту о вољењу и не вољењу. Таленат? Има га. Кажу да га има. Можда и више него многи. И опет – џаба. Тренерски посао не завршава се на тренингу и на утакмици (кад се појавиш). А опет, мало је оних који су успели да раздвоје вечите. Е сад, да л' је то за алал вера? И то је дилема. Знамо сви због чега. Дилеме нема око једног. Папир можда трпи, али странице МОЗЗАРТ Спорта сигурно не оно што је изговорено на последњој конференцији за штампу у Крушевцу. Па ко има стомак нек изволи.

Похвалићемо га за оно “чика Мишо”...



МОЗЗАРТ и Роналдињо

Српска јавност с великим одушевљењем дочекала је вест о доласку Роналдиња у Београд. Идол многих генерација био је специјални гост компаније МОЗЗАРТ у склопу остварене сарадње у којој је постао промотер регионалног лидера у приређивању игара на срећу. Тим поводом бразилска суперзвезда снимила је рекламу. Тако се још једном показало да најбољи иду уз најбоље. Моззарт је поново подигао лествицу, померио границе и задао домаћи задатак! Погледајте и сами шта је фудбалски Бог радио у Београду, с ким се заглавио у лифту и шта се тамо догодило...



Извор: моззартспорт