Прича: Од Партизана до пољопривреде...
Сећање на луду каријеру Стефана Бабовића. . . "О, о, Бабовић! Стефан Бабовић! Тата га је довео! Тата га је платио! Сте-фан Ба-бо-вић"!
Фудбал 23.12.2018 | 23:45
У свлачионици се пичвајз наставља. После псовки, драња и свега што иде, ствар одлази на више нивое - док Абдун везује пертле, Бабовић га на кварно "хвата на волеј" и баца у моментални нок-аут. Овај инцидент између два фудбалера, од којих се један наредних пар месеци хранио на сламчицу, стигао је и до насловних страна васколиких светских медија.
Но, почнимо ми ову причу ипак испочетка. Млади Бабовић је растао у другачијим околностима него просечан српски фудбалер. Имао је, наиме, ту срећу да се роди као син угледног бизнисмена Милије Бабовића, довољно успешног да је 2002. чак и киднапован. Али, није све било тако ружичасто. Стефан је био дете за време НАТО агресије на Југославију 1999, и провео је пар месеци у ратној атмосфери. То га, међутим, није одвојило од лопте. "Кад би се зачуле сирене трчали би у кућу, а онда би опет излазили напоље да играмо фудбал кад акција престане", испричао је Бабовић у једном интервјуу.
Његова фудбалска каријера почела је у Партизану, где је као седамнаестогодишњак дебитовао за први тим. Сви су се сложили да се ради о великом таленту, али је он после свега две године у црно-белом напустио клуб због неслагања са тренером Миодрагом Јешићем. Увелико се тадамеђу навијачима шушкало о томе да је Милија Бабовић био спреман да разоткрије разне прљаве тајне клуба из Хумске ако његов син, иначе под важећим уговором, не пређе без накнаде у ОФК Београд.
Стефан је заиграо како уме у "офки", и убрзо су многи скаути почели да свраћају на Карабурму не би ли се уживо уверили у његове квалитете. Један од заинтересованих био је и Ад де Мос, тада тренер Витесеа, који је био чврст у намери да га доведе у Арнхем. До тога ипак није дошло, и Бабовић се идуће године обрео у Нанту. Где се враћамо на почетак ове приче.
Наиме, у Нанту су брзо сазнали да Бабовић себе види као велику звезду, а то што је саиграчу поломио вилицу га сигурно није учинило ништа популарнијим. Чувена је и она прича када је једном заборавио своју опрему на гостовању у Бордоу - како је ово све касно откривено и није било времена да се тркне до оближње спортске радње, он је на терен изашао са два парчета картона на месту костобрана. Ово се, да, заиста десило.
Након што је Нант испао у другу лигу - што, чисто да будемо јасни, није Стефанова кривица јер је једва играо - наш је јунак могао да промени средину. Ту на сцену ступа Лео Бенхакер, тада технички директор Фејенорда, који га је запазио и решио да га доведе у Ротердам. Бенхакер је, иначе, увек важио за човека који лако убеди играча, а био је богами и тврда коска кад је требало. Још се препричава како је у Ајаксу одбрусио тада младом Златану Ибрахимовићу - "дечко, ако ме будеш зајебао, зајебаћу ја тебе дупло".
У сваком случају, и Бабовић и Фејенорд су се брзо нашли, али месечна плата је представљала непремосив проблем. Ту онда долази до малог креативног решења - обе стране су се договориле да ће један део Стефанове плате бити исплаћен од стране његовог агента и, о да, његовог оца. То је инспирисало навијаче Фејенорда да му посвете једну несвакидашњу песмицу : "О, о, Бабовић! Стефан Бабовић! Тата га је довео! Тата га је платио! Сте-фан Ба-бо-вић"
Његов деби у холандском фудбалу био је незабораван. Током гостовања мрском Ајаксу, свега минут након првог гола Демија де Зеува Бабовић добија црвени картон због напада лактом на Јана Вертонгена. "Кажем вам да је то било ненамерно", понављао је српски фудбалер, али узалуд. Амстердамски клуб тријумфовао је у дербију са 5-1, а Стефану је следила суспензија.
Бабовић се вратио на терен у великом стилу. Против Хронигена, у првој утакмици после суспензије, он постиже гол и слави га као да је управо освојио Лигу Шампиона, Лигу Европе, Интертото Куп, Куп Купова и Светско Првенство заједно. Укратко, славио је као да је осетио да ће му то бити једини и последњи гол у дресу Фејенорда, што се на крају и испоставило као тачно.
Стефану није било суђено да заигра за Фејенорд на дуже од те једне сезоне, али је код навијача оставио велики траг. "Легија" га је волела зато што је у својим изјавама конзистентно качио ривале из Амстердама, а једном је чак и изјавио да би волео да десет година каријере проведе управо у Ротердаму и једном постане и капитен клуба. Наравно, то се све није десило.
Тренер Марио Бен је после зимске паузе изгубио веру у своје летошње појачање, па је тако Бабовић у другој половини сезоне одиграо свега 65 минута. Блудни син се стога убрзо вратио у Партизан, где је заиграо боље него што су га навијачи упамтили - у обе сезоне освојио је титуле и био изгласан у најбољу екипу првенства.
Наредни корак био је прелазак у Сарагосу, где је он имао намеру да покаже да ће коначно успети у иноземству. Ни то се није остварило - одиграо је свега једанаест утакмица, уписао један црвени картон, и поново био члан екипе која је пала у другу лигу (поново, назначићемо, не и његовом грешком). Ред је био да се опет врати у Србију, и види шта се ту може још урадити.
Овај пут, Бабовић је заиграо за ФК Вождовац, и ту играо час маестрално, час као тотални аматер. Али, то није много различито од онога што је дотад радио - Стефан је за време свог активног играчког стажа стигао да нападне судију после црвеног картона, посвађа се са својим навијачима и изведе вероватно најгори корнер у историји фудбала. Признаћете, не виђамо често ситуацију у којој играч после изведеног корнера пада на травњак као да га је неко покосио митраљеском ватром.
Уследио је још један повратак у Партизан, где је сада постављен и за капитена. У клубу су веровали да се он коначно смирио, и достигао жељени ниво зрелости за такав задатак. Наравно, десило се нешто супротно. Током утакмице са Чукаричким, Бабовић навијачима који су га прозивали прво упућује "средњака", а затим после утакмице креће и у физички обрачун са њима - само га је прибрани саиграч спасио да не улети на трибине као Кантона против Кристал Паласа. Три месеца након тог инцидента, Стефан и Партизан се споразмно растају.
Хтео је Бабовић још да игра фудбал, али није успео да нађе нови клуб, тако да је 2016. као двадесетдеветогодишњак окачио копачке о клин и посветио се бизнису - недуго по окончању фудбалске каријере, нашао је посао у Викторија групи, великом српском концерну који се бави пољопривредом. Оснивач Викторија групе је иначе...туш, молим вас...Милија Бабовић. Стефан је данас извршни директор операција у Викторији, и чини се да му добро иде. А пре само две године је хтео да бије навијаче на трибинама.
Тако је, на крају баладе, неваљали дечко српског фудбала дрес заменио оделом и краватом. И нама делује чудно када помислимо да Стефан Бабовић данас држи говоре о агро-бизнису и доноси одлуке у једној великој фирми, али у једно смо ипак сигурни. Негде дубоко у њему још увек тиња та страст фудбалера, и он је још увек исти онај момак који је спреман да скине дрес после гола и потрчи навијачима у загрљај.
Извор: Вице.цом
Коментари / 0
Оставите коментар