Интервју - Паспаљ прича...

“У животу се не дешавају само лепе ствари. Знаш. Доживео сам тренутке велике славе, великих момената и ситуација, а богоми, доживео сам и оно што нико не би хтео да му се деси. Такав је живот. Идеш даље. Не знам у ствари какав другачији начин постоји”, пита се легенда југословенске и српске кошарке у животној причи за портал Моззартспорт. . .

Кошарка 07.11.2018 | 23:10 “Сачекајте само да пустим музику”.

Жарко Паспаљ нас на тренутак оставља да уживамо испред његове куће, окружени зградама у комадићу скривеног, малог раја у срцу Београда. А тај рај убрзо добија нови тон. Буквално и фигуративно. Осећај је да звук иде са грамофона, са плоче… Тек мало појачан кроз звучнике. Ела Фицџералд и Луј Армстронг - “Суммертиме”. Јесте био сам крај октобра, али је сунце топлим зрацима додатно појачало угођај. Као у неком филму. Зна Паспаљ како добар звук може да промени перцепцију тренутка. То му је и хоби. Стари хоби. Нови је добио скоро. И већ га је превазишао када је двориште испред зграде уредио по сопственој визији. Не за себе, већ за цео комшилук. Није дакле ово класичан спортски интервју изазван скорашњом победом или некаквом кризом у спорту. Мада је помало и о једном и о другом.

Али пре свега, ово је необавезно ћаскање са једном од највећих легенди које је српска кошарка имала. А имала их је подоста.  И од сваке се много тога може научити. Од Жарка Паспаља можда и понајвише. Ретки су људи толико велики, а тако чврсто ногама на земљи. Тако трезвеног размишљања, а опет тако ведрог духа.

Ово је прича Жарка Паспаља. Од самих почетака...

(Тон лаганог џеза стајао је као позадина речима и као да је појачавао свако слово и давао му неку сетну и јачу димензију…)

”Имао си школу у коју си морао да идеш, као и данас, мада ми се чини мало озбиљније. Имао си неко озбиљно поштовање према старијима. И то се јако изгубило. Свако од нас је васпитан на тај начин, да поштује старијег, да улогу мајке и оца негде утопиш у професоре и оне који су проводили озбиљно време са тобом током дана. А имао си, трећу ствар -  спорт. И све се пренело на тренере. Максимално повиновање, није било питања и потпитања“, почиње Паља своју животну причу за МОЗЗАРТ Спорт.

Друго време. Друга земља. Други и стил живота. Пара није било као сада, нити се о њима толико причало.

“Никоме ту ништа посебно фалило није. То је била слика неког друштва у ком смо живели. Да ли то била Пљевља, Подгорица... Не знам у којим јединицама новца можемо да причамо. Нисам ниједног момента  приметио да је то било посебно и јако битно. Била је битна школа и као друштвено прихватљиво  - спорт. Увек је било људи који су тежили ка нечему другоме, али то у мом друштву није било. Дружење, напоље, дружење, напоље...“

Звучи на ону стандардну о “добрим старим временима”. Чињеница је да се много тога променило. Филозофија живота понајвише као последица неких других ствари.

“Није ни близу онога, претпостављам и да не може да буде нити да се врати. Само треба наћи меру. Како ти да сада у овим условима технологије и свега што се нуди објасниш клинцу свом или туђем, у једној општој атмосфери потпуног неповерења, шта је добро, а шта је лоше? И то што нам се нуди да ли је добро или лоше? Како да нађеш меру? Овде влада епидемија нездравог живота. Гледамо клинце који су спортски потпуно изопштени... Како да их спуташ у дрндању видео-игри или интернета или како год се то звало? То значи да је вероватно било много лакше постати спортиста тада, него сада“, каже Паспаљ док поздравља комшију који је пролазио крај нас.

Васпитање одавно усвојено. Не мења се под “старе дане”. Створило је целу једну генерацију. И неће тек тако да нестане.

''То те направи! Постане ти део карактера. Данас је главно питање је ли нас за..бо Вучић или нас је за..бо Ђилас и да ли је држава крива за све. Не кажем да је ово нормално време. Посебно  генерације које су ту расле… У нешто мораш да верујеш. Веровати у се и у своје кљусе, то је све у реду, али у каква се ми то бића претварамо ако немамо,  нећу да кажем идеале, јер је то форма која је проневерена хиљаду пута, али мораш да имаш нешто зашта ћеш да се закачиш. Код мене је то био само спорт”.

"БИО САМ У БОСНИ, А МОГАО САМ И У ЦИБОНУ..."

Који је то тачно тренутак био када је Жарко Паспаљ схватио да ће бити кошаркаш?

“Знам како је то мој покојни отац дефинисао. У ствари, није дефинисао, већ је то изразио као једно чуђење. Ја сам био јуниорски репрезентативац и један од мање-више највећих талената у Југославији. Мој отац који је на моменте волео кафану, да не кажем на више момената, седи с пријатељем и каже му овај: ‘Човеће, овај твој мали одличан је.. те’. А мој отац га пита у чему сам одличан, мисли на школу. Овај каже: ‘Па у спорту, бре, у кошарци’. Каква кошарка, он сваки дан иде са рекетом, иде  на одбојку… На нивоу родитеља било је то - какав спорт, заврши ти школу. А сада је то, макар из прича које чујем и знам, постала епидемија и не може да изађе на добро“.

На неки бруталан начин схваћено - сада је то нешто попут продаје дечијег талента?

”Није поента продати када дође до тога. Него што овде узму клинца са осам или девет година и воде га са жељом да постане велики спортиста. И сада ваљда због свега што се дешавало у друштву и због  немаштине, сви у томе виде извор огромних прихода. И када му неко са стране каже: ‘Није тај мали лош’, ови сви полуде. И сви све знају. И одмах почиње хаос који не може да се заустави“.

Паспаљева каријера није била хаос. Мада је на тренутке било конфузије. Не знају можда сви љубитељи кошарке, али мало је недостајало да уместо у Партизану заврши у Босни...

“И потписао сам за Босну. Није било лоше, али нешто ми се тамо није допало... Вратио сам се у Будућност и тада сам већ један од бољих играча, кандидат за репрезентацију. Знало се да ћу отићи негде. Будућност ни тада, а чини ми се ни сада, није имала тај капацитет да дигне тим на ниво великана тадашње Југославије. Могао сам и у Цибону после Будућности, то је било природно с обзиром на традиционално добре везе та два клуба. Негде сад и размишљам о томе - шта би било да сам отишао у Загреб, у Цибону? Нисам пре о томе размишљао. Вероватно бих и тамо био добар играч. Онда бих постао Загрепчанин, разумеш, и онда ми се ништа не би свиђало “.

На крају је дошао у Партизан, у Београд. Велики град. Није лако кад се стигне тако млад.

“У три реченице. Хотел Путник, ту смо јели. Хала спортова, ту смо играли и тренирали. А ја сам живео у Париске комуне, што отприлике све заједно чини троугао од једно 420 метара. И ту се отприлике цео мој живот одвијао. Макар те три године до Америке”.

Изгледа много простије но што је заиста било. Дешавало се на почетку и да ухвати носталгија, телефоски позив за оца, прича да се враћа у Црну Гору и мало очекиван одговор: “Овде више нема ђе да се враћаш”.

“Од човека који две године раније није знао да му је син талентован и те како је после две године знао да сам талентован и да то треба да радим. И да је Партизан, као и Београд, потпуно природно место  за мене“.

А и Београд је био другачији град…

“Београд је све што је било добро грабио за себе. Капирам да ми први пут живимо у Београду који се дави. Не може да прими толико људи. Е, сада више нисам сигуран да ли је то количина људи или количина лоше енергије. Први пут видим Београд који се удавио у муци. Београд је био Бели град. Увек је некако све примао са радошћу, апсорбовао људе и правио људе од свих, одакле год долазили“.

Није зато ни чуди што је Паспаљ баш Београд изабрао као свој град. А могао је било који град. У Атини су га ковали у божанство, играо је у Америци, могао је и да остане да је био стрпљивији... Није конкретно у вези са Београдом, али неке ствари не планираш. Једноставно се десе.

“Живот је чудо, је.. га. У животу се не дешавају само лепе ствари. Знаш. Доживео сам тренутке велике славе, великих момената и великих ситуација, а богами, доживео сам и оно што нико не би хтео да му се деси. Такав је живот.  Идеш даље и шта да радиш. Не знам у ствари какав другачији начин постоји. Претпостављам да је у животу најгора ствар када прође у равној линији. Нити великих дешавања, нити било чега другог. Прође ти живот и као са 60 година неко ти каже да причаш о свом животу, је.. га... Не знам. У овом општем хаосу вероватно би многи људи од нас и пожелели да им живот буде равна линија, да оду мирно на посао, да имају сигурност, да могу да планирају будућност на мало више од следећих шест месеци“.

Вратимо се ипак на  оно што Паспаљ добро зна. Кошарку. И Партизан. У то време, није само Паспаљ ту. Ту је и Дивац, па Савовић, Грбовић, Жељко Обрадовић....

“Људи у Партизану су, не знам како, успели да направе нешто. Дивац је био завршена прича за Звезду, па је дошао, Сале Ђорђевић као дете Звезде дође у Партизан. Остали старији играчи, направила се добра комбинација... То је био добар тим који је у три године направио нешто, али није направио довољно, знаш. Опет се враћамо на капацитете тима. Уместо да буде три пута трофеј Купа шампиона, то уради Југопластика. Не јер је била бољи тим, већ што укапираш да кошарку не чини само пет играча на терену и седам на клупи који гледају. Већ и организација, визионарство, већи рад. Партизан у том моменту није имао те капацитете. И зато је растанак, или боље да кажем разлаз изврсне генерације био логичан. Сви су направили велике каријере, али у Партизану си освојио мале ствари. Могао си да освојиш много веће“.

Из Партизана и до репрезентације. Евробаскет 1987. године са Крешимиром Ћосићем на клупи до бронзане медаље. Памти се и Мадрид и Мекдоналдс турнир против Бостон Селтикса. Само почетак.

“Ту годину памтим као смену генерација коју је спровео Ћоса. Нико од нас није позван без разлога. У том Савезу су ствари толико добро функционисале и ту се ништа није дешавало случајно. Тада смо били трећи, можда смо могли да будемо и први, али то није требало да се деси. И онда примопредаја у руке Дуде Ивковића. Та генерација је била чудо, знаш! Да се није десило то 90-их, мислим да још шест или седам година не бисмо причали о ЕП и СП, већ о Олимпијским играма и о утакмици с Американцма у финалу. Била је ненормална генерација“.

Када се сетите тог времена, ратова и распада државе, чега вам је најжалије?

“Народа. Сви смо доживели велике штете због свега тога. Народ понајвише. Када бих могао да жртвујем, жртвовао бих кошарку и спорт да народ не трпи то што је истрпео и што трпи и данас. А ми смо као генерација осакаћени на све начине“.

И онда се после три године без кошарке деси та 1995. година и чудо на Евробаскету у Грчкој.

“То мене мало нервира, то форсирање Евробаскета као почетка нечега. Ја бих рекао да то није био почетак. Можда почетак по питању како те жигоше то време. Као, постанеш нека фаца. У ствари, ми смо били фаце много раније. Да није било тог рата, вероватно бисмо причали о нама као данас о Ђоковићу када оде на турнир, пошамара их све, разумеш, јер тако треба. То је било потпуно нормално“.

Вратимо се само кратко на онај Мекдоналдс турнир и Бостон са Ларијем Бирдом, Кевином Мекхејлом, Робертом Перишем... Осетили сте већ тада НБА дух на терену.

“Од тога се сећам само две ствари. Сећам се само тог, доброг првог полувремена. Људи су вероватно спавали, дошли из Америке, џет-лег, шампиони су. И ми улазимо у свлачионицу на полувремену на четири, пет разлике и вичемо: ‘То, можемо!’. А онда се сећам следеће ситуације, на једно 25 разлике за њих у другом полувремену Здовц мучени виче: Не могу да преведем лопту, хоће неко да ми помогне”.

ДИВАЦ, ЈА И ПРИЧА О ДВА НАЈЛЕПША МОМКА...

Био је то први додир се неким новим светом.

“Шта смо ми знали, брате мили, то је ‘88, и ниси могао тада једну касету да набавиш из НБА, да видиш о чему се ради. Знао си за Лејкерсе, Бостон и сада долазе ови, били смо као - јеее..те. Мораш да знаш да је тада Дражен био у Реалу. То је све део историје. То су ствари којих се не бих сетио никада у животу. Сећам се неких других ствари из тог времена које су биле фасцинанте. Малопре смо причали шта је скромност и шта је новац у животу...“.

Реците?

“Рецимо, Дивац и ја као велики људи, онако имамо нешто пара у џепу. Да ли су то стотине марака или пар хиљада, не сећам се. Пре ће бити више стотина. И сада идемо у Шпанију, кажу имају добре коже да се купе и сви вичу да има великих бројева. Дивац и ја одемо у једну радњу и питамо тамо да ли имају кожне јакне, на језику који би требало да личи на енглески. И она извади две јакне, браон, сећам се. Са неким џеповима. Мислим да смо тада били двојица најпоноснијих Југословена који су постојали. Нисмо их скидали, брате. Врх, дали бисмо све паре које смо имали“.

Ишло се са тим јакнама и на пријем код краља...

“Завршио се турнир, следи пријем код Хуана Карлоса. Не знамо ко је Хуан Карлос, али претпостављамо да је краљ у том моменту. И идемо тамо, неко лепо време. Сећам се, прва слика, то је гомила људи, озбиљно елегантних, где Дивац и ја улазимо у две најпоносније кожне јакне. Један од људи које смо одмах срели био је чувени Џулијус Ирвинг. Са неком, овде, лепезицом испод врата, одело, значи изгледа као Аполон. Дивац и ја ћутимо. Кажем ја: ‘Дики, да ти кажем нешто... ‘Ајмо брате ти и ја, има тамо паркић, идемо иза оног дрвета да запалимо по једну. Лепо је ово, али можда нисмо мало прикладно обучени за овај догађај. Ма, бјежи“.

Што каже наш народ - дошло им је с неког места у главу.

“Ми смо били ђеца. Мислили смо да смо најзгоднији на свету у том моменту, најбоље обучени, и онда дођеш негде и видиш да је то неки други свет. Опет, чији ћеш постати део неких година касније. У том моменту си довољно паметан да схватиш брате није то твоје место. Неке ствари не могу пре времена. Те кожне јакне су биле одличне, али за бинго напољу или неку тортиљу, ово остало…“, насмејао се Паља по ко зна који пут.

Са Дивцем је иначе Паспаљ штошта претурио преко главе.

“Све брате. Не знам шта нисам. Неки дан сам га звао у 7.20 када сам видео да је Сакраменто добио. Мило ми је због њега, што му иде добро. Волео бих да буде најбољи менаџер на свету. Са неким си пријатељ таман и да живи 10.000 километара далеко. Проводили смо по три-четири месеца на припремама. Никада нисмо били цимери, Дуда није био толико наиван да стави два идиота у собу“.

А шта је то што је учврстило то пријатељство?

“Пријепоље - Пљевља, брате. То ти је та веза. То су ти једина два града која се никада нису посвађала. Слични људи. Одличан је он даса. Без обзира на то што му се све и свашта дешавало у овој нашој дивној и гостољубивој земљи”, помало саркастично ће Паспаљ, подсећајући на тешке тренутке великог пријатеља у Србији.

Стао је уз њега наравно.

“Хвала Богу. Треба да станеш иза онога што јесте. Сви у животу правимо грешке. Ко ти каже да не прави грешке треба да иде да ради за Насу и да га пошаљу на Месец. Сви покушавамо да се понекад играмо нечега што нам не припада. А можда би нам припало да је све било како треба”.

Дивцу је легла та Америка. Паспаљ је имао другачију причу. Легендарни Грег Попович - тада још асистент - приметио га је на турниру у Дортмунду и одвео у Сан Антонио Лерија Брауна. Спарси као франшиза тек у настајању.

“Добар тим, нови играчи, Дејвид Робинсон је дошао, велике ствари се дешавају. Сан Антонио је до тада био група криминалаца, али су онда кренули да праве озбиљну франшизу. Били смо смештени у хотелу поред аеродрома, а Грег је задужио једног дивног момка да не заборави да има човека из Европе који би вероватно умро сам, јер не зна ни где је, ни шта ради... Тек тада сам заправо схватио где сам дошао. Размишљао сам - ако тај момак не дође по мене, нећу знати ни испред хотела да изађем“.

Браун ипак није тренер познат по томе што је био стрпљив са младима и Европљанима. Паспаљ се у Тексасу није наиграо. Није ни добио праву шансу.

„Дошао сам да играм кошарку. У Сан Антонио сам стигао као најбоље европско крило тог времена, убеђен да ћу да играм. Тако је бар изгледало у теорији. Али, није проблем. Тако ти се потрефи“.

Подсећања ради, Паспаљ је конкуренцију имао у лику каснијег пријатеља Шона Елиота, који је био драфтован исте године када је Жарко дошао у Сан Антонио...

„Шон је велики даса. Добар играч, али... Потрефило се то да ја уопште нисам добио шансу. Једно је када добијеш неких 10-12 минута да играш, нисам ни очекивао више, да се осећаш као део тима, да осетиш неку мотивацију. Али, нисам. И мени је то страшно тешко падало. Грег је стално био уз мене, овај главни тренер није баш нешто марио за белце што је и показао кроз целу своју каријеру касније. Мени то није пријало никако. Грег је то видео. А ја? Добро сам тренирао, радио све. Он ми је стално говорио да будем стрпљив и да ће бити прилике. На почетку сезоне сам као нешто и играо. Али одједном ме је тренер ставио под кључ и рекао па-па. Та година је прошла у мом великом незадовољству, јер никако нисам могао да схватим - зашто не могу да играм?! Шон је тек постао професионалац, није био ништа бољи од мене, далеко од тога“.

"ПАРТИЗАН НЕ ЉУБИМ ЗБОГ НАЧИНА НА КОЈИ СЕ ПОНЕО ПРЕМА МЕНИ"

Да ли мислите да би вам НБА каријера била другачија да су се повукли неки други потези?

„Да сам имао мало више стрпљења, а онда и среће, да ме је Сан Антонио трејдовао на пола сезоне у Голден Стејт... Што је најгоре, овај (Браун) ме и не пусти да одем. Али, издржао сам тих годину дана. Када се све завршило био сам спреман да се спакујем у року од два сата и да се више никада не вратим“.

Грег вам се, ипак, ту нашао као велики пријатељ, што сте остали и до данас? На крају, месецима је Паспаљ и живео у кући Грега и Ерин Попович.

„Он је велики човек, даса, господин. Пар екселанс. Мој други отац и тако га третирам. Човек необјашњиве ширине, који у сваком моменту све живо види. И то је један од његових највећих квалитета. Пре 30 година нико није могао да зна шта ће он све постићи до данас. А направио је чудо. Невероватно је фокусиран на неке ствари, на које никада не бисмо обратили пажњу. Да ли му је то усадила војска, не знам, али је другачији од осталих. То што он ради, други Американац не може. Види се велика разлика у менталитету, види се да је наш човек. Он је нешто најбоље од човека, формулисано и образовано у САД“.

Недавно сте били његов гост у Сан Антонију?

„Да, после 27 година...“, застао је на тренутак Паспаљ, па открио:

„Идемо ми тако кроз град, вози ме, па ме одједном пита: ’Да ли ти је ишта познато?’ Рекох му: ’Грег, колико си беше рекао да Сан Антонио има сада становника?’, а он ми каже да је 1.400.000. Е, када сам ја био тамо, било их је свега 400.000. Ништа није исто. Наравно, има неких детаља, назиру се у сећању, али то нема везе с градом који ја знам. Све је много напредовало. Мени је било много лепо тамо. Тексас је мало другачији од свега осталог у САД. Мало другачији менталитет, без обзира на ту затуцаност због републиканског опредељења и става према тој врсти Америке. Добар су народ, лепо је тамо“.

Да ли је Грег научио мало српског језика?

„Искрено мислим да зна. Пази, први пут када сам то схватио било је недавно, када је Грег долазио у Београд због пројекта ’Кошарка без граница’. Одемо у кафану заједно и ту сад седимо са овим, мојим пијанцима. Озбиљна екипа. Ту са нама седи и Раша Нестеровић, који је био Грегов играч у Спарсима. Седимо на вечери они, ја и неких 14 мојих грљаша. А било је ту још неких људи, нисам их знао добро тад. Сад, знам да су они сви неки кумови једни другима и сви се дозивају са ’Куме’. Грег ме пита једном: ’Ко су сви ови људи?’, а ја размишљам: ’Где сад да ти објашњавам ко је коме кум овде, то ни они не могу да схвате’. И сад ситуација - Грег седи с Рашом, причају нешто, ја поред са овима које ни ја не знам најбоље. Причам им какав је Грег човек, све оно што искрено мислим, а када сам завршио мисао, видим да ми ставља руку на ногу и онако је стеже у одобравању. А он, стари шпијун, све чује и види... Тада ја схватим да ме овај све разуме. Он се и даље прави да не капира“.

Испричао нам је Жарко још једну занимљиву анегдоту.

„Прича ми Грег како му иде дан. Одради тренинг, па он има мало фискултуре, а онда оде у канцеларију да одговара на мејлове?! Ја га гледам и питам: ’Какве, бре, мејлове?!’ А, пази, њему сваки дан стиже на стотине порука, од честитки, до критика. Сетимо се да је Грег имао неколико интервјуа где Трампа није баш хвалио... И у свему томе он мени каже да одговара на мејлове људи, кад год стигне. Ја га питам: ’Човече, имаш ли ти секретарицу, да ти то одради?’, а он ме погледа само и каже: ’Не, то ја волим да урадим. Одговарам и овима што ме пљују’. Невероватан лик“.

Грегу ово није био први пут да долази на ове просторе?

„Не. Били смо и 2011. године у Црној Гори. Били су његови пријатељи с нама, био је и Лука Павићевић. То је био феноменалан провод. Грег обожава Црну Гору. Мора да је воли када вуче корене одатле. Он то не зна баш тачно, али ја отприлике нешто знам. Додуше, нема он дилему да ли је одавде, зна да јесте. И то се тачно види. Можда изгледа глупо, али ево - када сам био у Бањалуци, односно у једном малом месту 30-40 километара одавде, зове се Подграци. Тамо осећам спокој, дошао сам у своје. И приђе ми земљак, четвртаста глава, одмах видим да је мој. Прилази ми и каже: ’Извини, могу само нешто да ти покажем’ и вади личну карту на којој пише ’Жарко Паспаљ’. Питам га одакле је, а он каже да је из Подграца. Наравно, питам: ’Јесмо ли ми неки род’, а он ми одговара да му породица каже да јесмо. Гледам га, видим ту главу, држање и додам: ’Ма, сто одсто смо род, то је наша глава’. Тако је и са Грегом“.

Жаркову жицу погодили смо с питањем - како је било сарађивати с Душком Вујошевићем током оба његова играчка мандата у Партизану?

„Ух, имаш ти и бољих питања“, узвратио нам је Паспаљ.

И таман када смо хтели да пређемо на другу тему, добијамо одговор на питање...

„Прво, Дуле није био ни близу спреман да одговори изазову у то време. Партизан је у једном тренутку 1986. године променио Лалета Лучића и ставили су Дулета. Он је био тада добар за индивидуални рад и битније ствари које је урадио за кошарку тада, направио је кроз рад с младим играчима. Даниловићем, Дивцем, са мном... Све док га нисмо провалили. Суштински, он није био ни близу тренера о којем причамо данас. Било је недостатака сачувај Боже...“

Удубио се Паспаљ у тематику...

„Када ти причам о организацији тима, ван играчког кадра, мислим и на тренера, то је све било - онако. Е, зато те две године рада... Тада је направљено толико грешака, толико глупости. Та је генерација то истаљавала, јер је могла. Али, када је дошло стани-пани, није се могло. Јер, наши противници јесу имали адекватне тимове, а ми смо били за нијансу талентованији... Али, ниси био бољи да можеш да добијеш тимове попут Цибоне, Звезде... Зато ниси био првак Југославије три пута, него једном“.

По другом одласку из Партизана изјавили да морате да одете како бисте зарадили мало новца у животу?

„Да, за промену...“, узвраћа нам Паспаљ.

И онда Олимпијакос. Није баш да се могло другде иако Грчка тада није била позната по странцима.

„Нисам имао избора. Партизан је тражио толико пара да нико није хтео да плати. Тачно 650.000 марака. У то време, то је било баш много пара. Ако вам нешто значи, Дивац је за одлазак у Лејкерсе платио 550.000 долара. То је огроман новац. Било је - Олимпијакос или да одем у војску, што је још годину дана паузе. То је била за мене лоша година и лоше смо се растали Партизан и ја. Због тога не љубим Партизан, због ствари које су радили. Доста је лоших ствари учињено играчима Партизана који су тада били ту. А, пазите, нико од нас није тада, па ни после, изашао да каже било шта лоше против Партизана. Ни Дивац, Сале, Пецарски, ја и многи други... Штавише, увек смо га подржавали. То се вероватно никада, ни у једном тиму, није десило“.

Из тог искуства извукли сте нешто невероватно - дошли сте у ситуацију да у Грчкој гледају у вас као у божанство. Неки чак кажу да сте направили грчку кошарку?

„Нисам ја. Прво је Дуда Ивковић, али јесам био један од првих странаца који је имао велику репутацију. Играо сам озбиљно добро тамо. Радио сам ствари које ретко ко може да уради. Било је оваквих и онаквих утакмица, али у широј слици, за године које сам провео тамо и шта сам све урадио - рекао бих да је било импресивно. Било је тамо после страшних играча - из НБА и Југославије. У то време тамо су постојале само две врсте странаца - Американци и Југословени. Није тад било као сада - узимам странца из Бразила, на пример. Ма, какви. Тада је постојало правило да само два странца могу да играју у тиму“.

"ПОТПИСАО САМ БОНУС ОД МИЛИОН МАРАКА! ТО НИКО ТАДА НИЈЕ ИМАО..."

Пронашли смо податак да је рекорд ваше каријере са 54 поена Дафнију у дресу Олимпијакоса сврстан као последња утакмица неког играча у грчкој кошарци с минимум тим бројем кошева... (Последња 50+ утакмица виђена је 2006. када је Кејдрен Кларк убацио 51 за Аигалео против Аела).

„Још нико то није успео, а не верујем да ће у скорије време и да направи. Сећам се да сам током каријере тамо имао гомилу утакмица са 30, 40 поена. Морам да вам испричам ово... Имам једног доброг пријатеља, кошаркаш је био - Жарко Ђуришић. Играо је са мном некада давно у Будућности, али нас је пут раставио. Он је отишао у Љубљану, ја сам завршио у Олимпијакосу. Чини ми се, била је сезона 1992/93, играмо квалификације за Евролигу и то баш против Љубљане. Сећам се да сам им за две утакмице дао 87 поена“, изазвао је Паспаљ осмех .

„Да не испадне као Жарко Варајић, када је освојио Куп шампиона и људи га зезају: ’Како си Жаре одиграо ону утакмицу, дао си 38 поена?’. А он их погледа попреко и каже само: Четрдесет и четири...  Да се вратим на претходну причу. Жарко је био познат као добар одбрамбени играч, јахао је противнике колико их је чувао. Срели смо се били пре једно три-четири месеца и зезамо се, кажем му ја: ’Еее, Жаре, био си добар одбрамбени играч, али сећаш се оне две утакмице што смо играли један против другог’. Он ме гледа и као не сећа се. И схватим ја стварно после да се он не сећа тога. И ту га мало зезамо. Видим и њему није право. Иначе, он вам је већ 23 године скаут Минесоте и све зна. Цела прича се наставља, моји пријатељи му нађу те утакмице на Yоутубе, све пише, све се види. Жаре ми каже после да се сетио, да је само побркао године, а онда ми додаје као: ’Нисам те ја тада чувао, играли смо зону’. Ја у смех. Одговорим му: ’Жаре, из те две утакмице сећам се само велике главе, у виду твоје, и нешто сам стално шутирао преко тебе’. Било је таквих утакмица колико хоћеш“.

Не можемо да вас не питамо, због чега више жалите - што нисте остали и сезону 1991/92 с Партизаном и можда узели ту европску титулу у оним околностима, или што сте промашили кључна слободна бацања са Олимпијакосом у оном финалу Евролиге против Хувентуда у Тел Авиву?

„Са Партизаном није било суђено. А ово друго... Мислим да нико дотад није потписао такав бонус за освајање европске титуле од мене. Није било само до пара, о чему ја тада нисам размишљао, али то ми је дефинитивно тежи моменат“.

О којој суми за бонус се ради?

„Милион марака“.

Уф! Два слободна бацања за милион...

„Ма, никада није требало ни да дође до тих слободних бацања. Ми смо били много бољи тим. То је била једна од оних утакмица - да смо десет пута играли с њима, девет бисмо добили.  Ту је сад до неких других ствари. Ми смо у цео тај меч ушли ношени мишљу: ’Ма, добијамо ми ово, лагано’. Тај њихов успех кумовао је после озбиљним променама у тиму. Џабе смо ми после освојили и Куп и првенство Грчке, када су нас спремали за европски трон. Када је дошло до фрке, нисмо могли“.

Одакле, после свега, одлука да пређете у Панатинаикос?

„Јер ме Олимпијакос није хтео“.

Како то?

„Лепо... Мој тадашњи агент Капикјоне, који је био прави шмекер са Сан Марина, добро је познавао ситуацију. Зове ме он један дан и каже како ме Олимпијакос не жели. Ја узвратим: ’Како, бре, не желе?’  Не разумем ништа. А он само понавља како ме неће и то је сто одсто истина. Ја одмах на телефон, причам с газдом (Сократис Кокалис, прим.аут), а он ми заврће како сам ја његово дете, ово-оно... Схватим ја колико је сати. Да је готово“.

Шта се онда десило?

„Тада је постојало неко друго правило, да је у августу већ касно за потписивање уговора. И ја дочекам почетак августа у Паризу, на одмору, зове ме Капикјоне - ја онако баш попи...о што се све то дешава, јер је ситуација била потпуно шизофрена - и поручује: ’Знаш да ја имам добре односе с људима из Панатинаикоса и они хоће одмах да те потпишу’. Одговорим му: ’Човече, нисам им потребан’. Имали у то време Галиса, Волкова... Али, агент ми узвраћа да ови хоће да отпусте Волкове и доведу мене. Мени се пробуди инат. Чујемо се ми, договоримо све. Ја још у Паризу, а они ми у року од два дана шаљу половину пара за прву годину уговора. Када су чули да идем у Панатинаикос, онда ови из Олимпијакоса узму Волкова из ината... Суштински, ништа од тога није требало да се деси. Онда су ови (Олимпијакос) слали своје људе да ме јуре по утакмицама. Било је по стотинак људи и они држе по 5.000 тадашњих драхми и причају како сам се продао. Они су мислили да сам отишао у ПАО због новца. А то не да није било ни близу истине“.

Било, прошло. Као и много тога. Неке ствари ипак остају урезане у памћењу. Као оно финале са Олимпијских игара 1996. САД против Југославије. Без повређеног Зорана Савића. Можда би све било другачије...

„Не би, сигурно. Исто би било, сигурно и горе. Да је Савић играо, ја бих тада скупио можда седам или десет минута... Да ли би Савић играо онако као ја тада - не знам. Али знам да се ништа не би битније десило да је био ту. То је компликована тема. Они чувају Дивца, Даниловића, Бодирогу... Мене мало заборавили. Код нас баш није било играча којег можеш да заборавиш, а да ти он не направи штету“.

А тек они?

„Страшна екипа! Искрено, слушам многе како причају о дрим тиму из 1992. године... Можда нису били Џордан и Меџик касније, али су ови 1996. године били - бетон! Посебно под кошем. Имаш Робинсона, О’Нила, Олајџувона, па Барклија и Мелоуна... То је био бетон над бетонима! И сад Дивац удари у њих и пада по терену као...“, замислио се Паспаљ, па наставио:

„Има онај момак, видео сам га скоро у Бару... Урош Луковић, што игра за Морнар. Нисам видео човека који пада тако као он. Сам од себе! Као епилепсију да има. Шалим се, наравно, он ради за њих добар посао. Али, чудно је то. Да ли је до његовог високог тежишта, или шта је, али он где год крене, он пада. Тако ти је и Дивац - где год да крене, овај ’дум’ у једном, па у другог... Не зна где удара. Онда уђе онај мучени Ребрача. Што би рекли - без килаже. Стално смо причали - имате Ребрачу пре килаже и после килаже. Ово је било пре тога, нажалост. Никада нисам видео у историји кошарке да ти неко игра зону, а да ти центар убаци гомилу поена из рекета. Зону играш да би то спречио, истерао противника напоље. Е, ово је био први пут да ти центар убаци 28 поена (Дејвид Робинсон, прим. аут.). И онда сам баш рекао: ’Добра нам је зона’. Лудо“.

ДУДА, КОЦКИЦЕ ЗА ЈАМБ И ПРИЈАТЕЉ ЗА ЦЕО ЖИВОТ

Ви сте играли у времену када је наступ за национални тим био светиња, највећа част за кошаркаша. Данашњи репрезентативци су изгледа  у раздору између новца, обавеза и репрезентације?

„Нигде везе ово данас. Кад им прође живот, са својим скромним схватањима о игрању за репрезентацију... Биће касно. Не кажем да им је лако, да свако може да изгуби четири месеца... Али, добијеш нешто што је необјашњиво. То не може да се понови у овом систему. То је нешто потпуно друго, остало у неком другом времену, систему такмичења“.

Повукао је Паспаљ паралелу са Олимпијским играма у Сеулу 1988. године...

„Када смо се спремали за Сеул пет и по месеци прошло је од првог дана припрема, до краја такмичења. Знаш, ко год је имао породицу, а у спорту често влада та фама брака у младости, сви смо били ожењени у 23 године, и пет и по месеци смо били одвојени од куће. Два пута висинске припреме, пара нисмо имали да организујемо турнире овде, него смо ишли где год би нас звали. И онда одеш у Кореју и ето“.

Испричао нам је једну незаборавну анегдоту из периода у Сеулу.

„Дошли смо петнаест дана пре почетка, да би се адаптирали на временску разлику. Било је муке. Заспиш у једанаест сати увече, пробудиш се у три ујутру... Мука! Дође подне тек, ми сви мртви, једва стојимо на ногама. И док смо били будни увече често смо играли јамб. Били смо подељени у две собе, по шесторо, седморо нас, и свако је играо јамб. Е, сад, у нашој соби ми имали пет коцкица и случајно се задесило још пет у резерви, ако случајно неку изгубимо. Дуда полудео, чује он да ми не спавамо, а морамо да одмарамо. Улеће он, као кабадахија у собу, које су иначе стално биле откључане, и виче: ’Шта је ово, буразеру?! Правимо циркус, ми смо на Олимпијске игре дошли, какав је ово начин?!’ Гледа у нас, па пита шта то радимо, ја кажем да играмо јамб. Узима он коцкице и папириће и види ове резервне, па узме и њих. Мисли, јамб се игра и с њима. Улеће одмах код ових других у собу, а они нису имали ове резервне коцкице. Узме он њима коцкице, па гледа и види само пет их има: ’Шта је, бре, ово?! Где је још пет коцкица?’ Пита га неко: ’Какве коцкице’, а он ће: ’Мене мислите да зај....те, сад сам узео од ових десет’. Једва га убедише да немају... Е, тако је било са Дудом“.

Кад већ стигосмо до Дуде, хајде мало о тренерима који су вас обликовали као играча...

„Дуда Ивковић је са мном провео највише времена и највише смо имали контакта. Нас двојица смо имали лепу сарадњу и у Паниониосу једне сезоне. Дуда је прави човек, тежак на свој начин. Али мислим да нас је искрено волео и враћали смо му сто одсто у сваком моменту. Врло интересантну групу људи смо имали, много различитих ликова, али када је Дуда био ту, сви смо били прави. Крешимир Ћосић је био јако кратко, али је много тога урадио за мене и репрезентацију. Био је господин човек, господски се и понашао на сваком кораку. Жељко је био кабадахија своје врсте. Он је доживео велике трансформације и рећи ће вам сигурно да није исти тренер сада, какав је био пре десет или двадесет година. Жељко је озбиљно напредовао, доживео је промене на озбиљном нивоу. Такав је човек, пријатељ“, зауставио се Жарко и онда додао:

„Тако је и са Грегом. Он би ми био пријатељ све и да није ништа урадио у тренерској каријери. Пријатеље увек узимаш са врлинама и манама. А Жељку се отворило да буде тренер, ево шта је направио све. Направио је много добрих ствари“.

ДАН КАДА САМ СХВАТИО ДА НИЈЕ КОШАРКА ЗА МЕНЕ...

Са једном се нажалост није изборио, а цела земља је много очекивала. Евробаскет 2005. у Србији. Паспаљ је годину раније прихватио фумкцију тим менаџера. Сви знамо како се све то завршило, па она чувена Жељкова конференција од преко 45 минута...

„То је био мој покушај да постанем спортски радник, а исти се завршио неуспешно. То је прекретница једног живота, када је млађани Ж. Паспаљ схватио да није за спорт и да то време не доноси оно време за које сам ја мислио да ће доћи. Видео сам да постоје још многе неке друге ствари... Кланови су озбиљна ствар. Код нас су сви људи били различити, радили су другачије ствари, нису радили ништа у складу са оним што смо ми покушали да направимо. Искрено, ја сам то осетио и рекао сам Жељку. Он је то препознао, али је мислио да ће то да се промени на Евробаскету. Велико је то такмичење, па још код нас. Мислио је да добро тренирају и да ће све бити како треба. Али није. За мене, то је био сигнал да кошарку оставим са стране и гледам је код куће као господин. Нико ме не нервира, не кида ми живце. Код нас су, иначе, сви тренери, стручњаци, велики мислиоци. Све знају. Овако је боље“.

Уосталом, музика и даље свира. То је ваљда и најбитније.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар Спорт