Бата Мирковић има циљ: Да Партизан буде најбољи!

Тренер Партизана Зоран Бата Мирковић разговарао је са новинарима на крају првог дела сезоне.

Фудбал 02.01.2019 | 00:00 Неколико утакмица нове сезоне било је довољно да се управа Партизана увери да Мирослав Ђукић није на правом путу и да је неопходно пронаћи ново решење за шефа стручног штаба "парног ваљка".

Одлука је почетком августа пала на Зорана Бату Мирковића, јединог који је у том тренутку био спреман да "гурне руку у ватру" и у најтежем могућем моменту прихвати се тешког задатка.

Од тада је прошло скоро пет месеци, Мирковића смо питали да ли се покајао... 

"Прво, велика је част бити тренер Партизана. Овим послом почео сам да се бавим и на едукацији, кад смо представљали краткорочне и дугорочне планове, имао сам у глави да ми је то циљ. Чини ме поносним што сам овде. А има и пословна страна: Партизан је велики систем, доста компликован, можда у овом тренутку не функционише најбоље, међутим, види се на сваком кораку величина клуба. Ово је велики задатак и за мене и за екипу, јер Партизан мора да дође на место које му припада и то морамо да имамо сви у плану за наредних шест месеци", почео је тренер Партизана.

Да ли сте замишљали себе као тренера Партизана баш у овако тешким околностима?

"Неке ствари у животу не можеш да бираш. Сигурно да бисмо волели да је тренутак бољи, али питање је да ли за тренере постоји идеални моменат. Ситуација је била тешка на старту, то је сад иза нас, оспособио сам себе да у тим ситуацијама могу да функционишем."

Која вам је утакмица најтеже пала, а којој сте се највише обрадовали?

"Свака која се није завршила победом Партизана ми је тешко пала. Није то био дерби, мождаНапредак код куће, јер то вече нисмо заслужили да изгубимо бодове."

Успели сте да контролишете себе у односу на Мирковића из играчке каријере. Како?

"Кад си играч имаш испред себе противника и имаш енергије колико хоћеш. Само си усредсређен на ривала. А сад имаш 11 својих играча, 11 противничких, па 'људе у црном', мораш да будеш одговоран. Сва комбинаторика ти узима помало енергије."

Да ли постоје моменти када букне ватра у вама, само је не испољавате?

"Има тренутака... Сигурно. То је људски."

Дошли сте у тренутку кад је на вама било да угасите пожар. Да ли је могуће да на пролеће не буде такав проблем, већ да будете у прилици да дате објективну оцену?

"Наравно. Имаћемо пет недеља припрема, можемо да се бавимо идејом, игром, детаљима, јер, у минула четири месеца смо морали да се прилагодимо ситуацији. У почетку играчи нису имали самопоуздања, на мечевима са Бачком и Пролетером смо бежали од игре, а како је време пролазило то је нестало. Наравно, има детаља који захтевају поправку."

Ко је по вама најбољи играч Партизана свих времена?

"Извињавам се Момчилу Вукотићу, али сматрам да је Саша Илић највише дао Партизану, а да ја памтим. Моцу баш мало памтим. Нисам рекао да је Сале најбољи, већ да је највише донео. Ако бисмо причали ко је најбољи, с којим сам играо или гледао онда - Предраг Мијатовић"

Постоје ли неке одлуке, у вођењу тима, које бисте променили у протеклих неколико месеци?

"Не видим уопште шта бих радио другачије."

Да ли су припреме само припреме за пролећне сезоне или видите шансу да ударите темеље екипи за летње квалификације?

"Кад сте у бодовном заостатку можда је нереално да причамо о титули. Наравно, ми се не одричемо ниједног тренутка. Играмо храбро, поштено и достојанствено. До последњег атома снаге и последње математике. Предстојећих шест месеци би требало искористити да се ударе темељи Партизана за наредну сезону."

А да ли је био моменат у коме кажете себи "шта ми је ово требало"?

"Више пута."

Због околности у Партизану или оних ван клуба?

"Па... Не знам шта да вам кажем."

Шта вас је погурало напред, одвратило од одустајања?

"Фудбал је мој живот. Ово ми је четврти ангажман у Партизану. То ме је вукло. Као и сарадници с којима радим и група коју тренирамо. Мислио сам да радимо праву ствар. Како год да је ишло и како год данас изгледа, радили смо праву ствар. Задовољан сам што су играчи стекли поверење у оно што им је стручни штаб понудио, а и ми смо стекли поверење у њих, јер су у већем делу сезоне показали да су прави."

Да ли сте од њих осетили отпор, имајући у виду да вам је ово први самостални посао?

"Не, не. Од првог часа уживао сам поштовање целе групе и свих људи у клубу. Сигурно да је и са једне и са друге стране било скепсе у самом старту, била је дистанца кад сам се појавио, али она је сад краћа."

Када вам је било најлепше у Партизану, када сте били играч, функционер или сад као тренер?

"Најбезбрижније сам се осећао као фудбалер. Тад нисам примећивао организационе ствари. Бавио сам се само тренингом и утакмицама. Касније, као руководилац гледаш из другог, а сад као тренер из трећег угла."

Шта би Бата тренер саветовао Бату играча?

"Волим играче какав сам ја био, у смислу карактера. А не испада. То не би прошло. Такви играчи су добродошли сваком тренеру. Само, потребно је имати равнотежу у тиму. Ако бисмо имали више таквих као што сам ја био, онда би се то претворило у други спорт. Фудбал би требало да оплемењује људе."

Да ли сте и због чега хтели да оставите фудбал?

"То што сам хтео – нисам. Вероватно зато што га много волим. Остављао сам га у глави више пута, 2003, 2004, па сам изгурао до 2006. Онда кренем да радим у Савезу, па кажем себи: 'ко ме види следећи пут, било где, нека уради шта хоће'. И вратим се. Гурао сам и после тога фудбал од себе, али сам му се враћао."

Ако можете да бирате само једног играча ког бисте волели да тренирате, ко би то био?

"Ако може један, онда најбољи на свету. Меси или Роналдо. Они праве разлику. Ја сам био радник на терену. Такав може да се нађе иза сваког ћошка, али мајстор баш и не може."

Против кога бисте више уживали на терену?

"Па, ту нема уживања! Какво уживање... Шта је теже? Увек су ми мање одговарали хитри играчи, ниског тежишта, тако да, ипак, не бих волео да имам Месија за ривала."

Шта је представљало веће уживање: играње за Партизан или за репрезентацију?

"За репрезентацију. Играш за своју државу, један од 11 или 18 најбољих у њој и играш против друге земље, то је врх."

Да ли сте после меча на Максимиру икад били у контакту са Робертом Јарнијем?

"Не. Нити сам га видео, нити чуо. Били смо дотад у коректним односима. Покушавам да заборавим тај меч, а ви ме све време враћате. Давно прошло време. И прошло је добро по нас. Да неки мој играч данас направи нешто слично одмах бих га казнио."

Са Бањице сте отишли у Хумску. Да ли је постојала опција да постанете члан Звезде?

"Требало је из Рада да одем у АЕЛ из Лимасола. Направљен је предуговор, требало је да завршим на Кипру, где је тренер био Тома Калоперовић, међутим, Љубиша Тумбаковић је одмах алармирао Ненада Бјековића и Жарка Зечевића, као и људе са Бањице, тако сам завршио у Хумској. На Тумбино инсистирање."

Била је то одлична генерација, коју су санкције спречиле да покаже шта зна у Европи?

"Од 1992. до 1996. нисмо одиграли ниједну званичну међународну утакмицу. Ни као клуб, ни као селекција. Нисмо могли да се опробамо, а били смо у пуној снази. Само смо играли против Дандија код куће и у Шкотској против Краљице југа, два пријатељска сусрета."

Како друштвене мреже утичу на фудбалере? Да ли је понекада паметно да се играчима укине приступ интернету, рецимо, пред велике и важне утакмице?

"Не знам да ли бих, као тренер, могао то да радим, јер то су трендови. Можда би они мене убедили да се прикључим том виду комуникације. Што се тога тиче, стварно сам закржљао. Знам шта су Фејсбук и Инстаграм, али нисам део тих мрежа. Оне одвлаче пажњу, посебно на дан утакмице. Имамо нека правила понашања и играчи их поштују. На дан утакмице, после састанка, нема телефона."

Жеље за 2019?

"Најпре, здравље. Свим људима овог света. Кад си здрав можеш све. Пословно: да напредујемо – ја као тренер, екипа, клуб."



Извор: мондо.рс