Бабић: Најмлађе сам и 27. дијете

Најмлађе сам и 27. дијете оца Игњатија, који је био генерација нобеловца Иве Андрића и Јосипа Броза Тита, започиње овако занимљиву животну причу четрдесетосмогодишњи Жељко Бабић, привредник из Слатине, који је јуче и званично постао посланик (СДС) у Народној скупштини РС.

Република Српска 20.11.2018 | 09:11 "Отац ме добио кад је имао 78 година, а мајка је тада имала 49. Тата је у првом браку стекао деветоро дјеце. Шесторо је умрло од тифуса и његова прва супруга је умрла од тифуса, тако да се моја мајка бринула о троје дјеце из очевог првог брака и о нас 18", рекао је Бабић за "Независне".

Уз толико браће и сестара, прича Бабић, утјехе, подршке и пажње му никад није недостајало, а прво дијете његовог оца, његов најстарији брат, сада има 94 године.

"Тренутно нас има тринаесторо живих, деветорица браће и четири сестре, и стално се виђамо. Ми не само да смо у добрим односима, него смо и јако везани једни за друге. С обзиром на то да смо одрастали у сиромаштву, имали смо само једни друге", каже Бабић.

За Божић, када се сви окупе, били су најсрећнији, јер су сви заједно. Њих тридесетак је спавало на поду трошне кућице од 35 квадрата.

"Један од највећих догађаја у дјетињству нам је био Петровдан, збор у Слатини, када смо добијали и нове патике, нове хлаче или је мајка шивала неке мајице, али са пуно љубави, пажње и тог здравог фамилијарног односа", присјећа се Бабић.



Ујутро би их, прича, на столу чекала преврта са шећером, а након тога два и по километра дуг пут до школе, али то им није сметало и сви су били срећни.

Како свједочи, његов животни пут је био веома посебан па је након што је завршио основну школу у Слатини кренуо пут Сплита у војноморнаричку техничку школу.

"Школу сам напустио. Касније сам силом прилика отишао у Словенију и тамо се запослио у једном хотелу, гдје сам прао суђе", рекао је Бабић за "Независне".

Након што се показао као добар и вриједан радник, у словеначком хотелу су му, каже, указали повјерење и запослили га као конобара.

"У једном тренутку се појавила могућност да пређем у Италију. Због већих финансијских прихода и моје личне амбиције да се докажем као мали привредник, отишао сам у Италију 1992. године. Уз помоћ пријатеља, који су касније постали и моји кућни пријатељи, добио сам шансу да отворим кафе-бар 'Америцан пуб' у Монтањани и тако је кренуо мој пут, који се на финансијском пољу показао веома интересантним", испричао је он, те додао да је сада генерални заступник за еспресо кафу Саи кафе.

Иако је тамо био обезбијеђен, из Италије се вратио у Слатину, јер је жудио за овим крајевима.

"Сви у породици смо се успјели изборити и доказати како је успјех могућ само ако се човјек потруди. Поносан сам прије свега што је породица остала досљедна и поштена", истиче Бабић.

Његови браћа и сестре су, каже, поштено зарадили пензије и сада су самостални и обезбијеђени, а сви су у браку и имају по двоје или троје дјеце.

Осим што су поштено радили, у породици, како каже, има и много високообразованих братића и сестрића, који су били и на значајним функцијама у иностранству.

"Ја имам троје дјеце, а четврто је на путу. Најстарија кћерка сада има шест година, млађа има четири, а син ће за неколико дана имати 17 мјесеци", каже Бабић.

У међувремену се Бабићева породица још проширила, па их је сада, према породичном стаблу, 142 најрођенијих. Када је крстио сина било их је, каже, 68 најрођенијих за једним столом, јер нису сви били присутни.

Бабић истиче да је породица, прије свега дјеца, највеће човјеково богатство, које се ни са чим не може замијенити.

Извор: Независне