Прича: Све побједе Ђанлуке Вијалија...
И – шта је ту тако чудно?
Фудбал 09.12.2018 | 23:45
Некадашњи убитачни шпиц – волео је Кремонезе, а волео је и Интер, то ће признати тек када оконча каријеру– борио се годину дана са тумором, осам месеци хемиотерапије и још шест седмица радиотерапије оставиле су трага.
Тек сад, каже, враћа своју постфудбалску килажу, иако је дуго, чак и од породице, тајио ко му је тај противник, тежи од сваког бека из Серије А деведесетих, а били су то најбољи бекови на свету.
Вијали је увек био промена, или њен весник или њен манекен, и сигурно знате, сви знају ту причу о томе како је дечак из Кремоне постао „деветка“ у звезданој генерацији Сампдорије. Касније ће набацити ону ћелу и који килограм више; у Сампу је, код Бошкова, човека којег је волео више него свог оца, његову Јеленускоро колико своју мајку (па добро, ипак је Италијан), имао коврџе и спуштене штуцне. А онда ће бити и чланом оног невероватног квартета са Бађом, Раванелијем и Дел Пјером у Јувентусу, где ће коначно додирнути клемпави трофеј.
И тада се први пут променио, не само због фризуре; ваљда је Липи после имао оно о Микеланђелу који је толико добар вајар, а онда узима у руке кист и мала Сикстинску капелу, све висећи о ужадима; ето, то су билиВијали у Дорији и Вијали у Торину.
Нека нас исправи педантнији статистичар, али тад је важило да је Вијали постао једини нападач у историји који је имао сва три европска трофеја изнад свог камина, и једини који је изгубио још по једно финале у свим тим такмичењима; ако је то било истина тада, са упокојењем Купа победника купова морало би да важи и данас.
Можда је и једини нападач који је написао две књиге, што уз коментарисање утакмица и интервјуе какве даје ретко који фудбалер сведочи да је његова интелигенција на терену била само одраз његове памети у „правом животу“...
Никад, да јој се вратимо накратко, легенда о његовој Ђенови неће постати досадна, све и да инсистирамо на оном поразу на Вемблију који је срушио један сан, и можда од Барсе направио ово што је Барса сада, таман колико је од Сампа направио ово што је Самп сада (уз пребрзу смрт ктитора и добротвора Паола Мантованија) баш као што се никада нећемо заситити прича о Серији А на њеном врхунцу.
Било би ту, у скаски о времену када је Ђанлука Вијали играо свој понајбољи фудбал, сигурно цртица о његовом ортаку, ма брату близанцу Роберту Манћинију, и о томе колико га је болело кад га је Мантовани, суочен са дебелим минусом, морао продати за светски рекорд који ће надмашити Милан са Лентинијем, било би прича о Трапатонију, јурњави за моћним Миланом, о неразумевању које је отворено гајио са Аригом Сакијем...
И много, много голова, из свих позиција, са свих страна; Вијали није био тек звер на какве можете помислити кад вам неко описује нападача способног да пробија најтврђе бедеме Калча, иако је било у њему мало милосрђа ка голманима. Био је спонтан, али вредан; инстинктиван, али кад треба хладан као вода у Лигуријском мору у децембру; жедан голова али уједно омиљени саиграч и асистент.
Било би, кажемо, много лако причати само о (његовој) Серији А, чак и ако се у Јувентусу није увек проводио онако добро као на Марасију, али у запећак би онда пала она епизода у којој Вијали мења цео један свет, због које Премијер лига и данас мора да му љуби крампоне и жели добро здравље...
Кад му је истекао уговор лета 1996, недуго после победе над Ајаксом и финалу Лиге шампиона, што ће најзад затомити стару рану звану Роналд Куман, Ђанлука Вијали се обрео на Стамфорд бриџу, Лондон, Енглеска, на позив пријатеља Руда Гулита.
Био је то културни шок, али не за Вијалија, тај се прилагођава, јасно је то, свему на свету, па чак и грдним дијагнозама, док не смисли како да савлада још једну препреку.
Културни шок за Енглеску, која је одједном имала Мардоков новац да доведе најбоље фудбалере на свету, али није знала шта да ради са њима.
Премијер лига и даље је била сиромашна техником и духом, закопчана за топли ветар који је долазио с југа, терени још блатњави, таман за главомет и дугачке пасове, јер шта ко ту има да дрибла, да се шврћка, да улепшава тај спорт који мора да буде мало груб јер га, побогу, играју „прави мушкарци“.
„Странац“ у трансфер-прозору (и они су трајали до марта) тада је и даље значило „Шкотланђанин, али баба му је Енглескиња“, ето толико аутархично је било Острво средином деведесетих...
А онда се појавио Вијали и тај Челси, на челу првобитне „Италијанске инвазије” што ће променити заувек и на велику срећу енглески фудбал и лигу, Челси који је играо као да су и Европа и будућност већ стигли.
Упркос томе што је с њим, Золом и Ди Матеом свлачионицу делио један Денис Вајс...
Путевима Вијалија и другара из Челсија, у тих неколико месеци и година преко Ламанша ће у платинастим авионима стићи и Фабрицио Раванели, Бенито Карбоне, Паоло ди Канио, чак и Никола Берти, за којег су само саиграчи мислили да је најбољи играч који је до Роналда терао лопте на „Ђузепе Меаци“; када су се отворила широка врата са укусом мора, лазања и долче вите, било је лако намамити и остале странце, и почела је да се рађа велика Премијер лига.
Ђанлука Вијали имао је 32 године када је дошао у Лондон, али био је првак Европе и његово фудбалско умеће није се доводило у питање; ипак, оно што је било важније за целокупан доживљај првенства и циркуса који ће уследити био је његов имиџ.
Стидљиво су се, више због ексцеса него због изгледа, појавили „Спице Боyс“ како су звали играче Ливерпула, а и млади Дејвид Бекам је тек почео да се модира; далеко је то од предизајнираних фудбалера са тетоважама и турбо-фризурама данашњице.
Вијали је, пак, био јединица моде и стила. У једној анкети неког британског часописа, сећа се тога пријатељ редакције и велики Челсијевац Бранко Росић, изабран је за другог најбоље обученог човека у Уједињеном Краљевству, иза Пола Велера, рокера којем је, као заштитном лицу престижних брендова попут „Фред Пери“ и „Пол Шерман“ титула била загарантована, као Јувентусу у неким другим годинама у Серији А.
У годинама које ће уследити, када Вијали наследи Гулита на чудној позицији менаџера-играча, што се и даље одржава само у нижим енглеским лигама, једна камера би била задужена само да хвата тренутак у којем ће Ђанлука скинути тренерку и сам себе убацити у игру. (Али, као никакав егоцентрик, Италијан није то радио по сваку цену, и често би остајао уз терен ако би проценио да неки његов пулен може боље да допринесе.)
У првој сезони као играч, Вијали је освојио ФА куп – у финалу је потучен Раванелијев Мидлзбро; колико је само то далеко било од Рима и од трофеја Лиге шампиона, где Вијали носи капитенску траку, а Раванели даје гол за Јувентус против Ајакса, иако је прошло само годину дана! – у другој ће, на самом почетку, увалити четири гола Барнслију, а онда ће Кен Бејтс пожелети да задржи институцију „плаyер-манагер“ и Гулита ће наследити баш Вијали.
Са њим и на терену и на клупи, Вијали ће у финалу Купа победника купова надмудрити човека за којег ћемо чути тек у наредним годинама, тренера Штутгарта Јоахима Лева, а у Суперкупу и Гуса Хидинка за тријумф над Реалом.
Његов Мистер Вуја, код којег је јео најбоље колаче и од кога је учио све о фудбалу, био је најпоноснији на њега...
Права је штета, заправо, када се осврнете на то како је деловао Вијалијев Челси, што је Ђанлука баталио ову професију, јер ко зна шта би био данас; кад је добио отказ, окушао се кратко и у друголигашком Вотфорду на позив Елтона Џона, али потом је окачио и тренерку о клин.
Желео је, ваљда, да избегне стресове и сачува здравље; није му успело, и можда је зато себе кривио за оно што ће се десити његовом телу и његовом организму. А онда и крио, као да је то нека срамота...
На крају је, а то тако обично буде када Ђанлука Вијали нешто науми, победио.
То није толико чудо, ма скоро да није вест; чудо је било оно кад је са Сампом узео титулу, па када је био првак Европе са Јувентусом, па онда кад је својим потезима и својим имиџом променио (набоље!) целу једну земљу и цео један спорт.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар