Прича: Коп га је волио, Ријека неће никад!

Или, зашто Игор Бишћан мора да окаје грехе из младости. . . ?!

Фудбал 02.12.2018 | 23:00 Дословни превод са енглеског звучи помало незграпно, готово плеонастички, мада је најтачнији „култни херој“. Цулт херо је по дефиницији фигура коју воли релативно мала, али гласна публика; у спорту је то играч који прирасте срцу навијачима неког клуба, за којег се на трибини и око ње смишљају шеге, шале и пошалице, који остане да се памти и да се помиње – не само по доброме, али увек са осмехом на лицу.

То не значи да култни хероји морају бити лоши у ономе што раде. Било је међу шареним ликовима којих се фудбал и даље сећа, и то не само о Дану републике или Дану безбедности, неких који су заиста умели да терају лопте, који су постизали важне голове и уклесали себе у успехе и трофеје, али то је више изузетак него правило...

Овде причамо о онима – један нам је, и то сусјед, у посебном фокусу, но стићи ћемо и до њега – који су били лимитирани знањем или тек околностима, али који су успели, било сопственим шармом, било навијачким шалама које би прешле у збиљу, да остану запамћени.

Како бисте, уосталом, описали једног Емила Ајванхоа Хескија, Шолу Амеобија или риђег Пелеа, становитог Гарија Доертија? Да су били врхунски фудбалери – нису; да су се трудили колико су могли – нису чак ни то; да су умели да се зезају на свој рачун – о, па ту смо, и на почетку их је хируршки одстрањена сујета омилила фановима, после су већ срце, руке и лопата учинили своје.

Нисмо се случајно дохватили Енглеза, мада култних хероја има на свим меридијанима: од ДаријаХубнера преко Атилија Ломбарда до Морена Торичелија и Паола Монтера, ако смо код Серије А, о свима њима би се могао написати бољи текст него о Нејмару, рецимо, као представнику потпуно нове, од снисходљивости, па и поштења, независне котерије модерних фудбалера.

Један од таквих био је – и то је остао, ма колико да се измењало играча на Енфилду – и момак који је децембра 2000. године, за тада добрано пристојних 5.500.000 фунти, стигао у Ливерпул.

Знам, знам да ћете се смејати, а можда и баш кисело, ма скоро отровно исцерити, али тадашњи менаџер Жерар Улије важио је без шале за хероја када је испред носа Јувентусу, Барселони и Милану приграбио капитена загребачког Динама и младе репрезентације Хрватске Игора Бишћана.

Јесен раније, млади Загрепчанин био је један од најбољих у чувеном мечу на Олд Трафорду, када је Кроација (после те сезоне ће вратити старо име) одолела Манчестер јунајтеду, па су његове деонице већ биле на цени у Енглеској.

Требало је да постане нови Диди Хаман. Не, шта причамо, требало је да постане нови Зинедин Зидан, пошто је пре Бруна Шејруа Улије убеђивао новинаре да млади Хрват стварно подсећа на тада – а и после – најбољег играча света. Да буде свежа крв са истока (одатле Ливерпулу никада није долазило много среће, и тек ће Дејан Ловрен бити колико-толико пристојан штих) која ће, на прагу новог миленијума, показати да се Ливерпул заиста враћа тамо где припада.

Ништа од тога се – сем последње ствари, пошто ће у његовој првој полусезони клуб освојити ону чудесну „малу триплету“, са УЕФА пехаром и два домаћа купа – није десило како треба, и то је најблаже могуће речено. Мада Игорова заоставштина, као што ћемо видети, није била ни толико мрачна. Макар због оног испрва ироничног, па саркастичног, па скроз искреног урлика који би се проломио легендарним Копом: “Еееегоооррр...”



Бишћан је имао несрећу да је трилинг у средини играо много боље него што су то сви (па и Улије) очекивали, пошто је то била она година када је изненада доведени Гари Мекалистер играо као да му је двоструко мање година, уз поузданост Дитмара Хамана и енергију младог Стивена Џерарда.

Хрват је на моменте показивао зашто је доведен, чак је и бриљирао, не смејте се госпођо, у мечевима против Арсенала и тада редовне жртве Јунајтеда, на средини терена, али када је почела наредна сезона, уместо да га остави на природној позицији, Жерар Улије га је упорно стављао у срце одбране.

То је, без претеривања, било комично. Сами Хипија био је стамен, поуздан, стена од човека, а поред њега је Игор Бишћан деловао нешто између Бамбија што се клиже по леду и, кад смо код Дизнија, још крупнијег и једнако трапавог Дамба уз зрно звонара Богородичине цркве који би најрађе у тами провео остатак свог живота.

Та Улијеова одлука није штетила само Бишћану и навијачима којима је било преко главе комичне дефанзиве, већ и Џејмију Карагеру, за којег смо сви видели да не може да буде десни, а богме ни леви бек; џабе, у Жераровом систему вредности није било места за централног бранича који није фртаљ нижи од два метра.

Ливерпул није примао, Ливерпул је крварио голове кад год би Бишћан мењао Хипију или Аншоа, па су навијачи, ах, умемо ми то, врло брзо сметнули с ума да Игор није толико лош фудбалер колико је лоше употребљен фудбалер, и о њему се почело причати као о новом Торбену Пихнику, митском синониму за крш-трансфер у том делу Енглеске.

Тада је настао и поспрдни надимак “Зинедин Бишћан”, а када је Игор зарадио црвени картон у четвртфиналу Купа УЕФА на пролеће 2004. године, након чега је Дидије Дрогба извукао уши Ливерпулу и избацио га из такмичења, и Стивену Џерарду ће дозлогрдити. Легендарни Стиви ће у својој аутобиографији за Игора и његов наступ у том мечу написати „Та сиса“...

Улијеов мандат се неумитно ближио крају – Шејру и Салиф Диао само су дали муницију стрељачком одреду – а чинило се да ће и Бишћан отићи са човеком који га је довео и који га је на крају и неповратно покварио, што физички, што ментално.

Али под Рафом Бенитезом, и услед хрпе повреда која је од Ливерпула направила покретну болницу што се на чудо, страст и фактор изненађења носила у Лиги шампиона са много јачима од себе, Игор Бишћан ће отплесати свој лабуђи – лабуд је незграпан, нимало грациозан, има плаву косу коју није очешљао откако је дошао на Мерсисајд и изгледа као да је нон-стоп мамуран, али некако функционише – плес и завредети поштовање, не само смејање, Копа и осталих трибина.

Бишћан је мењао Џерарда, па је мењао Ћабија Алонса, дозволивши Дидију Хаману да ради шта хоће по терену: био је одличан против Леверкузена на Енфилду, био је непрелазан у Торину у оном реваншу који је требало преживети и наџивети, ставио је у џеп Лампарда и Робена у оба полуфинала против Челсија: никада чуднији, никада гори тим (он, па Ђими Траоре, Барош, Нуњез, Ворнок, Велш...) није стигао у финале Лиге шампиона, и Игор Бишћан био је дословно манекен те бизарне дружине што ће се довући до Истанбула, а знамо шта је било у Истанбулу.

Игор ће Бишћан, тако, са медаљом првака Европе и са аплаузима Енфилда – са три-четири меча је избрисао три-четири катастрофалне сезоне – отићи из клуба, а све до доласка Дирка Кајта био је један од омиљених култних хероја Ливерпула.

Хрвата ће пут даље водити у Панатинаикос, вратиће се у свој Динамо и опет са капитенском траком привести каријеру крају, а онда – уместо свих људи, свих фудбалера који су знали да се играју и који су изгледали као да су јако интелигентни на терену, ето, баш он! – постати тренер.

Због тренерске смо га се каријере и сетили: Игор Бишћан је прошле сезоне довео љубљанску Олимпију до дупле круне, али је ипак остао без посла – Мандарић воли да жонглира поданицима, немамо друго објашњење – а онда је пре само месец и по постао тренер вицешампиона Хрватске.

Ако је преблаго било рећи да се Игор Бишћан пре скоро две деценије није снашао у Ливерпулу, како онда речима дочарати дочек у Ријеци?

Не, нема никакве везе са резултатима, било би донекле, знајући како је играо и шта је ко о томе мислио, било би очекивано да Бишћан нема појма и да му иде много лоше, али није то. Напротив., У шест утакмица, Ријека коју води некадашњи хрватски репрезентативац остварила је пет победа, а трешња на врху Рујевице (на Кантриди се фудбал и даље не игра, а кад ће не знамо) био је тријумф над Динамом у протеклом колу.

Бишћан, којег много северније од Кварнера, у једном једнако лучком граду и даље воле, чак и ако не знају више зашто, дошао је у сукоб с навијачима. Они највернији га бојкотују, заклели су се да неће певати на стадиону док год је он ту, и на сваком кораку му у граду стављају до знања да је непожељан.

Није проблем, кажу у Армади, што је Бишћан осведочени навијач и легенда Динама; њему се памти један грех из младости, када су се Модри још звали Кроација, у јесен 1998. Ријека је гостовала на Максимиру, а Бишћан је тог дана постигао свој први гол у каријери...

... И прославио га тако што се ухватио за међуножје и псовао навијаче гостију.

Сезона 1998. на 1999. је све до последњих улагања и прве титуле у историји била рана на души навијача Ријеке, пошто је Кроација тада једноставно морала бити прва (годину раније, и код нас је морао да буде први један други клуб, који сада постоји тек нешто мање него што постоји Кроација), па је Бишћанов дишпето утолико болнији и трајнији, закаснелом извињењу упркос.

Уосталом, с њим се некад давно спрдао цео Коп, пре него што је одлучио да га, ипак, мало заволи...

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс