Интервју - Горан Гавранчић: Од фудбалера до архитекте!

Некадашњи играч Чукаричког, Партизана, Динама из Кијева и репрезентације прича где је био последњих осам година и чему се посветио после фудбалске каријере.

Фудбал 25.11.2018 | 23:00 Када је пре осам година, са пуних 32, Горан Гавранчић одлучио да "окачи копачке о клин" и заврши садржајну и трофејну играчку каријеру знао је чиме ће даље у животу да се бави.

Фудбалу је пружио још једну прилику, која га је уверила у оном што је одувек знао. Архитектура је његова прва љубав и нови животни позив.

Од када је завршио са активним играњем фудбала, Гавранчића није било у медијима, нити се појављивао на стадионима широм Србије, па чак ни на оним црном-белим, на Бановом и Топчидерском брду.

Коначно, стигао је опет до јавности.

"Људи се мењају… Данас Горан Гавранчић више није онај спортиста у тренерци. Има свој стил живот, другу професију", почео је Гавранчић причу за Партизанову телевизију.

За разлику од многих колега из фудбалске каријере, некадашњи фудбалер Партизана и репрезентације потпуно је променио професију и окренуо се архитектури, коју је током играња за Динамо из Кијева завршио у престоници Украјине. Горан се посветио пројектовању…

"О спорту не могу пуно да причам јер нисам у њему. Пратим дешавања као и сви, али можда чак и мање од просечног човека. Архитектура је моја љубав и пре професионалне каријере, успео сам да се пронађем у томе. Све иде својим током", наставио је Гавранчић.

Био је одличан играч, али му је фудбал био на другом месту.

"Стварно ми је архитектура била на првом месту. Моја мајка је навијала да будем архитекта, да немам везе са спортом. Отац је вукао на другу страну, желео је да му син истрчи на пун стадион, да игра за репрезентацију. Ни сам нисам био свестан да фудбал може нешто више да ти донесе од тренирања и да ти буде посао".

У средњој архитектонској школи су га звали Спорт Били.

"Носио сам таблу за цртање, торбу са опремом за тренинг, ранац са свескама и књигама. Наставио сам архитектонски пут, али сам добио и понуду од Чукаричког да постанем професионални фудбалер. Једно време сам се мучио и схватио да је немогуће и једно и друго. Савет оца да архитекта могу бити у 40, а фудбалер не, ми је много помогао. После каријере сам се посветио првој љубави", сећа се Гавранчић и додаје: "Не сматрам се архитектом великим, али сам још увек беба у овом послу."

Гавранчић је имао и савет за активне спортисте.

"Људи, на време се организујте. Спортисти су животни инвалиди, јер је током каријере сва пажња усмерене ка њима. Важно је да откријете таленте поред спорта којим се бавите. После каријере, посебно код фудбалера, наступа тешка психолошка криза, управо због све те пажње јавности и усмерености ка фудбалу. Одувек сам волео да се дружим са обичним светом, да плаћам рачуне, а имао сам и срећу што сам се посветио архитектури", искрен је Гавранчић.

Да је одувек знао чиме ће да се бави после фудбала, Горан је потврдио присећањем на интервју дат украјинским медијима 2004. године.

"Када су ме питали чиме ћу да се бавим после фудбала, рекао сам архитектуром. Код Украјинаца је то нормално, знали су моју жељу. Мада, не могу да не кажем, имао сам жељу и да останем у Динаму."

Гавранчић је упоређујући тренерски посао са архитектуром скренуо пажњу и на један проблем који се у спорту понавља.

"Не може млад тренер да ради са децом и да се учи, јер ће онда деца да усвоје његове недостатке и грешке, самим тим и да их онеспособи за даље бављење спортом. Мора обрнуто да буде", става је Гавранчић.

Присетио се и Светског првенства 2006, када је са репрезентацијом Србије и Црне Горе доживео дебакл.

"Ако ме питате, задовољан сам каријером. Једина мрља је тај Мундијал у Немачкој. И данас ми је жао, јер се на сваке четири године сетим дебакл. Имали смо велику жељу, ентузијазам, али смо имали мале могућности. Не играчке, већ око организације. Нисмо као колектив остали до краја."

Гавранчић је положио испит за тренерску "А" лиценцу.

"Толико ми је било тешко, једва сам се натерао да уз помоћ пријатеља изађем на полагања. Сваком сам послу максимално посвећен, али сам тада схватио да ме то не занима и да нећу бити посвећен. Занима мене фудбал и то сам најбоље знао тада, али данас већ… Не размишљам више о томе да ли би се вратио спорту. Не, ово је мој живот. Имао сам страх, мислио сам да ће ми требати пуно времена, али сам презадовољан."

Фудбалом је почео да се бави у време највећих успеха Црвене звезде, али не крије да је увек био окренут ка Партизану, иако је једно време наступао и за млађе категорије црвено-белих.

"Одувек ме је нешто вукло ка Партизановом југу… Сећам се и да сам се једном нагутао дима од димних бомби, па ме је полицајац спасио. Имао сам среће да касније на југу као играч и славим успехе."

Гавранчић је био део Партизанове одбране која 916 минута није примила гол.

"Лепи су то низови… Дошли смо до 500-600 минута без примљеног гола и имали смо мотив да срушимо рекорд. Сећам се да је спикер на утакмици против ОФК Београда рекао да смо оборили рекорд и ми смо после 15 минута примили гол. То је доказ да смо имали мотив."

На стадиону је последњи пут био пре осам година.

"Партизан је у положају да сви играју максимално против њега. Можда је и досадио због силних титула. Било је мало и монотоно и сада ако тако буде са друге стране… Мада не верујем. Партизан је јако организован клуб и био сам изненађен када сам дошао. Није ми био циљ да се вратим у Србију, али док сам тренирао у Телеоптику, видео сам који је то ниво. Сада чујем да је на још већем, што је одлично за играче и за Партизан. Познајем Бату Мирковића и Ивицу Илиева и знам колико воле клуб. Сигуран сам да ће Партизан брзо да се врати и да ће криза да прође", завршио је Горан Гавранчић.

Горан Гавранчић рођен је у Београду 2. августа 1978. Играо је за Чукарички, Динамо Кијев, ПАОК, Партизан и Хенан. За репрезентацију Србије и Црне Горе, односно СР Југославије одиграо је 28 утакмица.



Извор: мондо.рс