Прича: Трчи, Јиргене, трчи!
Нека вас не буни фотографија, биће овде речи и о Жозеу. И овом сад. И оном бившем. . .
Фудбал 09.12.2018 | 00:00
Појавио се ниоткуда, у деценији која нам је дала можда и понајбољу кинематографију (логично, деведесете су доба среће, узлета средње класе, пробијања информатичког суперауто-пута и много новца... свуда сем код нас), и освојио свет иако му ништа није ишло у прилог.
За почетак, био је на немачком, а ко би у доба када су снимани највећи холивудски блокбастери имао стрпљења за немачки филм? Имао је и дибидус непознате актере, камера и режија више су наликовале на МТВ спот каквог ну-метал бенда, заплет је био једноставан; а сви ови “недостаци” заправо су били оно што је “Лола реннт” чинило неодољивим, уз јарко црвену косу главне глумице Франке Потенте, коју ћемо касније сретати и по Америци, и чудесну енергију и свежину којом је филм одисао.
Био је нешто другачије у мору сличнога, мада је сасвим довољно позајмљивао и од Тарантина и од Хичкока, а и тај немачки је био сасвим неважан, пошто добре ствари говоре универзалним језиком. Имао је онај неухватљиви и неописиви квалитет који га је издвајао од свега осталог, а који је и харизма и храброст и полетност, и још много тога другог.
Јасно је, ваљда, сем ако сте којим случајем прескочили наслов овог текста, на кога – или, пре, на шта – циљамо оваквим уводом: на случај Јиргена Клопа, менаџера Ливерпула, који је промптно кажњен за своје улетање на терен након победоносног гола Дивока Оригија у великом градском дербију прошле недеље, док је игра још трајала.
Клоп је морао да плати 8.000 фунти, да се јавно подастре пред светим оцима из Фудбалске асоцијације, да обећа да неће више никад и да ће се убудуће понашати као сав други, пристојан – ко је рекао досадан? – свет, и ено, у среду у Барнлију није био бржи од Јусеина Болта када је Фирмино постигао водећи гол, ни када је Шаћири ставио тачку на стресну ноћ у Ланкаширу.
Ово, не брините, неће бити прича о тренерским квалитетима Јиргена Клопа – знам и неке навијаче Ливерпула који ће му оспорити знање, а знам једног, пазите сад, навијача Ливерпула који је у исто време навијач Борусије Дортмунд, и који не може да смисли Јиргена Клопа – нити још једна надом и стрепњом надахнута колумна о томе да ли Ливерпул ове сезоне може, или ипак не може, и када ће моћи, и зашто никад...
Не, о томе нека суде други, а ти други могу и не морају да буду резултати: ово је сићушни, нечујни позив Јиргену Клопу, и свима који и даље воле ову игру из правих разлога, да настави да се радује и да скаче и да трчи као црвенокоса Лола у филму који смо толико волели, као да му, дакле, живот зависи од тога, јер му можда и зависи.
Оним спринтом до Алисона Бекера, па онда још бржим спринтом натраг, као дете кад га родитељи ухвате у штети па би да се прави да ништа није било, оним осмехом који је показао да му једна победа значи цео свет, Јирген Клоп је још једном ударио шљагу и мацолу свима који замишљају да играчи, тренери, па на концу и навијачи, треба да буду ћутљиви, закопчани и сатерани у торове, метафоричке или праве.
Ако 8.000 фунти вреди демонстрација, у ударном термину, колико је важна победа над градским ривалом, то је сића, верујте, и Јирген мора да настави да трчи, без обзира на крута правила ФА.
Хајде што му је ретко који навијач замерио – не говоримо само о онима који воле Ливерпул! – хајде и што га је разумео колега Марко Силва, који се први могао наћи увређеним, ово је порука и за сваког тренера (“Немој да изгубиш ту варницу, човече!”), за сваког играча, и за оне који тек почињу да играју фудбал.
Да ли бисте, уосталом, за кога год да навијате, више волели да тренер вашег тима скаче у загрљај голману у 96. минуту или да на конференцији за новинаре сопствене играче назива вирусом и вређа их?
(Ах, кад смо се већ дотакли Муриња, колико је садашњи Жозе са Олд Трафорда далеко од оног момка који на Олд Трафорду, у деведесетом минуту, све у дугачком капуту и с краватом, трчи попут Лоле, попут Клопа, након што је Коштиња постигао погодак којим је Порто ушао у четвртфинале Лиге шампиона?)
Зар није фудбал довољно оперисан од емоција, зар све што братија која га води на свим нивоима, мада та позамашна и халапљива риба од главе смрди, није усмерено ка томе да се хируршки, уз анестезију која понекад личи на кому, из спорта одстране страст, жеља за победом, за слављем, спонтаност?
Све то се све чешће може видети само на рекламама за фудбал, у режији све јачих спонзора, а на зеленој трави домова наших бива проглашено непожељним...
Зар није гол, један гол, суштина фудбала, оно што чини ову игру замамном и неодољивом, зар не пожелиш и ти на трибини да експлодираш када се, после оне милисекунде у којој се цео стадион, укључујући и ове доле на трави, ућути као у глувој соби, а онда лопта лизне мрежу са праве стране? Ако вам неко замери на томе, онда је тај изабрао погрешан спорт.
А како је тек тренеру који је ту јер пре свега воли свој посао, а како је тек играчу који живи за тај моменат?
Стерилност је одавно вештачки убризгана и у крв фудбалера, мада се понеки гладијатор још томе храбро одупире. У Правилима игре стоји да је радост приликом постизања гола дозвољена, али да се не сме претеривати; то укључује и подизање дреса преко главе (ово је исиљена одлука настала због порука које фудбалери воле да шаљу), али и напуштање граница игралишта и стипл међу раздрагане навијаче.
Понекад се надамо да им је све узалуд: баш као и ми, генерација која се сећа култног филма ТомаТиквера, и деца која се данас тек упознају са фудбалом најлакше памте чувена “радовања” и обожавају да их памте, препричавају и имитирају, било да су то смишљене театралности као Тотијев селфи, патентиране Мбапеове руке и Гризманов “Фортните” или само радосно беснило било ког дечарца (и девојчице, да не замери Ада Хегербег) на било ком терену на свету када лопта пређе црту, имагинарну или окречену.
У томе је оно исконско, мешавина такмичарског и лудистичког, оно што спорт чини игром, и обрнуто. А кад је игра, зна то добро и Марко Силва, онда нема љутње...
Сваки пут када је “Трчи, Лола, трчи” на ТВ-у, оставите тај канал, вредеће; сваки пут када видите играча да је толико срећан што је постигао гол да не хаје за глупе жуте картоне, судијске пиштаљке, ма низашта на свету, будите и ви мало срећни због њега, биће их све мање како су кренули да систематски даве страст и убијају жељу, ти добро плаћени ратници против енергије, полета и радости.
А ти, Јиргене, само трчи, и ако буде среће па да крену да трче сви остали.
Платиће се, није проблем...
Извор: моззартспорт
Фото: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар