Интервју - Филип Костић: Немам залеђину као други!

И не желим је, у Ајнтрахту коначно имам с ким да нападнем! „Није ми било лако због смене Муслина, ја сам најбоље игре пружао код њега. Он је знао са мном, имали смо јак систем, били први у групи која је била озбиљна, са екипама које су играле у завршници Европског првенства у Француској. . . “

Фудбал 31.12.2018 | 20:00 Ако смо за неког нашег фудбалера протеклих година могли са сигурношћу да кажемо да је оличење фудбалског малера, то је без сумње био Филип Костић. Четири тешке године у Бундеслиги и исто толико бурних сезона константне борбе на живот и смрт у дресовима Штутгарта и Хамбургера. И оба пута Филип је био поражен, клубови су испали из елите, а он етикетиран од стране навијача као човек са којим вам дно табеле не гине. 

Међутим, у фудбалу се времена некад брзо мењају. Толико брзо да често и не приметимо нечији успон и промене. Такав је случај био и са 26-годишњим Крагујевчанином који је за само шест месеци од статуса одбаченог доспео до епитета једног од најбољих фудбалера Бундеслиге. А све што је урадио био је мали трик и долазак у познату фудбалску средину у којој се потпуно афирмисао.

Ако питате Слободана Комљеновића, прослављеног репрезентативца Југославије, ко је најбољи играч Ајнтрахта, добићете одговор као из топа - Филип Костић. Зашто то мисли открићемо вам у интервјуу који смо спремили за наредне дане, а сада дајемо реч Колету, како га сиграчи из милоште зову, често (неправедно) оспораваном момку који је пронашао своју мирну луку у граду на Мајни.   

После година агоније делује да си се коначно пронашао у Франкфирту, у чему је тајна?

”Стварно сам имао иза себе четири претешке године. Препуне стреса, могу да кажем. Био сам у Штутгарту и Хамбургу и борио се за опстанак. То су две баш тешке средине, али ја сам тамо доста напредовао и научио пуно добрих ствари, посебно о професионализму. Ево, нашао сам сада прави клуб у коме сам презадовољан, како резултатима тако и подршком ових момака”, прича нам Филип док седимо у познатом франкфуртском ресторану, а братићи - Јовић, Ребић и Гаћиновић - лежерно ћаскају и добацују.

Борио си се за опстанак летос, а сада за Лигу шампиона?

“Велика промена. Не знам, нашао сам нешто посебно ваљда. Треба имати среће, срећа се заслужује, ваљда сам и ја заслужио мало да мене погледа после свих ових година. Пре свега својим радом и односом. Играм добро, борим се, лепо ми иде. Надам се да сам коначно на правом путу.”

Како би оценио учинак у Немачкој пре Ајнтрахта?

“Није било лако и лепо, али није баш ни да нисам уживао док сам играо за Штутгарт и ХСВ. Било је пре свега тешко због те борбе за опстанак. Клубовима у којима сам био никако није ишло. Ја сам и тамо био срећан, задовољан условима. То су велики клубови који заслужују да играју у Бундеслиги. Све у свему, кад погледам уназад, није било ни то лоше.”

Шта ти је недостајало у претходним срединама?

“Можда та сама организација тима није била добра. Изостанак континуитета. Мењало се пуно тренера, ниједан није могао да остане дуго, колико заслужује. Него уследи пар пораза, крене притисак, сумња, како ћемо, шта ћемо и смене га. Док дође други њему треба времена за адаптацију, као и новим играчима који дођу, треба им по пар месеци да се уклопе, а за то време нема резултата, нема помака и онда агонија траје ли траје.”

Навијачи ХСВ-а су посебно тешко поднели испадање, цртали су гробове, писали претеће пароле, јесте ли се ви играчи плашили за безбедност у тим бурним данима?

“Нисам се плашио из разлога што они нису дирали играче. Јесу били љути, с разлогом, имали су право, али свака им част на свему, посебно на начину на који су нас бодрили. Они су сваку утакмицу и сваки тренинг пратили, стварно су били уз нас и дан данас су уз тај клуб. Шта знам, имали су разлога за љутњу, није лако срушити традицију од преко 50 година, али вратиће се они брзо и то је ОК. То заслужују.”

Опет, да се вратимо на лепшу садашњост и Франкфурт у ком си се фудбалски препородио. Кажи нам, молим те, у чему је трик?

“Брате, једноставно, овде је све лакше. Лакше ми је било због наших људи, брже сам се уклопио у тим. Све је испало стварно добро. Од првог дана у свлачионици наишао сам на другарски однос. У почетку ме је Мијат стално возио док сам живео у хотелу. Уклопио сам се одлично и од првог дана схватио да је то оно право.”

Како ти је изгледао почетак у Ајнтрахту?

“Мењао сам често клубове и раније и већ сам се навикао на све то. Познајем систем у Немачкој и било ми је лако да се прилагодим на нову средину.”

Летос се после Светског првенства писало и о Волфзбургу?

“Јесте, Бруно Лабадија ме је хтео тамо, он ме је тренирао и у ХСВ-у. Али одлучио сам се на крају за Ајнтрахт што се показало као исправан корак. Одлучио сам мало и због познате средине, доста сам се консултовао с Мијатом и Луком, пратио сам Ајнтрахт прошле године и видео да су били одлични. Већ на првом тренингу сам увидео да је то екипа која ми одговара.”

Назадовао си на својој позицији, а истовремено напредовао фудбалски?

“Јесте, може тако да се каже. Прва утакмица на новој позицији ми је била против Лајпцига. Прихватио сам то без поговора, знао сам да могу и желео сам да пробам, а хтео сам и да испоштујем тренера Хутера и екипу. Успео сам, срећан сам сада што могу да играм на овом месту, што могу да помогнем тиму и допринесем добрим резултатима.”

Сада те сви хвале за игру у дефанзиви, мада доста учествујеш и у нападима?

“Имао сам ја добрих партија и у ХСВ-у, али је ситуација била таква да нисмо успели да се извучемо.”

“Није имао тамо мене за шпица, лако му је сада”, умешао се Ребић, на шта се Филип само насмејао и одбрусио:

”Показао сам да могу све да играм. Овде имам доста простора испред себе. Имам с ким да нападнем, а у Хамбургу то нисам имао у толикој мери. Има током утакмице и доста ситуација у којима могу да одлучим да ли хоћу да идем напред или не. У модерном систему који играмо доста сам слободнији. То се види на терену, по резултатима Ајнтрахта.”

Када би, поред асистенција имао и голове у статистици, мислиш ли да би те богатији тражили?

“Не оптерећујем се тиме стварно. Голови ће доћи. Није ми приоритет да јурим голове и набијам статистику. Важно је да побеђујемо, све остало ће доћи само по себи.”

Ти си и специфичан фудбалски случај. У Србији немаш залеђину навијача као неки који су играли у Звезди или Партизану, делује да кад погрешиш нема ко да те брани?

“Знам ја то, приметио сам. Нисам играо ни у Партизану ни у Звезди, већ сам из Крагујевца директно отишао напоље и то ми даје неку мотивацију да успем. Када је нешто лоше, многи који коментаришу дупло су оштрији према мени него према другима. Али нема везе што немам никакву залеђину, не могу сви да ме хвале.”

Да ли би ти живот био можда лакши да имаш такву подршку?

“Не би. Немам ја ништа од тога. Мој посао је да на терену одрадим шта се тражи, оно што селектор и тренер захтевају од мене, а све ће остало да дође. На крају ће свака зверка да покаже свој траг и да се види ко је ко”.

Јеси ли се претворио у Немца после четири године овде?

“Нисам још. Волим да прихватим нешто што је добро из Немачке, али се трудим колико могу да останем наш.”

Да ли би волео да одеш из Немачке?

“Не знам, нисам размишљао о томе јер сам четири године био у тешкој ситуацији. Тек сада сам нашао срећу и усталио се у тиму и клубу који ми одговара у сваком смислу. Видећемо. Даће бог да све буде добро, а за трансфер има времена.”

Најбољи фудбал, када је реч о репрезентацији, играо си код Славољуба Муслина. Ниси никада ништа лоше рекао о Младену Крстајићу, не кажемо ни да треба, али колико ти је тешко пао растанак са претходним селектором?

“Сигурно да је свима који су играли у квалификацијама и одрадили тај циклус с њим било тешко. Није ми било лако, ја сам најбоље игре пружао код Муслина. Он је знао са мном, имали смо јак систем, били први у групи која је била озбиљна, са екипама које су играле у завршници Европског првенства у Француској. Мени јесте било тешко због смене Муслина, али то је фудбал. Ми смо професионалци и идемо даље.”

За крај, има ли Филип Костић неку жељу за предстојећу 2019. годину?

“Само две. Лигу шампиона и да сви ми на ‘ић’ останемо у Франкфурту и следеће сезоне.”

Извор: моззартспорт