Ратко Варда: Молили смо се да кћерка преживи сљедећи дан...
Некадашњи кошаркаш Ратко Варда и његова супруга преживели су пакао - њихова кћеркица рођена је у 24. недељи, имала је само 710 грама и могла је да стане на шаку. Уследила је агонија, али се све, срећом, добро завршило.
Кошарка 06.12.2018 | 22:50
"Милица је рођена у 24. недељи, имала је непуних шест месеци и само 710 грама. Ништа није наговештавало да ћу се породити тако рано. Трудноћа је била сасвим нормална, беба активна и живахна, све је ишло идеално, чак је стомак почео да ми се примећује тек у петом месецу, па многи нису ни веровали да сам трудна. Били смо срећни и насмејани и одлазили смо на редовне месечне контроле. Међутим, једне вечери сам добила болове, који су испрва били благи и мислила сам да је то нормално. Питала сам Ратка, с обзиром на то да он има троје деце из првог брака, како изгледају трудови. Пошто су постајали све јачи, рано ујутро смо отишли у болницу. Док је Ратко сређивао папирологију, чекала сам у ходнику. Један од доктора повикао је на особље да пожуре јер ћу се породити ту, у ходнику", испричала је Ивана у интервјуу за магазин "Глориа".
Она је читав дан провела у сали за порођаје.
"Нико није веровао да ће се беба родити жива, а агонија је потрајала до увече, када се појавио доктор који се добро информисао о свему пре него што је дошао до мене. Дали су ми одговарајућу терапију, вратили ме на одељење и рекли да подигнем карлицу горе како би се порођај зауставио. И успело је, бар до ујутру. Ноћ сам провела без болова, доста мирно. Али, кад је сестра ушла да ми измери температуру, осетила сам талас топлине, пукао ми је водењак и била сам свесна да повратка више нема".
Милица се родила после непуних 15 минута и одмах је добила лек за развијање плућа.
"Доктор је, кад су је окупали и измерили, дошао до мене и рекао да је бебица врло живахна и да је добро. Насмејала сам се јер сам знала колико је у стомаку била немирна. Милица се није чула на рођењу, била је толико малена да је стала на шаку, имала је само 30 центиметара. Кад су сестре кренуле да је изнесу из сале како би је ставиле у инкубатор, позвала сам је и она се огласила, па се доктор обрадовао. Осим неизмерне среће што се родила, осећала сам се кривом што је на свет стигла скоро три и по месеца пре термина. Можда сам трудноћу олако прихватила. Пошто је све било у најбољем реду, готово школски, нисам ни помислила да би се тако нешто могло догодити".
И Ратко је код куће, баш као и Ивана у болници, пролазио агонију.
"Плакао сам, нисам знао шта да радим. Видео сам је само на фотографијама које ми је Ивана послала. Првих неколико дана Милица је добијала инфузију, а кад су јој први пут дали млеко, пукло јој је црево, па је морала на хитну операцију. Како је тих дана на снази била забрана посетаздравственим установама због морбила, нисмо могли ни да одемо на Институт да је обиђемо, могли смо једино да се распитамо о њеном стању. Кад су нам саопштили да ће је оперисати у Тиршовој, питали смо можемо ли да је видимо. Речено нам је да можемо уколко стигнемо пре санитета. Уследила је јурњава преко пола града, али успели смо да је видимо пре уласка у салу. Тек тада сам схватио колико је малена, била је мања од моје шаке. Докторка нам је рекла дословно да ће Милица умрети ако је не буде оперисала, као и ако је буде оперисала. Шансе да преживи биле су веома мале, али докторка је нагласила да не би себи могла да опрости ако не покуша. И она је Милицу спасла први пут".
Ивана је испричала и да се након тога, када су је посетили, борила да не заплаче пред бебом јер су јој лекари да она све осећа.
"Позвала сам је, она се проврпољила, а кад сам изашла на ходник, онесвестила сам се".
Нажалост, ни после ове операције, бебино стање није било добро.
"Упркос операцији, црева јој нису радила како треба и било је питање дана када ће нас напустити. Тих дана стално сам ишао у цркву, молио се. Свештеник, наш отац Предраг, дао нам је свету водицу и уље и рекао да крстимо дете. Објаснио нам је шта треба да радимо и шта да кажемо како бисмо је, за случај да се догоди најгоре, ипак срели тамо горе. И крстили смо је. Докторка Олгица Ракиће је била кума. Ивана и ја сматрамо да је од тог тренутка само Бог чувао нашу ћерку, јер је пребродила још једну стравичну кризу", убеђен је Ратко.
Беба је 43 дана била на инфузији, а морала је поново на операцију, пошто црева уопште нису обављала своју функцију.
"Доктори нису ни могли да је оперишу, крв се није коагулисала, докторка нам је објаснила да не сме да је засече пошто би искрварила и да јој органи отказују. Била је на апаратима за дисање који су је одржавали у животу. Припремали су нас на најгоре, једна од сестара нам је рекла како би, да смо у Америци, тражили дозволу да је склоне с апарата. Кад сте родитељ, глава говори једно, а срце и душа друго. Били смо свесни свега тога, али једноставно нисмо могли да одустанемо од Милице, да се отргнемо осећају да ипак неће бити тако, да ће беба преживети. Та нада и вера да ће се наше дете извући држала нас је и касније, кад је једна од сестара дошла да нас упути у даљу процедуру. Питали су нас да ли желимо сахрану или кремацију. Хтели смо да преузмемо нашу бебу, а Иванина жеља је била да јој сама одабере хаљиницу. Она је непрестано била под лековима за смирење, а кад смо сутрадан отишли да видимо Милицу, у једном тренутку сам пожелео да се апарати искључе јер је изгледала страшно. Примала је неку терапију, апарат је дисао уместо ње, а у тих неколико секунди, колико је било потребно да јој се укључи лек у инфузију, пулс је пао са 110 на само 50 откуцаја", присећа се некадашњи кошаркаш.
КОНАЧНО - ВРИСАК СРЕЋЕ
Једва су пребродили ту ноћ и дочекали јутро да позову и распитају се како је Милица. Прво је то учинила Ивана, а кад јој је сестра рекла да је беба добро и стабилно, да су чак и црева почела да раде, били су у шоку. Ивана је замолила Ратка да позове и он.
"Помислила сам да су помешали бебе, пошто је и он добио исти одговор. Одмах смо одјурили у болницу. Затекли смо потпуно друго дете, померала је руке и ноге, добила је боју. Обоје смо бил шокирани, али и усхићени, колико се ситуација променила набоље за само 12 сати. Милица је била живахна, реаговала је на глас и додир. Било нам је јасно да је тада одлучила да преживи.Скакали смо и вриштали од среће. Од тог тренутка, све је кренуло на добро. Заједно смо славили сваки залогај хране који би прогутала, сваки грам који би добила на тежини", каже Ивана.
Обоје признају да ни сами не знају како су све то успели да преживе. Потпуно су се изоловали и држала их је, тврде, само вера да ће беба бити боље.
"Док вас тако нешто не снађе, нисте ни свесни колико сте заправо јаки. Прва помисао ујутру и последња увече пред спавање била је Милица", признаје Ивана. "Чекали смо сваки тренутак кад би нам дозволили да одемо у болницу и будемо крај ње, да она осети да смо ту и да није сама. Било нам је веома тешко што дете које се бори за живот не можемо да видимо и додирнемо. Милион пута смо плакали док је трајала забрана посета због богиња. Кад је укинута, било је далеко лакше, сате смо проводили крај ње, додиривали је, и почела је полако да се опоравља. Терапија 'кожа на кожу' која помаже деци да напредују, код Милице је показала изузетне резултате, а тренутак кад сам је први пут узела у наручје, никада нећу заборавити. Ставила сам је на груди и аутоматски је почела да сиса, што је био знак да са сонде треба да пређе на флашицу. Од тада је све кренуло на боље".
Ратко истиче да је оно што су преживели оставило заувек траг на обоје.
"Миличин осмех чини да се то избрише. Она је сада срећна беба, непрестано је насмејана и плаче само када је нешто боли. Врло је дружељубива и радознала. Успела је да се сама избори за себе. Одабрала је тренутак када ће доћи на овај свет и одлучила да жели да живи. Ми смо толико мали и ситни наспрам те њене снаге, једино што можемо да дамо јесте неизмерна љубав".
Страшно искуство које су прошли додатно је учврстило Иванину и Раткову двогодишњу љубав. Пошто обоје потичу из вишечланих породица, а Ратко из првог брака има троје деце, волели би да добију још деце. Кажу да прижељкују близанце.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар