Прича: Боливарски дух Саломона Рондона...
Саломон Рондон заиста крије ко му је фамилија која још живи у Венецуели, и не излази из куће у ретким тренуцима када посети домовину, а за разлику од других колега који деле своју интиму са најширим аудиторијумом посредством друштвених мрежа, нико никада није видео како изгледају његова супруга и његова деца.
Фудбал 24.12.2018 | 23:45
Али, за разлику од њих, на његовим екранима нема прелепих жена, трач-партија, извештаја из ријалитија, астрономских цифара о томе колико је неко познат потрошио у проводу, а колика је некоме другом плата.
Најбољи нападач Венецуеле свих времена, и други најбољи играч те земље свих времена – сећамо се Хуана Аранга, мајстора из Мајорке и Гладбаха, који је на оном бизарном Копа Америка 2011, где су сви играли нерешено, а Парагвај без победе ушао у финале, довео свој тим до највећег успеха у историји – на мреже се укључује са зебњом.
Шта ли има ново у његовој напаћеној домовини? Да ли је шира породица, која малтене крије да га и познаје, преживела ову ноћ, недељу, месец? Колико је људи убијено у његовом граду у протекла 24 часа? Колико је људи побегло из земље, у суседну Колумбију, импровизованим сплавовима на Тринидад, у Шпанију, било где од немаштине и хаоса у који се прометнула Боливарска Република када је цена барела, највећег богатства, почела да копни?
Да ли ће икада доћи дан када ће моћи са супругом и децом да прошета Каракасом или им покаже Катију, градић у којем је одрастао и у којем је заволео фудбал?
Хиперинфлација је толика да би се и Србија раних деведесетих постидела, толика да су званично престали да објављују податке након што је боливар ослабио за неких милион процената; 90 одсто житеља је у сиромаштву, три четвртине становника земље је изгубило више од десет килограма телесне тежине због недостатка хране, о тоалет-папиру и осталим потрепштинама може само да се сања, број убистава, наравно нерешених, већи је него било где у свету, а сваког дана Мадурову земљу напусти на хиљаде људи...
Све то боли шпица Њукасла много више него чињеница да је само он светла тачка у тугаљивом саставу Рафаела Бенитеза, који је на Рондона, толико важног да му је припала и чувена Ширерова “деветка”, и на неки шпански о-рук успео да се ишчупа са самог дна Премијер лиге, где уз убоги Саутемптон и припадају.
Утолико се више труди, утолико више гризе, утолико се више радује сваком голу (четири у првенству, односно 25% свих погодака Њукасла), јер зна да их не постиже само за себе.
Као што се некада чини да се цела наша земља држи за један рекет – добро, улети ту понека кошаркашка лопта – тако и у Венецуели, која се тек недавно, од Копа Америка 2007. који се играо код њих, тотално и непоправљиво заљубила у фудбал, одбацивши бејзбол и кошарку као стару мајицу са пришивеним америчким грбом (мада Рондон обожава кошарку и тврди да је порастао имитирајући Мајкла Џордана), ескапизам доносе утакмице Премијер лиге и Примере.
Потоње због традиције, језика и бројних навијача Барсе, Реала, Атлетика, прве због Саломона Рондона и његовог ненаметљивог патриотизма.
Има она глупа реплика дежурних заједљиваца, знамо је током Новакових или мечева репрезентације, као, да ли ће икоме бити боље због победе неког “нашег” тамо; погодите шта, мало и хоће, увек је лепше када имаш шта да прославиш, кад неко твој уради нешто лепо, па онда коментатор помене име твоје земље. Не, неће ти то ставити динар, боливар или цент у џеп, али неће га ни однети, напротив, и поткрашће се неки осмех...
Стасити стрелац никада није дозволио себи да упадне у брлог дневне политике, иако се може на основу његових бројних интервјуа протканих тугом и бесом закључити шта мисли о правцу којим земља сигурно плови ка бездану; али није то, макар није још, Саломонова битка, она се води на најскупоценијој трави на свету, то је његов допринос некој новој револуцији – не само фудбалској, то је већ оверио – која ће, можда, средити ствари у Венецуели.
Дотад ће Рондон наставити да даје све од себе, као што је, уосталом, радио и свуда где је био, од Лас Палмаса, преко Малаге (управо ће он, скупа са Иском, Себом Фернандесом, Сантијем Казорлом, Мареском и Хоакином, довести клуб са Росаледе, тада још у милости шеика Ал-Танија, до Лиге шампиона), Рубина, Зенита и Вест Брома, па сада у Њукаслу.
За то што се обрео баш у Њукаслу, на позајмици из Вест Брома у којем је, то је његов усуд и његово проклетство, једнако био једини тип који уме да даје голове као сада међу Џордијевцима, најпре је крив Фаустино Асприља.
Када је Рафа Бенитез позвао, Рондон је прво окренуо легендарног Колумбијца, новопеченог сељака што гаји шећерну трску и јаше коње унаоколо, и питао га какав је то град и да ли ће тамо наћи икакав мир.
(Тино можда није најпоузданији човек од којег треба тражити савете о становању: урбана легенда је да су зидови његовог дома, када се вратио у Парму, били изрешетани шрапнелима. Не, није га јурила колумбијска мафија ни неки наследник Пабла Ескобара, него је Асприља волео да доводи ортаке и да се тако мало зезају...)
Успео је, иако је понекад напорно гледати Рондона како се мучи: сем дивног пролећа у сунчаној Малаги и оне једне целе сезоне у Зениту, на северу Русије, где му је од зиме тежи био расизам, Венецуеланац је осуђен да се батрга у тимовима који играју дефанзивно, који се ослањају на главомет и на дуге лопте, и он се углавном троши у рвању са противничким бековима, иако је способан за макар нешто више од пуког “таргет мена”.
Има и у томе неке симболике: као што је његова Венецуела одвојена од остатка континента, не само географски јер је на самом северу, колико политички пошто су се друге државе Латинске Америке махом оканиле неизвесног пута у социјализам 21. века, тако и Саломон Рондон, горе на северу Енглеске, суботу поподне углавном проводи чекајући да падне нека хуманитарна помоћ, пардон употребљив пас од некога из неубедљивог, најблаже речено, везног реда Њукасла.
Има симболике и што је Рондон баш ту – мада он то, пристојан какав јесте, никада неће рећи – у клубу чији навијачи не могу да смисле диктатора који је засео на чело и упорно неће да се склони. Иако Мајк Ешлиповремено заголица машту парку Светог Џејмса, када изокола најави да ће продати клуб, само што се то никада не деси, па страствене присталице опет могу само да га куну, пишу транспаренте и да бојкотују његове продавнице...
А опет, ето, ништа га од тога не боли као оно што се дешава тамо далеко преко Атлантика, тамо где не би смео ни да се појави – играч који вреди толике милионе, у насилном Каракасу, камо људски живот не стаје ни хиљадити део његове плате, и где су од редова пред празним рафовима извесније само отмице и уцене? – а он се увек одазове својој земљи, надајући се да фудбал може да уради нешто што политика и велики револуционарни снови покојног Уга Чавеса, наравно, нису успели.
То изгледа тако што Саломон Рондон заиста крије ко му је фамилија која још живи у Венецуели, и не излази из куће у ретким тренуцима када посети домовину (прошлог лета, не само због тога што је требало средити папире о позајмици, није ни ишао кући), а за разлику, враћамо се на почетак, од других колега који деле своју интиму са најширим аудиторијумом посредством друштвених мрежа, нико никада није видео како изгледају његова супруга и његова деца. Тако је, авај, безбедније...
Иначе, овај џин је много пута доказао да је нежног срца, а најпопуларнија претрага са његовим именом подсетиће вас на његове сузе, и то двоструке: први пут када је сломио ногу Евертоновом Џејмсу Мекартију, и други пут када се присетио тог страшног старта у једном интервјуу...
Друга жива рана у свакодневици Саломона Рондона је баш репрезентација: и пре него што је због милионске проневере – зову их “болигарси”, ти ретки који су се обогатили на грбачи јадног народа – побегао па ухапшен председник Фудбалске федерације Венецуеле, играчи су знали да колико је та организација кварна изнутра.
Рондон је предводио незадовољне фудбалере који су тражили смену свих одговорних у Савезу, оптуживши их да су уништили златну генерацију, прву која је почела масовно да игра у иностранству и прву која је имала шансу (и прокоцкала је) да се пласира на Светско првенство.
Без жеље да буде нови Симон Боливар, нови “Либертадор”, Рондон је то ипак мало постао...
Да је неки други играч, сада бисмо написали пословично “све се то заборави када се изађе на терен”, али истина је заправо тотално другачија: ништа од овога, ни инфлација, ни насиље, ни избеглице, ни тегобе његове земље и његовог народа, ни страх за породицу, ни мучно одрастање ни редовни проблеми у националној селекцији, ништа од тога није далеко од Саломона Рондона у било ком тренутку.
Да јесте, можда би био бољи, опуштенији, а убитачнији играч?
Или би био обичан, био би као и сваки други, онај што по вестима, Твитер-лајни и Инстаграм-постовима тражи прелепе жене, трач-партије, извештаје из ријалитија, а не вести о својој напаћеној Венецуели.
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар