Чубрило: Замало да снимим рекламу са Роднијем из Мућки!

Играли смо се кошарке и отишли на Ф4, а ја сам случајно преко Трста и Будимпеште дошао у Партизан!

Кошарка 30.12.2018 | 22:45 Када је први пут “жгољави” клинац у црно-белом дресу са бројем седам, тамо негде 1994. године, после трка и са две руке закуцао у ондашној Винстон YУБА лиги, добар део навијача Партизана питао се о коме се ради? Сазнали су да му је име Александар Чубрило, а он је недуго затим наставио да их увесељава закуцавањима, али и чувеним “тројкама са земље” које су постале његов заштитни знак. А овај момак клубу из Хумске посветио је седам најбољих година играчке каријере и био део генерације која је Партизан током 90-тих прошлог века учврстила на врху југословенске и српске кошарке.

Чубрило се радо одазвао позиву нашег портала за празнични интервју, мада је признао да му је било потребно мало времена да “врати филм” на играчке дане јер је ипак прошло малтене 20 година од тада.

“Свако каже за своју генерацију да је била најбоља. Играли смо лепу кошарку. Сећам се након победе над ЦСКА за пласман на Фајнал фор, да је њихов тренер рекао да је јако тешко било против наст јер се ми играмо кошарке. И стварно смо се играли кошарке. Ту је и била наша највећа предност. Доста играча је имало непредвидиве потезе. Бркић, Ђокић, Луковски, Радошевић, Дробњак, Томашевић... Били смо уиграни и волели смо то што смо радили. Често смо се ’зезали’ на терену“, рекао је Чубрило у разговору за МОЗЗАРТ Спорт.

Његови почеци у Партизану датирају од 1993. године и, како је рекао, све се десило случајно, а испало је на крају одлично.

“Одрастао сам у Пули, избио је рат, а мој отац као војно лице није имао перпесктиву тамо. Имали смо проблеме, остали смо без стана и 1993. сам морао да напустим Пулу. Игром случаја сам отишао код пријатеља у Италију, где сам тренирао у Тревизу. Последњих 20 дана боравио сам у кампу где сам упознао тадашњег кондиционог Партизана Милета Каралејића".

И тај сусрет је, у ствари, суштински утицао на Чубрилову професионалну каријеру, јер је првобитно требало да иде у САД.

"Већ сам имао договорено да идем у хај скул, међутим, Миле ме је питао да ли имам жељу да дођем у Београд. Био ми је то шок у првом тренутку. Наравно, тада као 18-годишњак, у договору са родитељима донео сам одлуку и та опција је испала боља од Америке. У јулу 1993. сам у Трсту сео у авион и отишао у Будимпешту, јер тада због санкција није било летова за Београд, а у Мађарској су ме сачекали људи из Партизана“.

А у Партизану га је сачекала екипа која је била прави микс младости и искуства, тада са клупе предвођен Жељком Струјом Лукајићем.

"Ту су били старији асови као Лончар, Страгарац Стевановић, Ребрача... Годину даба раније је дошао и Дробњак, онда од нешто млађих Харис Бркић, Мића Берић, Шилобад... А ми клинци - Чанак, Варда, Влада Видачић, Пеђа Савовић, Влада Петровић, Глинтић... Мењали смо се из утакмице у утакмицу, полако нас је Струја уводио у систем. Те прве сезоне изгубили смо финале плеј-офа од Звезде, али смо освојили куп у Новом Саду".

На велику сцену у пуној мери Чубрило је закорачио у сезони 1994/95 када је Партизан под вођством Боре Џаковића после две године вратио шампионски пехар у витрине стадиона у Хумској. Тад су и шире народне масе дефинитивно упознале Чубрила и његова закуцавања, а навијачи Партизана добили новог миљеника.

"Углавном се људи сећају тих закуцавања, много смо тренирали. Данас кад клинцима објашњавам колико смо радили кажу - ау... На пример, ако је тренинг првог тима у 10 ујутру, ми долазимо у 8 и радимо са Ненадом Трајковићем индивидуално. Затим настављамо са првим тимом од 10 до 12, мало одморимо, па ручак, поподневни тренинг првог тима, па трчиш у школу на Душановцу, мислим у Устаничкој, где смо тренирали од девет до 11 увече".

Иако физички никада није баш деловао као "громада" Чубрило је објаснио да је рад на овој врсти снаге био једна од компаративних предности тадашње генерације Партизана.

"Јако мало сам радио са теговима пре доласка у Партизан, а код Каралејића је то било другачије. Иначе ми је мало било потребно да би добио на одразу. Код њега смо све радили - чучањ, получучањ, скокове са прслуцима, скокове преко препоена. Сећам се на припремама на Копаонику Миле нас тера да трчимо од подножја до Панчићевог врха. Хтео да нам бетонира квадрицепсе (хаха)".

Наш саговорник каже да никада није посебно вежбао закуцавања, али је рекао да је у то време имао узора из НБА лиге.

"Тада ми је један од најомиљених био Чарлс Барли. Наравно, као и сви главни играчи из шампионске генерације Чикага. Али, Баркли је баш био по мом укусу. Иначе, ја сам углавном закуцавао из корака, са једне ноге".

Други Чубрилов кошаркашки елемент који је старијим љубитељима кошарке остао у сећању је шут за три поена приликом којег малтене није имао никакав одраз.

"Таква је била техника шута. И данас је тако кад узмем мало да шутирам, јер радим и индивидуалне тренинге са момцима. Ни ту се није пуно променило".

Као једну од најузбудљивијих сезона, уз ону када је играо на Фајнал фору у Барселони, Чубрило је издвојио 1995/96. Црно-бели су формирали за ове просторе веома јак тим, стигли су и то из редова Црвене звезде Дејан Томашевић и Драгољуб Видачић, односно Дејан Котуровић из суботичког Спартака.  

"Била је добра екипа и она финална серија са БФЦ-ом из Беочина. Није билосвеједно, губили смо 2:0, вратили се, па добили мајсторицу у Пиониру. У трећем или четвртом мечу у Новом Саду Смиљанић је шутирао тројку за победу, да ју је дао, све би било другачије".

Те сезоне тренер Партизана био је легендарни Ранко Жеравица, који је важио за човека са огромним ауторитетом. Ипак, трофејни стручњак тада је већ имао 66 година и то се донекле и осетило.

"Жеравица је дошао као опасан и строг тренер који пуно тражи, међутим, ситуација је била мало другачија. Из ове главе, добро смо ми радили и тренирали, али Ранко више није имао ту оштрину, био је већ у годинама, али освојили смо првенство... А у купу нас је Будућност добила у финалу у Никшићу".

Прави повратак на континенталну сцену и у Евролигу уследио је у јесен 1996. године, а тада је на клупу Партизана већ сео Мирослав Мута Николић.

"Код Муте се лепо тренирало, он зна много кошарке, добар је тренер. Има специфичан однос према играчима. Било је тада добрих утакмица у Евролиги, Киндер, па Барселона са Салетом Ђорђевићем, имали смо и млад тим који је осцилирао. Али, била је добра хемија у тиму, тај период ми је остао у лепом сећању".

Најтурбулентнији период, како би Американци рекли "ролеркостер" био је следеће сезоне. Велики успех у Евролиги, али и озбиљан неуспех у домаћем шампионату.

"У Евролиги смо везали, шест, седам пораза и Киме Богојевић је као помоћник преузео екипу. Ништа се ту битно није променило, ни у игри ни у размишљању. Једноставно, тако се наместило. После те серије пораза добили смо све утакмице, Тимсистем у групи, па АЕК, два пута Олимпијакос у плеј-офу, па ЦСКА и отишли на Фајнал фор у Барселони. Можда је Киме утицао на то у смислу да смо имали другачији однос, веровао је у нас. Али у Барселони нас је прво сачекао моћни Киндер са Даниловићем, Савићем и Ригодоом, а онда у борби за треће место нас је добио Бенетон Жељка Обрадовића и Ребраче".

Те сезоне Партизан није ни стигао до финала плеј-офа домаћег шампионата, а титулу је на крају освојила Црвена звезда тријумфом против ФМП Железника.

"Била је у полуфиналу 'игранка' са ФМП-ом, те хоће да дођу на меч у Пионир, те неће. Увек је ту нека игранка. По завршетку те сезоне је већ кренуо пад Партизана, иако смо узели смо два купа. Једноставно,Будућност је тада покупила малтене све најбоље играче који су били на располагању. Јако тешко је било играти против њих".

Последњу целу и праву сезону Чубрило ће памтити по повреди која је практично означила крај његове озбиљне кошаркашке каријере.

"Играли смо полуфинале плеј-офа са Звездом у пролеће 2000. године и они су били фаворити. Ми смо на крају победили са 3:2, а ја сам се повредио у мајсторици. Приликом пада су ми отишли предњи укрштени лигаменти, оштетили су се и задњи. Пукла ми је капсула колена, као и латерални лигаменти, а квадрицепс ми се расцепио 15 центиметара. Све ми је пукло у колену. Шта су могли да среде, то су оперисали. Има ту неких ствари које тада нису могле да се поправе, као чашица, мада не знам колико је данас медицина напредовала".

Имао је Чубрило после тога две операције, следећу сезону такође је почео у Партизану, али је после неколико месеци видео да "то није то" и раскинуо је уговор.

"У суштини не жалим ни за чим, једино та повреда. Јер то ми је, индивидуално гледано, најуспешнија сезона у Партизану. Обожавао сам да играм кошарку, не пратим је толико, колико волим да играм. Млад сам се повредио, жао ми што ме здравље није послужило, још пет година сам могао да играм кошарку на високом нивоу. Али после те повреде, ништа није било исто".

Оно што је обележило ту епоху кошаркашког клуба Партизан из друге половине 90-тих и самог почетка новог миленијума је убиство Хариса Бркића. Сваког 15. децембра црно-бели обележававају овај тужни тренутак.

"Харис и ја смо играли заједно пет година. Он је био фантастичан момак и играч. То је стварно трагедија, прекинути тако један живот. Не могу ни да замислим шта би могли да буду разлози за то. У сваком случају, увек га се сећам по лепом. Био је велики весељак, много смо се зезали, по путовањима и тренинзима".

Што се тиче искуства са тренерима са којима је радио у Партизану, Чубрило је, после краћег размишљања и присећања, издвојио Ненада Трајковића и Муту Николића.

"Са свима се добро радило, али не могу да упроедим Лукајића кад сам имао 18 и Лалета Лучића кад сам имао 24 године. Можда бих издвојио Трајковића јер сам га најдуже познавао, а у сезони 1999/2000 сам играо најопуштеније. Мада, и код Муте се лепо играло и тренирало. Волео је да се не држимо стриктно плана, давали смо машти на вољу и импровизовали".

Оно по чему су многи навијачи Партизана упамтили Чубрила је и одређена физичка сличност са енглеским глумцем Николасом Линдхарстом који је глумио Роднија Тротера у култној серији Мућке.

"У првом тренутку нисам обраћао пажњу на та поређења, али сам онда упоредио фотографије и стварно видео да има неке сличности. Било ми је то симпатично. Иначе, један бизнисмен који је тада био у управи Партизана, а којем не би да откријем име, хтео је да направи рекламу са мном и Линдхарстом и чак је енглески глумац требало да дође у Београд. Нажалост, тај план се није реализовао", открио нам је Чубрило који је у играчку каријеру завршио 2006. године у дресу немачког Гисена.

Последњу деценију Чубрило учи децу кошарку и то му, како сам каже, веома прија.

“Моја школа кошарке је већ дуго година прикључена Партизану. Ради се о деци од првог до шестог разреда. Ја водим млађу селекцију пионира, такмичи се у регионалној лиги. У суштини је лепо радити са клинцима.То радим са другаром Марком Ковачевићем, који има искуство у раду са млађим играчима. Најчешће је то све опуштајуће. Велики број клинаца воли да долази и тренира. И даље постоји жеља, то је врло битно".

Каже Чубрило да и даље прати Партизан кад год стигне и да му се свиђа оно што ради Андреа Тринкијери.

"Био сам више него заодовљан пласманом у Топ 16 Еврокупа. Има ту добрих играча, одушевио ме је Раде Загорац, има велики потенцијал, ту су и други млади играчи. Драго ми је да се Партизан полако враће на стазе на којима је некад био и сигуран сам да ће бити опет. Дошли су Тринкијери и Владо Шћепановић, сви ти играчи имају добру подлогу, а имају од кога и да науче".

Популарни Родни Чубрило. Имао је Партизан већих играча у својој историји, али овај момак из Пуле дефинитивно је оставио траг у једном од најтрофејнијих периода клуба из Хумске и заузео место у срцима и памћењу навијача. 

Извор: моззартспорт