Прича: Повратак на мјесто злочина и казне...
Нова метла у Манчестеру, сад је држи Оле Гунар и вечерас почиње да чисти.
Фудбал 22.12.2018 | 17:30
Ето, дакле, Оле Гунар Солскјер – знамо да се не каже баш тако по правилима транскрипције са норвешког, али Оле је постао Гунар Солскјер некада давно и заувек ће то остати, ушло у ухо и довиђења, из истих оних разлога због којих Елвис није Пресли, онај Едмунд са кометом није Хали, Ума није Терман, а Линколн није Ејбрехем – вратио се у Манчестер, да замени Жозеа Муриња, и наравно да би се реченица да је он заправо најбоље партије увек пружао са клупе могла написати сама.
А онда се испоставило да су календар, Јирген Клоп и Пол Погба уредили тако да ће прву утакмицу некадашњи „супер суб“ имати у граду у којем су га заправо прогласили лошим тренером.
У Кардифу је Солскјер имао ватрено крштење у Премијер лиги, и у тих неколико злосрећних месеци колико је Велшанима требало да испадну, па да наставе са срозавањем у Чемпионшипу, наћи ће сав арсенал они који тврде да је негдашњи Убица дечјег лица стручњак који никада неће бити велики ни превише успешан.
Повредило је то и њега, опорављао се, кажу, у родном граду и неколико месеци фудбал није хтео да види ни у новинама, али онда се поново јавила та страст и вратио се у Молде након сабатикала.
Наравно, то што се пре четири године олупао не значи да ће заувек остати такав и да ништа није научио, али ово је помало енглеска ствар, та баражна ватра таблоида помогнута артиљеријом друштвених мрежа.
У неким земљама које много више држе до струке и тактике, попут Италије, неће вас отписати после првог неуспеха (у ствари, Енглези то раде са сваким сем са Дејвидом Мојесом, изгледа?), и киксеви, па и откази – у множини – на почетку каријере не значе да вас ниједан озбиљни клуб неће дотаћи притком дугом пет метара.
Да је тако, данас не би Антонио Конте био један од највећих кандидата за клупу и Јунајтеда и Реал Мадрида, пошто је добио отказ у Барију, поднео оставку у Аталанти и тек онда преузео Јувентус; кад смо код Јувеа, ни њихов Алегри није имао крштење само светом водицом и нафором; кад смо код Енглеске, колико је само бола и сусрета са надрнданом саветницом на бироу рада имао Маурицио Сари, па ево, сада не можемо да се заситимо Сарри-Балла...
У Италији, али не само тамо, то је нормални процес сазревања, у Енглеској где се хероји праве ни из чега, а потом промптно бацају у блато, Солскјер ће имати баласт те полусезоне у највећем граду Велса, посебно што ни тада није селектовао тај тим, посебно што је доведен као ватрогасац у зло доба.
Чини се да је Јунајтед овом бизарном „позајмицом“ свог некадашњег нападача одиграо на сигурно, што је сасвим у складу са ексел табелама Еда Вудворда. Унапред су спречени звиждуци који би могли да буду упућени стручном штабу, а посебно ложама – Оле Гунар и даље зове Манчестер својим градом, Олд Трафорд и даље својом кућом, Алекса Фергусона и даље својим шефом; тешко је наљутити се на таквог човека – а емоције ће у други план, барем још неко време, ставити све оно што је Жозе Мурињо упорно гурао испод тепиха.
(Сличан рецепт 2011. је, када је отишао Рој Хоџсон, управа Ливерпула применила када је измолила легендарног Кенија Далглиша да смири ствари.)
Кад смо код тепиха, има у једној епизоди „Симпсонових“ сцена када се Марџ навуче на покер-апарате па заборави на кућу. Онда Хомер научи децу да дословно све што им не треба гурају под сах, и на крају епизоде то чудо по коме не може више да се хода испуњава готово цео дом.
На такву караконџулу, са много заосталих проблема и прљавог веша и јастучница, личи Олд Трафорд данас, а Вудворд и режимски посилни и претпостављени – ако Јунајтед, сем у бројкама, икога занима тамо преко Атлантика – знају да нова метла најбоље чисти, чак и ако се брзо излиже, чак и ако само пребацује прашину с једног места на друго.
Но она реченица да греси из прошлости, чак и ако их као грехе схватате, не морају ништа да значе, има и своје наличје: ни велики успеси, ни обожавање трибина, ни једна мајска ноћ обележена ћелом Пјерлуиђија Колине, 90. рођенданом сер Мата Безбија, који ће одозго гледати како његов клуб поново бива великим, ништа од тога не мора да буде, није и неће бити гаранција за успех у краткотрајној, или можда нешто дужој, каријери тренера Солскјера на месту које се за његовог вакта звало Театром снова.
Не мора, није и неће бити, понављамо, али се савршено уклапа у онај филм по којем се текст пише сам од себе...
Бајерн је у пролеће 1999, у утакмици која је нама у убогој СР Југославији дошла као форшпан нормалног живота који се одвијао тамо негде, док смо ми тек преживљавали, из ноћи у ноћ, био виђен за победу.
Истина, у сезони која им је почела бизарним дуелом са нашим прваком Обилићем – у првом мечу је, после сат времена одолевања, било 4:0, други је обележен тиме што је по трави стадиона Партизана шеткала маскота Обилића, живо живцато младунче тигра, а после је фудбалска секција Странке српског јединства успела да извуче достојни реми – није успео у групи да савлада Јунајтед.
Тукли су зато Барсу два пута, изгубили само од Брондбија, лако скрајнули Кајзерслаутерн и Динамо Кијев, док се Јунајтед провукао кроз групу као најбољи другопласирани, некако прошао Интер а онда у чудесном дуелу са Јувентусом урадио нешто још теже од окретања Немаца, пошто је у Торину губио 2:0 у десетом минуту.
Те ноћи у Барселони и Алекс Фергусон је дигао руке, ма и Мет Безби је тамо горе спустио главу, пошто је Бајерн доминирао, и делило га је свега 180 секунди од тренутка када ће Ленарт Јохансончеститати Матеусу, Кану и Марију Баслеру.
Десила се чарапа Тедија Шерингема, десио се страх Бавараца јер су они већ доживљавали такве поразе, једном у Београду, једном исто у финалу, у Бечу. Десио се још један корнер и онда тај риђи тип који је био нешто као Дејвид Ферклаф, нешто као Оливер Бироф, нешто као што је данас овај прелуди Пако Алкасер: човек који је улазио с клупе да даје голове и доноси поене свом тиму.
А ниједан није био значајан, ниједан није прослављен као овај после којег је на коленима и клиза у рај, у вечност, у незаборав.
Баш као и тај урлик енглеског коментатора: Солшаааааааа...
Нама који смо (од) тада гледали фудбал, чак и када нисмо волели Јунајтед, чинило се да је северњак с бројем 20 на дресу одговоран, заслужан, крив, како год желите, не само за тај ушати трофеј који ће представљати потврду Манчестерове доминације деведесетих, него и за све оне пехаре и голове постигнуте у „Фергијевом времену2 и много касније, чак и када Оле Гунар оде преко Северног мора из града који је заволео и који му је ту љубав узвратио.
Да није било њега, способног да преокрене утакмицу и историју за 180 степени, способног да натера сваког да схвати колико великих уме да буде и петнаест секунди, а камоли петнаест минута, можда не би било ни толико великог Јунајтеда.
У ту његову надареност за преокрете уздаће се они романтичнији међу навијачима Јунајтеда, они склони хумору ће рећи да би он и данас и у сакоу и са краватом био бољи шпиц од Ромела Лукакуа, док ће хладне главе – ако је таквих уопште остало у близини аутопута М60 после Муриња, Ван Гала и Мојеса – ипак знати шта Солскјер може да донесе, као нова метла и као легенда клуба.
Оле Гунар неће јавно разапињати своје играче, шпиц у њему ће тражити да се игра, мисли и дише позитивно, аура победничког духа коју природно шири око себе прелиће се, ваљда, и на тренинг центар, а камоли на трибине; а љубав, љубав никада не може да шкоди...
Све то, понављамо до бесвести, није никакава гаранција.
Али добро је за филм, текст, за фудбал.
Утакмица у Кардифу, у граду у којем је проглашен за лошег стручњака, последњи меч у суботњем програму Премијер лиге, неће рећи баш све али зато неће прећутати ништа; а када је Оле Гунар Солскјер на терену или, чешће, тик уз њега, довољно је укључити ТВ и стварност ће, или ће историја, да се пише сама од себе.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар