Прича: Утицај Данила Пантића на игру Партизана...

Шта јесте, шта може, шта мора? Пре истека јесењег дела сезоне, везиста црно-белих достигао лањски голгетерски учинак, потребан му је печат какав су ударили Живковић и Радоњић.

Фудбал 28.11.2018 | 23:45 На почетку капитенска трака. Бар на оним утакмицама кад ни Саша Илић, ни Владимир Стојковић нису били у протоколу. Можда сувише оптерећујућа за мишицу Данила Пантића. Но, како сезона одмиче, 22-годишњи везиста потврђује да се игра Партизана без њега не може замислити и да је с правом пројектован у једног од лидера тима. Није било тако давно кад смо констатовали како „има шта да се види“ кад млади репрезентативац Србије и Марко Јанковић играју заједно и да им је креативност најјаче оружје, што се дало видети и на последњем првенственом мечу против Динама из Врања.

Руку на срце, дуел са суперлигашким фењерашем није, нити може да буде репер квалитета било ког играча и(ли) екипе пројектоване за веће домете од убедљивих 6:0, међутим, учинак од недеље вече потврђује да је Данило Пантић (п)остао играч без ког овај тим не може. Два хица дебитанту у елитном рангу овдашњег фудбала омогућила су момку из Руме да изједначи лањски голгетерски учинак и већ сад, а још није ни крај јесењег дела сезоне, може да се констатује како ће му сезона 2018/19 бити најефикаснија у каријери. За то му је потребан један једини погодак, а како игра, нема сумње да ће у преосталих 20 рунди шампионата и још неколико утакмица Купа Србије надмашити самог себе из такмичарског циклуса под вођством Мирослава Ђукића (пет голова, 11 асистенција), те оних у Витесеу и Ексцелзиору кад није ни имао минутажу какву ужива на Топчидерском брду, уз сазнање да у првом мандату међу црно-белима играо далеко мање, па није ни могао да добаци више од гола по сезони.

Погубно би било мерити Пантићев утицај на игру Партизана само кроз бројке (мада има и пет асистенција), јер су оне део статистике и не показују шта фудбалер, како год се зове, може и зна. На пример, чињеница да је, како то тренери воле да кажу, поливалентан, омогућила је Зорану Мирковићу да га користи на више различитих позиција и да га са примарног места централног везног помери на лево крило или задњег везног у мечевима кад је због повреда или картона било неопходно „крпљење“ састава. Плус се остатак Партизановог тима осећа далеко сигурније кад око себе, било на које место да га стави шеф струке, имаДанила Пантића, јер је реч у играчу који воли да преузме одговорност, не бежи од лопте, разуме игру. Исто важи и за Марка Јанковића, кад му се игра. А није много таквих у садашњем тиму из Хумске.

Упркос промењивим резултатима и двоцифреном заостатку у односу на Црвену звезду, Пантић игра сезону каријере. Тек започете, имајући у виду да су му 22 лета. Што отвара полемику да ли је за овдашње услове фудбала млад, колико и шта још може да пружи Партизану. Нарочито ако се у обзир узме поређење са Сашом Илићем, дебитантом за први тим на дан Даниловог рођења (22. октобар 1996). Приметиће многи да се фудбал променио и да је Сале на велику сцену крочио кад му је било 19, прву „пуну“ сезону одиграо са 20, док је Дача млађи улетео у свет одраслих (дебитовао са 17, почео да игра са 18 и по).

Баш због те разлике можда је јавност превише од њега очекивала док је био тинејџер, можда му је и клуб за време првог мандата наметнуо нереална очекивања. Неко сазрева пре, неко касније, мада ваљда подсетити и на чињеницу да је Илић давао по 20 голова у сезони. У тиму офанзивних карактеристика, коме традција и навијачи диктирају да непрестано напада, од фудбалера налик Пантићу с правом се очекује да добаци до те коте. Јер, ни Илић није био нападач, али јесте лидер на терену и кадгод није ишло знао је да „измисли“ гол. Е, сад: можда две деценије касније није ни реално тражити да баш Данило Пантић стигне до 20 погодака за сезону (рачунајући сва такмичења), кад су то, да се ограничимо само на Партизан, од растанка са Црногорцинма (2006) урадили само они којима су голови у опису радног места. Нападачи.Урош Ђурђевић (28), Леонардо (26), Ламин Дијара (21), Петар Шкулетић (21, за полусезону) Клео (20, у периоду од јула до децембра), а близу били још Леандре Тавамба (19) и Валери Божинов (18). Не би било на одмет Пантићу да у оваквој поставци Партизана, где тим доста зависи од њега, подебља учинак. Може то. Због себе и због клуба.

Клуба који је веровао у њега и кад није играо по Холандији. Који му је оживео каријеру и који чека да му на том повренеју врати. Класићи из генерације 1996. већ имају гол који им је одредио каријере и погурао тимове ка ванредном успеху. Андрија Живковић је, рецимо, августа 2015. на маестралан начин матирао одбрану Стеауе, а Немања Радоњић летос погодио на гостовању у Трнави и оба пута су ти голови били одлучујући за европску јесен Партизана и Црвене звезде. Актуелни везиста црно-белих засад у ногама има поготке Мачви, Младости, Борцу, Спартаку, Рудару, Земуну и Динаму, а да би потврдио хвалоспеве из млађих категорија кад је био можда и већи таленат од садашњих чланова Бенфике и Марсеља потребно је да удари печат.

Можда на пролеће (играће се два дербија) буде имао више среће него у септембарском дуелу са вечитим ривалом, кад је на пречки остао отисак лопте као сведочанство о шуту који би обележио досадашњу каријеру. Можда следећа лопта уђе, а Данило Пантић се, пре повратка у Челси, позиционира у срцима Гробара.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар спорт