Сјајан интервју Дерика Роуза...

Не воле ме сви, али кидам као пас! “Ови што хоће да ми предвиде каријеру, не могу да погоде временску прогнозу”, каже препорођени ас Минесоте.

Кошарка 06.11.2018 | 22:20 Чак и кад је суперхерој нокаутиран, он је и даље суперхерој.

Некад и сам мало речи могу да се опише велика достигнућа. Леброн Џејмс их је фино спаковао, као лопту у кош са полудистанце, објашњавајући експлозију Дерика Роуза на мечу са Јутом. Кад такав комплимент дође од Краља мора да значи. Тешко је описати колико, јер су сузе по окончању сусрета на коме је постигао 50 поена казивале више од личног рекорда.

Била је то јасна порука да бивши ас Чикага може и даље да игра на врхунском нивоу, после низа ванкошаркашких елемената који су претили да му униште каријеру.

“Никад нисам мислио да одустанем, да се пензионишем. Говорио сам себи: можеш да прекинеш, али не смеш да одустанеш. И никад нисам. Никад нисам бацио пешкир у знак предаје. Из простог разлога што много волим овај спорт. Осим тога, имам сина и ћерку, нисам желео да виде како се њихов тата предао”, емотиван је Роуз у интервјуу И-Ес-Пи-Ен-у.

Само што је завршио разговор са познату медијску кућу и поново ушао у салу као да су га чули духови прошлости. Не дају му мира. Макар на први поглед изгледало савршено. Играо је против Голден Стејта и опет се повредио. Страдао је скочно зглоб. Тимбервулфси су уверени да није озбиљно, међутим, са Дериком се никад не зна, јер тог дела тела који му није страдао током каријере. Но, сваки пут се враћао, иако је једином кидао предње укрштене лигаменте, а двапут морао на операцију менискуса.

“Мислио сам – готова ми је каријера. Дешавало се да месец и по дана нисам могао да потрчим. Нити сам имао појма у каквом стању ми је скочни зглоб”, враћа филм на период кад је био на дну. “Покушавао сам да схватим зашто ми се то дешава. У то време сам одлазио са пријатељем у салу у три или четири ујутру, само да шутирам на кош. Одувек сам себе видео у или око кошарке, сматрајући да је она моја комфорна зона. Кад сам био у Кливленду схватио сам да и даље уживам у игри, да је део мене”.

Челична воља га је вратила на терен. Да покаже зашто је 2009. проглашен за новајлију године, а 2011. за најкориснијег играча НБА лиге, најмлађег у историји. Биле су му 22. Сад је зрелији, па не подлеже еуфорији аналитичара да ће се вратити на старо. Иако
можда хоће.

“Током живота сви пролазе кроз невоље. Цака је у томе како их савладаваш. Чини ми се да сам ментално јак. Успут, знам нешто о послу којим се бавим. Исто тако знам шта је занат осталих људи укључених у кошарку, а да нису само играчи. Они су ти који стварају приче. То је ван моје контроле. Убија ме у појам кад покушавају да предвиде шта ће ми се десити у каријери, а не могу да погоде временску прогнозу. Ајде, ј…, како ћете да ми кажете шта ће бити с мојом каријером, ако нисте у стању да саопштите људима да ли ће сутра падати киша или снег. Нема смисла”.

Засад је задовољан што опет игра. Ако изузмемо ту последњу повреду. Само се надамо да није теже природе.

“Сад пишем историју. Сваки пут кад крочим на паркет. Бар се тако осећам. Чини ми се и да моји навијачи, чак и неутралци који гледају утакмице, могу да се ослоне на мене на неки начин. Бар они људи којима је стало. Има и оних који говоре с…, то су исти они који ме прате и пишу о мени. Кога брига шта они имају да кажу. Нека наставе да гледају како играм и нека пишу шта желе.”

Схватио је да су му баш због повреда неки окренули леђа.

“У се и у своје кљусе. Наравно да ме неће сви волети. Нити ће им се свиђати начин на који играм. Нити ће подржати сваку одлуку коју донесем. Мада, како време пролази, а сад ми је 30 лета, схватам да нисам више емотивно дериште. Сад сам одрастао човек”.

Као такав, другачије поставља приоритете.

“Чињеница да сам родитељ одиграла је значајну улогу у повратку на терен. Имам 30 година и пет операција иза себе, што ми је помогло да схватим где сам и какав живот живим. Не желим да причам више о томе. Желим да начин на који играм говори уместо мене”.

Још нешто: планира да буде рука која ће водити млади тим Минесоте до места у плеј-офу.

“Један од циљева ми је да добијем награду за најбољег шестог играча сезоне. И да помогнем дечурлији у одрастању, да спознају колико овај тим заиста може”, говори свестан да му је неопходан сарадник у лику Џимија Батлера, летос упорног да напусти Вукове, без успеха. “Желим да остане. Знам да би саиграчи то волели. Цела екипа. Е, сад, одрастао је човек, донеће најбољу одлуку за себе, породицу, каријери… Био сам у сличној позицији као он сад и могу само да му пожелим све најбоље. Осећа он ту подршку, сигуран сам“.

А кад једном сиђе са сцене по чему би волео Дерик Роуз да га памте?

“Да сам “кидао” као пас. Да сам био убица сваки пут кад сам изашао на терен”.

Извор: моззартспорт