Прича: Роналдињо игра фудбал...

Истински су само они који су грешни и који нису нужно савршени. . .

Фудбал 06.11.2018 | 23:30 Да ли је до јесени која је неумитно дошла, до овог мрака који у новембру као да пада раније него икад, или што је већ попаљена та новогодишња расвета о којој се онолико говори, тек делује да није рано да полако почну да се своде рачуни за бурну фудбалску 2018.

Биће до 31. децембра још чудесних утакмица, биће јурцања за титулом и преокрета који сламају срца и голова који ће нас оставити без даха, али лако је, већ сада, рећи који је то догађај, који је то тренутак, обележио годину сваког правог љубитеља фудбала.

Није то, мада је близу, одрастање великог дечка Килијана Мбапеа пред нашим очима у трилеру против Аргентине; није ни – мада им зеру нећемо одузети – пробој Хрватске до завршнице Светског првенства; није ни кијевско финале које је добио Серхио Рамос, ни одлазак Зидана, ни прелазак великог КристијанаРоналда у једини клуб у који се може прећи са Шамартена а да то не буде назадовање; ништа ни са Мундијала, ни из прелазног рока, ни са европских маргина којима припада Србија и чијем се прваку најзад десило нешто много лепо, без обзира на то шта буде до средине децембра у тој Лиги шампиона...

Вратимо се чак у јануар, на тренутак који је у исто време много болео и оставио нас поносним и насмејаним; на вест која је била дуго очекивана а опет дошла изненада; на оно што се морало десити и оно што нисмо могли замислити свих оних година када се свет, не само фудбалски, чинио лепшим и занимљивијим местом.

Макар због тога што смо знали да негде, игде, било где, гледали га или не, Роналдињо игра фудбал.

Тешко је замислити да је толико времена прошло, да се толико ствари издешавало, мада се није десила ниједна важнија, од средине првог месеца, усред бразилског лета и наше зиме, када је Роналдо де Асис Мореираобзнанио да више неће сервирати широки осмех којег је требало послати на оном златном диску да посетиоцима из дубоког свемира представи човечанство.

Шта друго, забога? Знате, другови ванземаљци, постоји на тој плавој планети једна игра којом су сви залуђени, а ту игру, онако како је најлепше, нико никада није играо као тај Бразилац из Порто Алегреа; погледајте како плеше у Лондону једног пролећа, и схватићете колико је чудан тај спорт и колико је, иако незнавени тврде супротно, у њему резултат небитан.

Челси је те 2005. савладао Барселону на Стамфорд Бриџу, пише у новинским извештајима и тако и даље стоји, ево проверили смо за вас, на званичном сајту УЕФА, само што читава популација која воли ту игру зна да није, да је исте вечери у Лиги шампиона заправо победио Роналдињо, па онда редом и: Барселона, Бразил, “о јого бонито”, лепота, радост, романтика, поезија...

Погледајте како дупетом даје пас, па како погађа оне пречке на тренингу, па како гледа на једну страну док лопта путује на неку другу, како ради бициклицу и како погађа из слободног ударца; како покорава Мадрид и Мадрид устаје да му се поклони, и у том тренутку размажени навијачи најтрофејнијег клуба на свету нису чак ни љути што он не наступа за њих, већ радосни што постоји.

Зашто смо се, сем због преурањеног подвлачења црте под турбулентну 2018. годину, сетили Роналдиња? Да се није вратио, случајно,  да није саопштио да му је доста пензије и да га сврбе прсти на ногама да поново води љубав с лоптом, а у те оргије смо сви били укључени, нисмо ли? Можда је потписао уговор са неким јапанским клубом, или неким америчким клубом, или неким узбекистанским клубом, као једном његов другар Ривалдо, па ћемо морати да тражимо стримове и навијамо сатове за 3 ујутру да гледамо како то у Јапану, у Америци, у Узбекистану, поново плеше Роналдињо?

Ах, не, спустимо очекивања, најдивнији фудбалер 21. века и најбразилскији Бразилац који је икада постојао – ко је, беше, да ли је то био Тостао, за њега рекао да је имао “дриблинг Ривелиња, визију Жерсона, дух и радост Гаринче, моћ и умеће Жаирзиња и Роналда, технику Зика и креативност Ромарија”? (Роналдињу би и само Ривелињо, његов вечити идол, био довољан!) – неће се вратити, а можда и не треба да се врати.

Нашао би се у овом све гнуснијем свету неко ко би му звиждао, неки коментатор који би испод те вести, и испод овог текста о њему, написао да “није Роналдињо био баш тако добар, знам ја”, или би му загледали стомак и килажу, као да је код генија важан стомак или килажа, не мора тај ни да трчи и опет би био бољи од свих тамо...

Роналдињо Гаучо је у протеклих недељу-две био у фокусу баш такве јавности, крвожедне пре свега, оне за коју не постоје хероји, па чак ни они који су истински.

А истински су само они који су грешни и који нису нужно савршени.

Пре неколико дана светски су медији јавили да су његов брат и он – Роналдињо ће вам и даље рећи да је најбољи играч којег никада нисте видели заправо његов буразер, и да без те спознаје он не би ни смогао снаге и храбрости да се извуче из оне страћаре без чисте воде у фавели Порто Алегреа – упали у неки проблем са властима савезне државе Рио Сул до Гранде око пореза и да је наложено да им се заплене пасоши док не измире свој дуг држави.

Као да Роналдињу треба пасош да било где путује, забога, њему су све границе отворене, постоји ли цариник који неће стати мирно, салутирати том човеку и рећи му “Добро дошли у нашу земљу, почаствовани смо”?

Друга вест била је нешто опаснија, бар тако желе да нас убеде, по репутацију ненадмашног Бразилца.Роналдињо, али и Ривалдо и Кака и још неколицина играча – не и Жунињо Пернамбукано, који је своје негодовање изразио врло јавно – подржали су на председничким изборима у Бразилу популисту ЖаираБолсонароа, који је пре седам-осам дана победио у другом кругу и који ће се 1. јануара уселити у Паласио да Алворада у Бразилији, одакле се влада шестом најмногољуднијом нацијом планете.

Роналдињова одлука зачудила је многе, посебно због боје његове коже у светлу чињенице да јеБолсонаро оптужен (између осталог) и за расизам; чак је и његова Барселона, вазда расположена за дискусије о политици, саопштила да се мало љутнула на њега.

(Главни критичари сетили су се Доктора Сократеса, који је био на супротној страни политичког спектра и који је дизао глас против војне диктатуре чак и када је то могло да му угрози егзистенцију; обе ове ствари говоре, пре свега, колико је фудбал неодвојиви део бразилског живота, колико се у све меша, колико ништа не може без њега.)

Ах, баш га брига, уосталом, он тера у животу као што је терао лопту; Роналдињо је на терену увек видео потез-два-пет унапред, па што не би и у новој каријери. Ако је Роналдињо, желимо рећи, одлучио да својим именом стане иза некога, а утолико је то искреније јер је одлучио да живи у својој земљи, ко смо ми да судимо, пошто би Роналдињо могао да буде и председник ако хоће, а камоли да једним постом на Инстаграму одабере првог човека државе.

Но главни разлог је помало себичан или, еуфемистички, интимнији: када се оно у јануару Роналдињо наводно опростио – доћи ћемо и до тога “наводно” – сопственику ове колумне замерено је што је био превише личан, што није подсетио на оне занимљиве и надасве култне детаље из биографије, што није побројао трофеје него се сетио, себичњак један, како је гледао Роналдиња уживо и колико је био срећан због тога.

Меа цулпа, од сада па до краја текста само сушта објективност, која ће ваљда и без емоција успети да подсети свакога зашто је толико важан, зашто је јединствен и непоновљив, зашто нам толико требаРоналдињо, и зашто је ово била његова година.

У једну руку, заправо, и то је важније од Болсонара и од тога да ли му ико прави проблем с пасошем,Гаучо никада неће отићи, а понајмање ће отићи у јануару 2018, и то је, ваљда, оно што га разликује од прстохвата легенди фудбала из 20. века које би могле да му стану уз бок или га евентуално надвисе.

Бразилац је био прва икона новог нараштаја, оног који готово да не зна да је постојао свет пре интернета, а фудбал пре Лиге шампиона и свих ових новаца. Можете их назвати Генерацијом Y ако вам је до етикетирања, оном која је дошла после нас миленијалаца – грозне ли речи – али за ову аргументацију, нека буде да је то YоуТубе генерација, у најбољем смислу те синтагме.

Не случајно: данас се прегледи на том сајту мере милијардама, али остаје забележено, таман колико и две “Златне лопте” – први клип који је имао више од милион “виеwс” била је та легендарна реклама у којој јеРоналдињо погађао пречку, а ми се свађали је ли то монтажа или не.

Умногоме је, дакле, као да му није било доста што је променио фудбал, променио и начин на који схватамо маркетинг.



У односу на тих неколико великана фудбала, чија су достигнућа забележена, ако и јесу, на снимцима који једва верглају на 24 сличице у секунди, овековечена на црно-белим телевизорима или, у најгорем случају, само у причама старијих људи и одавно исхабаним новинским чланцима који наравно да нису дигитализовани,Роналдињо је имао срећу – пардон, ми смо имали срећу – да живи, ствара и слика у доба процвата нових технологија, имерзивности и свеприсутности камера и видео-записа.

Сваки од оних његових потеза, па још на десетине, на стотине других, заувек су похрањени на сигурно место, а одатле емитовани, реемитовани, и на један клик доступни, на ползу човечанства и сваког оног детета које узима лопту у ноге по први, пети, петстопети пут.

Роналдињо и његова магија заувек ће бити пред очима фудбалског света, док год се ова плава тачка која је моделована по од ударца набреклој лопти буде окретала око Сунца, па можда и који еон дуже; никада се нећемо осећати старима када будемо причали о њему јер ће он увек бити модеран, свеж и нов, нико никада неће моћи да заборави Роналдиња, па да мора да се копа по архивима да би га се сетило.

У том смислу онај текст на којем је новинару замерено јесте био сувишан, јер је довољно само укључити тај проклети, тај дивни YоуТубе, па да опет будете на стадиону Сантјаго Бернабеу и да аплаудирате мајстору, па да опет будете на Стамфорд Бриџу и да учите прве и једине кораке самбе који ће вам икада затребати, па да опет видите како је неки клинац посрамио Дунгу, а онда развукао осмех широк као фудбалски терен и прелеп као Бразил.

Једино питање које никада не смете поставити, и једино питање на које не треба дати одговор знатижељним клинцима који су били толико баксузни да га не гледају док је био у напону снаге, јесте да ли је Роналдињомогао више, посебно од последње сезоне у Барселони, па преко Милана и лаганог гашења жара у очима.

Као и код свих суштинских филозофских питања и дилема, ни ово се не може одгонетнути – заправо, какав сте човек и шта очекујете од живота и фудбала, такав ће вам бити и став о позним данима Роналдињове каријере.

Има та генерација која ће се заувек сећати Роналдиња, чак и ако је рођена у овом миленијуму, навику да говори у клиповима и сликама; то само може користити генију, јер су речи заправо сувишне.

Једна од таквих слика која га описује, дело неког анонимног клинца, каже ово: Јунајтеду недостајеФергусон, Милану недостаје Кака, Реалу недостаје Зидан...

... А Роналдињо?

Роналдињо недостаје фудбалу.

А када и ви то осетите, када вам се учини да се све претворило у зној и крв, да је лепа игра угажена као кад траву на светом Вемблију покосе играчи једног другог спорта који се сасвим случајно фудбалом зове, када вам је доста приче о корупцији, намештаљкама, интригама, милијардама, слободно себи препишите, терапијски, пола сата Роналдиња Гауча на YоуТубе-у.

Првог играча чији ниједан магични потез никада неће бити заборављен; првог фудбалера који је помирио генерације као што је помирио Реал и Барсу, као што је помирио човечанство; јединог човека који је обележио годину у којој се није ни појавио на терену.

Јер чак и после 2018, ваљда је јасно: негде, игде, било где, гледали га или не, Роналдињо игра фудбал.



Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс