Интервју - Славиша Јокановић...
Знам да Фуламове победе многима у Србији улепшају викенд. Обећавам, биће их! Менаџер Фулама дао је ексклузиван интервју за МОЗЗАРТ Спорт. У разговору вођеном у тренинг центру у Мотспуру, дотакли смо се актуелних тема, репрезентације Србије, Партизана. . .
Фудбал 31.10.2018 | 23:07
Тишина просто позива да је приметиш. Прође понеки аутомобил који је наруши и једино што привлачи пажњу јесте туп звук лопте које долази однекуд. Чује се, али не може да се види одакле стиже због густе живе ограде. Ни најбољи папарацо не би успео да извуче нешто кроз тај зелени бедем. Звук нас води неколико стотина метара даље до улаза на којем пише „Фулхам траининг центер“.
Изгледа – нормално. С мером и једноставно. Нешто налик малој бараци је пријавница са особљем.
„Славиша Јокановић.“
Лозинка да вас удобно сместе, послуже кафом, дају вам шифру за wи-фи и буду изузетно љубазни док чекате. Заказани термин је у подне, ја сам поранио пола сата. За сваки случај. Славиша Јокановић се појављује десетак минута пре договореног рока, срдачно се поздравља са запосленима и води нас у клуб. Степеницама до простране канцеларије која више личи на неку корпорацијску одају него на објекат на стадиону, а онда из ње у мању канцеларију. Две фотеље, фрижидер, канцеларијски сто и велика табла на којој су исписане стартне поставе, резерве, формације... На столу разне табеле с именима поред којих стоје претрчани километри и још неке ставке које не разумемо.
Може да почне... Славиша Јокановић има слободан дан, али ту је. Договор је договор. Обећао је Шолету и Роскету које зна дуго и који су нам омогућили овај интервју.
Иако тренутак није најбољи. Макар из наше визуре. Баш у дану када острвски таблоиди баратају његовом сменом из „добро обавештених и неименованих извора“. Он не делује забринуто ни трунку. Неколико дана касније нам је било и јасно зашто је такав када смо прочитали изјаву Фуламовог власника Шахида Кана који се подсмехнуо острвској штампи и њиховим изворима.
„Немамо учинак какав смо желели јер пре свега нисмо успели да затворимо прилазе нашем голу. Доста их лако и наивно примамо и још нисмо нашли идеалну четворку у последњој линији која би дала неке гаранције. Нисмо успели да направимо корак које се очекује када уђете из Чемпионшипа у Премијер лигу. С друге стране, долацима Ширлеа и Вијета смо постали још квалитетнији у офанзивном делу. Немамо проблем с постизањем голова, што је обично највећи проблем екипа које дођу из Чемпионшипа“, започиње СлавишаЈокановић ексклузивни разговор за МОЗЗАРТ Спорт о најактуелнијим моментима.
„УБИЈА НАС ШТО НЕ МОЖЕМО ДА ПРОЂЕМО БЕЗ ПРИМЉЕНОГ ГОЛА“
У Енглеској су га препознали као тренера специфичног стила за који је играчима потребно нешто дуже време за адаптацију. Можда резултати зато трпе? Јер хоће и лепу игу и бодове.
„Не слажем се с тим мишљењем које постоји овде, а изгледа и у Србији. Кад год смо желели да се спустимо до нашег шеснаестерца, то нам није успевало. Генерално, идеја нам је да смо дуже с лоптом и да зависи од нас. Нисмо показивали квалитет када смо играли без лопте. Пробали смо чак и са четири центархалфа, у једном моменту се појављивао и пети. Нажалост, прате нас слични проблеми и кардиналним грешкама срљамо у поразе“.
Очекивало се више од Фулама после атрактивног прелазног рока, али све има своје за и против.
„Клуб је довео 12 нових играча. Неки од њих су и даље у фази адаптације на нови стил, живот и фудбал. Дошла су појачања у вредности од 100.000.000 евра. Не бих да улазим у анализу како су дошла, али сада када је сезона почела, одговорност је на мени као на тренеру. Довели смо петорицу последњег дана прелазног рока и они су ушли у сезону без дана припрема с нама. Још смо у процесу анализе да ли неки од њих могу да донесу побољшање игре или не могу. Фактички, неке морамо да тестирамо на утакмицама и да видимо шта нам доносе. На старту ове сезоне смо у неким сегментима много слабији него у истом периоду прошле, али у офанзивном делу имамо још више квалитета. Морамо да нађемо баланс између те дефанзиве и офанзиве, а то није лако у такмичарском делу сезоне.“
Не треба бити Нострадамус да бисте открили шта је највећа бољка Фулама. Јокановић то и не крије.
„Убија нас то што не можемо да завршимо утакмицу без примљеног гола и што смо само једном завршили меч с мање од два примљена гола. Када примате три, четири, пет голова, онда је тешко доћи до бодова. То су ствари које под хитно морамо да решимо. У последње време нам играју два штопера који су играли и у Чемпионшипу. Али изгубили смо оба спољна играча. Фредерикс је отишао у Вест Хем, Мет Таргет се вратио у Саутемптон. Сад су ту неке друге опције које покушавамо да имплементирамо и да створимо гаранције да нећемо примати толико голова.“
„АУ, ПА ОВАЈ ЈЕ ДОБАР“
За напад не брине. Момак са бројем 32 и презименом Митровић на дресу гарантује да ће их бити. Прошле сезоне је превагнуо да Фулам прође кроз вртлоге Чемпионшипа, а у сличном стилу је наставио и на почетку Премијер лиге. А дошао је у минут до 12... Чак је и било прошло 12 када је Фулам добио зелено светло последњег дана прелазног рока да региструје позајмицу Александра Митровића из Њукасла.
„Људи у клубу су тада имали неке опције за нападаче, ја сам рекао да је Митровић најбоља. Није играо у клубу, нису желели да га дају Борнмуту и неким директним конкурентима у борби за опстанак из доњег дела табеле. А клубови из горњег дела табеле га нису хтели. Онда се дешава последњи дан прелазног рока и он долази код нас. Није требало много времена да па да ми кажу: ’Ау, па овај је добар!’ Јесте добар, кажем. ’Ајде да ге купимо.’ Ајде. И тако је ишло...“
Била је то једна од најлуђих прича последњег дана прелазног рока. Фамозни „деадлине даy“.
„Чуо сам се с њим неколико дана пре тога и схватио сам његову ситуацију, хтели су га још неки клубови. Андерлехт је видео као најбољу опцију, захвалио ми се и рекао ми је да иде тамо. ’Ништа онда, желим ти све најбоље. Ако нешто буде, ти зврцни’. У међувремену се то изјалови и он се јавља. Али и пре него што се јавио, ја сам нешто начуо и знао да пропада посао у Бриселу.“
Да ли сте очекивали да ће баш тако добро да се уклопи? Одмах је почео да решета мреже и био најбољи играч Чемпионшипа у другом делу сезоне...
„Он није непознат играч, знам његове карактеристике. Наишао је на екипу која му одговара, ја сам био сигуран да ће се добро уклопити и онда је радом и огромном жељом узвратио на најбољи начин. Имао је велики мотив јер је ишло Светско првенство. Експресно нас је унапредио, завредио респект свлачионице, клуба, људи који раде овде, па и шире...“
Како су се поклопили стилови игре Фулама и Александра Митровића? На први поглед то није деловало као идеална комбинација...
„Раније сам имао неке играче сличних карактеристика који су у теорији могли да нам одговарају и да нам донесу то што је донео Митар. Пробали смо с Крисом Мартином годину дана пре тога. Веровали смо да он може да уради ово што је урадио Митровић, али из неких разних разлога није успео. После тога смо лутали са играчима неких других карактеристика који се нису баш најбоље уклопили у то што ми играмо. А Митровић се сјајно уклопио. Зна се шта он може и исто тако знамо шта не може. Он напорно ради да поправи и то у чему је добар и у чему није. Све људе у клубу је купио радом, професионалошћу и залагањем. Сваки слободан дан је овде у клубу. Да ли је то теретана, опоравак, индивидуални рад... Шта год. Увек ради нешто. Његов професионализам је за десетку.“
Његовим доласком почела је и она серија без пораза која вас је лансирала у врх табеле.
„Већ смо имали неких месец дана без пораза, а његовим доласком смо добили још више. Као и доласком Мата Таргета. Обојица су се уклопила експресно. Митровић је тај који је могао да отвори утакмицу, да постигне гол у последњем минуту, да пробије противника када се брани... Много нам је помогао и да будемо снажнији у прекидима. Имало је мултифункционалну улогу. Могли смо преко њега да прескачемо последњу линију ривала. Могао је да задржи лопту, да нас одмори. Преко њега смо могли да пребацимо тежиште игре на њихову половину, а да нам се лопта одмах не врати на нашу. Има ту пуно ситуација у којима нам помаже.“
„ОВДЕ ЋЕШ И ДАЉЕ ДОБИТИ АПЛАУЗ ЗА КЛИЗЕЋИ СТАРТ“
Колико је фудбал у Премијер лиги разликује од оног у Чемпионшипу? Не говоримо само о квалитету, него о стиловима игре.
„Ово је земља где се игра најтврђи и физички најзахтевнији фудбал. Можемо да причамо о лепоти или атрактивности шпанске лиге, али овде је улог највећи. Премијер лига је још тврђа и још бржа. Врло тежак физички посао. Енглеска је и даље земља где ћеш добити аплауз после клизећег када избациш лопту ван терена. Иил када изађе у корнер и имаш шансу да нападнеш из прекида. То људи воле и цене, то су карактеристике енглеског фудбала. Шпански фудбал је базично у пасу, енгелски фудбал је у шуту. Наравно да се те неке ствари примичу једна другој. Енгелски фудбал се примиче континенталном.“
Странци су променили Премијер лигу, док у Чемпионшипу још имамо класичан острвски стил. Али и ту га има све мање. Колико се он променио и одмакао од старог, острвског стила?
„То је интересантна лига. И данас пратим шта се тамо дешава. Другачији је то фудбал. Није га лако играти. Када сам анализирао утакмице, налазио бих много грешака или простора који би могао да искористим. Али у пракси, када треба да то одиграш, често је непримењиво јер је све пребрзо. Не знаш у којем моменту ћеш наићи на екипу у овом или оном расположењу. Чист пример је Кардиф који је гајио тотално острвски фудбал. Кад жели да ризикује, он ти убаци седам играча у шеснаестерац и брани се с једним. Те ствари није лако издржати. Ако их не исконтрираш, изгураће те с терена. Ја волим кад ме нека екипа пресингује. Даје ми могућност да, ако скинем тај први пресинг, после могу да нападнем четири на четири или три на три преко целе половине. Ако то не урадиш, долазиш у ситуацију да мораш да пробијеш против 11 играча што је веома тешко. Нил Ворнок је један од најбољих примера те школе, док су Вулвси били екипа већ виђена екипа за Премијер лигу. Играли су изузетан фудбал са Невесом и осталим играчима који су по квалитету премијерлигашки играчи... Али у истом моменту је Кардиф показао да може да се игра и другим стилом.“
Они су различитим стиловима обезбедили директну промоцију, ви сте морали кроз плеј-оф. Какав је осећај када вас са свих страна засипају притиском да играте утакмицу на Вемблију од 150 или 200.000.000 фунти?
„Да ли је 150.000.000 или 100 евра, не размишљам о томе, нити узимам као велики притисак на себе. Истина, амбијент није уобичајен за екипе из Чемпионшипа. Играш пред пуним Вемблијем који је одмах био распродат. Постављало се само питање да ли у том амбијенту можемо да нађемо мирноћу и да играмо тај стил који смо играли две године.“
„НИСАМ ЕСТЕТА, ЗАНИМАЈУ МЕ САМО БОДОВИ“
Колико је вам битан начин на који долазите до успеха? Стил? Лепа игра?
„Једини циљ у фудбалу и спорту је да победиш. Није ствар у естетици, већ на који начин верујеш да можеш да дођеш до циља. Са играчима које имам у екипи, верујем да ми је лакше да дођем до бодова на начин на који ми играмо, него на неки други. Нисам естета. Једини интерес су бодови. Све зависи какав материјал имаш у рукама. Нисмо ми тим који може да гњечи Сити у њихових 16 метара. Морамо да прихватимо то.“
Управо из Ситија су вам од Пепа Гвардиоле стигли комплименти и похвале за начин на који играте фудбал. Колика вам је то сатисфакција?
„Пред утакмицу је то све лепо и фино. Када добијеш утакмицу, лако је бити господин у тим ситуацијама. Гвардиола је човек који је направио неке кораке и идеје који су деловали као неоствариви. Сви ми имамо идеје које покушава да остваримо, њему то успева. Али он се изборио и за статус да може појача своју идеју правим потезима. Може да доведе само једног играча од 80.000.000. То је много боље него купити 12 играча за 100.000.000. Када му је зафалио голман, он је нашао најбоље могуће решење у том тренутку за стил који игра. У односу на такве тимове, свако мора да се адаптира и нико не може да претендује да у том фудбалу буде бољи од њих. Можда две-три екипе попут Ливерпула, Барселоне или Реала могу да покушају и то је то. Остали морају да се адаптирају.“
Ко игра најбољи фудбал на Острву?
„Сити и Ливерпул. Челси је направио добре кораке с новим тренером. Играју тотално другачији фудбал него пре. Сари је изузетан тренер, мени врло интересантан за анализирање и обогатио је Премијер лигу. Имао сам прилике да посматрам његове тренинге и да видима како схвата фудбал. Нашао је екипу која има материјал за оно што жели. Испратили су га с новим голманом и Жоржињом који је врло битан за целу причу. Померио је Кантеа на другу позицију и дошао до других квалитета. Ипак, концентрација квалитета је таква да може да покуша. Исто као што је квалитет постојао и код Контеа. Он је прве сезоне доминантно освојио титулу играјући с тројицом позади, а после тога је била слабија сезона. Јер кад не уђеш с Челсијем у Лигу шампиона, то је увек неуспех. Дешавале су му се неке ситуације с Костом и још неким играчима, клима није била баш најбоља... Али о Контеу не може да се говори као о неуспешном тренеру.“
Летос су острвски медији помињали и вас као кандидата за клупу Челсија. Како сте реаговали на то?
„То није ни било могуће јер сам овде био под уговором и клуб није имао никакве намере да мења тренера. Ово је земља с толико трачева и увек се прича да неко губи посао. Чим одиграш неколико бољих утакмица, кандидат си за нешто велико. Чим одиграш неколико лоших, смењују те у јавности. Зато немаш времена да много размишљаш о томе шта се пише. Ја сам дошао у Фулам када је клуб платио обештећење Макабију да ме доведе, али то се ретко дешава и тешко су изводљиве ствари у свету фудбала. Нисам то видео као ситуацију која је могла да се реализује.“
„НИЈЕ МИ БИТНО ДА ЛИ НЕКО ИМА 16 ИЛИ 35 ГОДИНА“
У Фуламу сте поред резултата и допадљиве игре успели да се истакнете још једним битним сегментом. Стварањем играча. Рајан Сесењон је код вас постао вундеркинд енглеског фудбала, недавно сте изненадили Острво када се у ватру убацили 15-годишњег Харвија Елиота.
„Немам проблема са тим да ли имаш 16 година или 35. Сесењон има 100 утакмица у Чемпионшипу. Талентован је има, изузетне врлине и већ наредне године може комотно да буде играч неког топ енглеског или европског клуба. С друге стране, овај мали Харви што се појавио, пратим га одавно у школи. Неке ствари гледам, о неким се информишем. Имамо интернационалне паузе кад ми одлази много играча, имамо три такмичења кад није логично да неке играче користим и то је шанса за младе. Мали Харви је играч који није непознат ужем фудбалском амбијенту иако је био вест дана. За њега се чуло и пре него што сам поечо да радим с њим. Дечко има обавезе у школи, повремено ради с нама и не мора да значи да ће сигурно постати играч. Тек је на почетку. Али без сумње, има екстра квалитет за дечака у тим годинама. По фудбалским годинама није петнаестгодишњак.“
Спекулише се и да Енглеска жели да убеди Тома Карнија да игра за њих уместо за Шкотску. Направили сте од њега потенцијалног репрезентативца. Мајстор је са лоптом и не личи на тип шкотског фудбалера.
„Да ли је Шкот, Јапанац или ванземаљац, то је мање битно. Користимо његове карактеристике и позитивне ствари које има. Истовремено је и пун неких слабости. Али покушавамо да његовим врлинама сакријемо мане. Није снажан, није брз, али је изузетно јак на лопти. С њом може свашта. Он је један од веома битних играча у мојој дефанзивној стратегији. Већ две године не може да одузме ниједну лопту. Евентуално руком да је одузме, пошто ногом не уме. Али је не губи кад је код њега. И када имаш њега у тиму, улазиш у моменат да играш много мање без лопте. Што је за нас битно. То је стил играча као што су били Гаскојн, Ле Тисије, Мерсон... Сада је то мали Медисон из Лестера. Другачији играчи од острвских. Мало је тих Енглеза који умеју да сакрију лопту, али их има.“
Премијер лига је пуна тренерских звезда попут Гвардиоле, Муриња, Клопа... Са својим харизмама, изјавама и понашањем доносе додатну дозу спектакла. Чак и они некад пуцају под притиском. Ви не остављате такав утисак.
„Покушавам да то оптерећење не гледам као ствар живота и смрти. Мој је посао да нађем начин да победим и не доживљавам ниједну ситуацију трагично колико год то изгледало некоме из другог угла. Посао схватам као креативну ствар, јер не могу ја да скочим у 16 и избијем главом лопту или да завршим неку акцију са пет метара. Знам колико емоција и осећања има око мене, али покушавам да будем миран.“
„ДРЕКА, ВРИСКА, ТРКА? ТО НИСАМ ЈА“
Чак ни у тренуцима великих победа прошле сезоне нисте губили ту хладнокрвност.
„Не видим себе као неког ко трчи у круг и виче. Покушавам да третирам играче као одрасле људе. Дрека, вриска, трка су за мене одраз личне несигурности. Ако желим да ти објасним, морам да те гледам у очи и да ти нормално кажем шта очекујем од тебе. У неким екстремним ситуацијама, свима се дешава да машу рукама, а то је углавном када дозивам некога ко је доста удаљен од мене. Покушавам да играчима будем од помоћи јер то ми је посао. Ја сам први који треба да им скрене пажњу на грешку. Унутрашње задовољство када добро одрадим посао ми је довољно. Неко то показује на онај начин, ја на овај.“
Али имате и дозу тог аланфордовског хумора. Умете да будете саркастични и иронични...
„Читао сам Алана Форда. То је стрип моје генерације. Не само да сам читао, већ сам и скупљао. Касније сам све то морао да продам јер нисам био довољно финансијски способан да то издржим. А имао сам све или скоро све бројеве... Моје шале јесу ироничне. Али сви смо ми на неки начин глумци у овом послу којим се бавимо. Приватно се понашам онако како ме познају пријатељи. Када нема ништа професионално, могу да будем много забавнији него што неком остављам утисак бавећи се овим послом.“
„ЈА СТАЛНО ГАСИМ СВЕТЛА ПО ЗЕМУНЕЛУ, ОНИ ИХ ПАЛЕ...“
Такви сте били и на почетку каријере кад сте постали Партизанов тренер. А није баш да сте плански постали шеф струке у Хумској и да вас је неко припремао за ту улогу.
„Није се очекивало да ће Ђукић отићи, а није било много кандидата. Помињали су се Вермез, Илија Петковић и слика није била ништа јаснија. Било је то време када се појавила гарнитура људи из моје генерације која је мислила да је дошло време за њу. И они су ме предложили. Гордан Петрић, Иван Томић, Бата Мирковић, причало се и с Пеђом Мијатовићем да ли би на неки начин и он могао да помогне... Тако сам се и ја укључио у вођење клуба. Неки иду од млађих категорија, мањих клубова, а ја сам после неколико месеци у једном малом шпанском клубу постао тренер Партизана. Морам да будем захвалан клубу који ми је помогао у играчкој и тренерској каријери.“
Јокановић открива и једну занимљиву причу из тог периода...
„Односио сам се према Партизану као према својој кући и сматрам да је то моја кућа. У једном тренутку сам живео на Телеоптику и ишао сам около да гасим светла по спортском центру. Није било логично да смо тамо само ја и чувар, а укључено 120 сијалица?! Међутим, они су ишли, па палили поново. Мене су код куће учили да угасим светло када изађем из собе. И тако, како прођем у Телеоптику, угасим светло. Они наиђу па упале. Из неког сигурносног страха, шта ли...“
Колико данас пратите дешавања у Партизану?
„Тренутно нисам укључен у дешавања у Партизану, али пратим шта раде. Поготово сада када су тамо Бата и Гордан. Нисам престајао да пратим ни после одласка. Као што нисам престао да пратим шта се дешава у Војводини, као ни у шпанским клубовима у којима сам био. Пратим све клубове који су ми хлеба давали.“
Партизан воли, али не мрзи остале српске клубове...
„Сав тај ривалитет који постоји између Партизана и Звезде у овим неким модерним временима, мени сада изгледа прилично смешно и детињасто. Нормално је да када се игра дерби, желим да Партизан увек победи. Али када Звезда игра Лигу шампиона, желим им да буду успешни у том такмичењу. Уосталом, већ су направили велики успех пласманом у Лигу шампиона.“
За велики ривалитет га везују и најлепши тренуци тренерске каријере у Партизану.
„Партизан је тим који те увек обавезује да побеђујеш и освајаш титуле. С друге стране постоји велико ривалство са Звездом које је за мене чисто спортско ривалство и никако другачије. Зато су ми победе у дербијима најслађи моменти. Што у играчкој, што у тренерској каријери. Верујем да је тако и на њиховој страни. Тај дерби сам живео на терену, на клупи и на улици. Дружио сам се с неким другим људима на улици и имало смо неки други ривалитет у односу на данашњи. Како звездаша вероватно има више, ја сам предодређен да имам више познаника који навијају за Звезду. Али тај наш ривалитет је увек био и још је много здравији него што је онај између данашње омладине на стадионима и улицама.“
„У СРБИЈИ НЕМА СТРПЉЕЊА“
Ушли сте у историју Партизана са две везане дупле круне, али ни то није било довољно да останете на клупи трећу сезону.
„Тражило се да се уђе у Лигу шампиона. Нема стрпљења у Србији... Навешћу вам пример из Фулама. Људи који прате клуб имају нормалну перцепцију. Прве године смо једва остали у лиги. Друге године смо дошли до баража. Тада сам пратио неке коментаре и анализе када навијачи причају о Фуламу и очекивањима. Једном том приликом су зауставили људе на улици који су симаптизери Фулама. Отприлике педесетогодишњаци. Њихова анализа је била да играмо бољи фудбал, да смо напредовали, али да нисмо спремни да исте године уђемо у Премијер лигу. Рекли су да Фулам неће проћи, али могуће је да би могао следеће ако настави тако. У том тренутку ми није било претерано драго због њиховог размишљања. Желео сам позитивнију и еуфоричнију реакцију навијача, али се испоставило да је тај човек врло трезвено и реално размишљао. Он је то испричао с толиком мирноћом... То код нас није могуће. Тако логично и реално размишљање се не среће у Србији. Радио сам најбоље што сам умео у Партизану. Клуб ми је много дао, ја сам покушао да му вратим. Било је то лепо искуство, али је било превелике тензије да би се сарадња наставила.“
Ваша генерација није успела да уради то што је намеравала... Да ли навијачи могу да очекују ваш повратак у Партизан једног дана? Да завршите то што сте започели?
„У том тренутку је то била добра идеја. Ми смо то гурали једно време док нас нису почистили. Мислили смо да смо ми ти који треба да доведемо Партизан на неке нове висине. Имали смо добре намере. Али нисмо се снашли у неким другим ситуацијама. Никад се не зна шта може да се деси у будућности. Ја долазим из тог фудбала који се игра на нашим просторима и наравно да ме везују емоције за тај фудбал. За Партизан највише, али верујте да пратим и све шта се дешава око Војводине. Вероватно ћу остати дужник нашем фудбалу јер ми је дао више него ја њему. Али никад се не зна где ће живот да те одведе. Мене је живот водио у шест разлиитих земаља, а никад нисам ни помислио да ће то тако да иде. Као што Покетино каже: ’Пусти се да те фудбал носи’. Ја сам се пустио.“
Али вас је фудбал чудно водио. Од Партизана преко Тајланда и Бугарске до Енглеске?! Па повратак у Енглеску преко Израела. Да ли сте на Тајланду очекивали да ћете за коју годину дана бити у Премијер лиги? Ипак је то фудбал на маргинама.
„На Тајланду сам био изузетно срећан. Радио сам у најбољем клубу, с добрим људима, било је лепо животно и фудбалско искуство. Као неки тајландски Партизан. Као што сам и у Бугарској радио за велики клуб. Увек је било битно да се победи... У Србији, на Тајланду, у Бугарској... На Месецу ако треба. Цела фудбалска логика је да се побеђује без тог олимпијског гесла важно је учествовати. Зато није лако било ни бити првак земље од 60.000.000 становника. Можемо да дискутујемо о томе какав је то квалитет, али и ту је неко први, а неко последњи. Било је дивно живети у Азији, у Бангкоку.“
„ЖАО МИ ЈЕ ШТО НИСАМ МОГАО ДА ДАМ ШАНСУ ВУЈАДИНУ САВИЋУ“
Како је дошло до Енглеске?
„Тако што сам радио у Еркулесу. Прихватио сам да водим екипу у последњих пет кола када су практично већ били испали. Имао сам уговор на 20 дана. Контакти и познанства из тог периода су ми пружили прилику да дођем у Енглеску. Прихватио сам посао који многи не би и тако се препоручио некоме у Енглеској.“
Успели сте да Вотфорд уведете у Премијер лигу, али сте се потом растали с клубом. Нажалост многих људи у Србији који су вас бодрили и једва чекали да виде неког српског тренера у Премијер лиги...
„Нисам имао времена да будем тужан. Знам да је много људи у Србији пратило Вотфорд. Да се пратио као што се сада прати Фулам. Ту су двојица наших људи који се пеглају по Премијер лиги. Логично и људски је да се симпатије гаје према Србима. Знам да ни код нас нису задовољни резултатима Фулама, али обећавам да ћемо да радимо још више да будемо бољи и да испунимо очекивања. Осећам доста позитивне енергије из Србије и знам да бисмо неким људима направили угоднији викенд ако би победили утакмицу иако то нису ствари од животне суштине. А у Вотфорду се играо другачији фудбал. Имао сам најбоље нападаче у лиги, нисмо играли тај стил који играмо у Фуламу. Форсирали смо офанзиван фудбал и гурали ка горе јер смо знали да можемо да постигнемо више голова него ривал.“
Јокановић без постављеног питања подсећа на још један „српрски“ детаљ из Вотфорда.
„Са мном у Вотфорду је радио Вујадин Савић и био је ту шест месеци. Био је прилично неспреман, када је дошао, али пеглао се, борио се... И онда је дошао на ниво да буде конкурентан за састав. Нажалост, у том тренутку смо већ били уходани, побеђивали смо и нисам имао простора да му дам шансу. А заслужио ју је и помогао ми је у послу. Изузетан је професионалац и радник. Интелигенетан је и успео је да схвати да нисам могао да му пружим шасну иако смо земљаци. Интересантан је лик и из приватног угла. Чак и због тог навијачког опредељења. Једно време су га гледали као неку селебрити појаву у нашем фудбалу, а он је заправо изузетно добар професионалац и велики радник. Имам јако лепо мишљење и добро искуство с њим. Више је он мени помогао него ја њему и криво ми је што је незапамћен из тог периода.“
Уместо у Премијер лиги, завшили сте у Лиги шампиона са Макабијем. Опет је то било мало спортско чудо.
„И Макаби је по амбијенту као Партизан. Важно је побеђивати. Успели смо да избацимо Базел и Плзењ, али нисмо били конкурентни у Лиги шампиона. Сам тај корак да си у том друштву фудбалске Европе је велики искорак. Као Звезди сада. Цело то искуство треба посматрати из позитивног угла.“
„КО ЗНА ДА ЛИ ЋУ БИТИ ПОТРЕБАН СРБИЈИ?“
А шта можете да поручите људима који маштају да вас виде на клупи репрезентације Србије?
„То су неке моменталне ситуације када је неко негде успешан, па га желе и на неком другом месту. Кад си неуспешан, не прате те. У овом моменту Србија има селектора. Код нас су мишљења о селекторима увек опречна. Од садашњег момента, па 20 година уназад. Да ли је то Муслин, Миха, Петко, Сантрач... Па и сад када је Крстајић. Ја о репрезентацији Србије тренутно не размишљам, али никад се не зна шта може да се издешава. Ко зна да ли ћу ја бити потребан селекцији Србије? Мислим да и нисам у њиховим плановима.“
Млад сте тренер, а Србији надолази и млада генерација од које се очекује неки искорак. Многи искрени љубитељи репрезентације и српског фудбала би радо видели тај спој.
„Зенит ових играча би требало да буде за четири или шест година. Једна генерација полако силази са сцене, друга долази. Не говоримо ни о каквом планском подмлађивању већ о природном току. Стижу играчи као што су Митровић, Гаћиновић, Вељковић, Миленковић, Максимовић... Видим да је сада актуелан и Лука Јовић. Те играче видим на неком великом такмичењу како се боре за успех. Можда не ово следеће ЕП, али оно следеће светско свакако. Зенит очекујем 2022. или 2024, а још неки играчи ће се појавити до тада. Ипак, код нас нема времена и стрпљења за планове, што нема везе с тим да ли је ту сада Крстајић или није. Људи, није битно да ли је Тадић промашио пенал или није. Да ли је требало да победимо Румуне или не. То су све неки почеци и ствари за које код нас нема много времена и амбијента.“
Позитиван амбијент је оно чега дуго нема у српској репрезентацији. Како и да га буде када се сменује селектор који је одвео репрезентацију на Мундијал?
„Питање је да ли имаш људе који су спремни да раде тај одређен период и да ли си спреман да станеш иза њих и да им обезбедиш услове да имају мирноћу да би они спремили за шест година неко полуфинале неког великог такмичења. И да се шутираш у дупе ако се то оствари. Селектор би требало је тај који одлучује како да се ради. Можемо да причамо да ли је Муслин играо атрактивно или није, али човек је на крају успео да без неке велике естетике дође до резултата који се тражио од њега. Требало би да се скине капа пред тим човеком. А сада, судити о новом селектору после неколико месеци... Нико не може да ти гарантује успех за три или шест месеци. Ја сам имао простор од две и по године да направим успех с мојим клубом. А сада сам у ситуацији да се то ништа раније не важи и да крећемо опет од почетка. Али моји апели да се неком у репрезентацији пружи шанса на шест година делују доста романтични за амбијент у нашем фудбалу.“
„УШАО САМ У АНТИЋЕВУ КУЋУ 1.000 ПУТА И СВАКИ ПУТ ЈЕ ГЛЕДАО ФУДБАЛ“
Последњи пут када је у репрезентација заиста била миљеник навијача је то било у време Радомира Антића. Човека са којим вас доста тога веже...
„Он ме је довео у Овиједо. Породица ми живи у Мадриду, близу смо једни других. И када год немам посла, онда смо у сталном дневном контакту с њим. Посећујем га код куће пошто он гледа 700 утакмица недељно. Вероватно човек није погледао ниједан филм. Јер кад год уђете у његов дом, увек гледа фудбал. А ја сам ушао у његову кућу преко 1.000 пута и увек је тако било. Радомир је човек којег много ценим и који је увек ту био за мене. И професионално, и приватно. Врло битна особа у мом животу. Сарађивао сам с много тренера и видео много различитих приступа фудбалу и од свих стручњака сам највише времена провео с Радомиром. Највише пута сам са њим дискутовао о фудбалу. О проблемима и решењима. Од њега може много да се научи.“
Немали број пута је Радомир Антић говорио да би био првак Европе с оном шампионском генерацијом Атлетика да му је Хесус Хил тада довео Славишу Јокановића на позицију задњег везног. Очигледно да вас је видео као неку продужену тренерску руку и да вам је било суђено да постанете тренер. Зашто су задњи везни везни и штопери најбољи тренери у данашњем фудбалу?
„Као задњи везни сам морао да се окрећем 360 степени, да гледам на сваку страну. Ови који играју по линијама, имају празну страну где је трибина, шпиц види само гол, десетка сам све решава,... Али свака професија је жеља да радиш на себи и да напредујеш. Нити знам све о фудбалу, нити ћу све научити. Нема краја процесу изучавања фудбалу и тражењу решења. Главна сврха је такмичити се и побеђивати.“
Чини се да сте у Шпанији највише тога научили што данас примењујете и да је то фудбалски правац којем тежите?
„Најдраже ми је кад се победи. Али мислим да сам добар опсерватор. Радио сам у ситуацијама да сам прво морао добро да осмотрим шта имам у рукама па да се бацим на посао. Да не бих ушао као слон у стакларску радњу и све полупао. Покушавам да нађем пут да бих победио утакмицу. Нисам естета и неко ко тежи ка томе да игра ванземаљски фудбал. Фудбал је пун грешака и твоје је да их видиш пре него што се десе. И да покушаш да их елиминишеш. Шпански фудбал је различит. Има неки свој стил. Он није само Барселона. Сви га гледају кроз Барселону, а Реал Мадрид је три године заредом био првак Европе. Нико га не поистовећује с Реалом. Шпански фудбал је здрав фудбал, офанзиван... Тамо ће сваки клуб изаћи да се надиграва с Барсом и Реалом. Могима не успева, али некад и успе. Играо сам с Овиједом, Депортивом, Тенерифама и имао успеха и неуспеха. Против Барселоне сам дао три гола. Циљ тамошњег фудбала је да покушавају да победе Барселону и Реал. Никада нисмо излазили на терен с намером да одиграмо 0:0 или да не примимо три или четири гола.“
У Енглеској сте направили тренерско име, врло цењено, али је ипак Шпанија ваша друга домовина. Породица вам живи у Мадриду, како све успевате да ускладите?
„Лако је. Имам два слободна дана, пет-шест аеродрома у Лондону, деца дођу за викенд, погледају утакмицу и врате се у школу. Кад имам слободно, одлетим за Мадрид после утакмице, вратим се сутрадан. Лакше је стићи из Лондона у Мадрид него из Коруње у Мадрид.“
А слободно време у Лондону?
„Имам неко друштво, одем до паба, попијемо пиво... Причамо. Кад се ради, одем кући, погледам неки филм и тако. Живим у једном селу десетак минута од тренинг центра. До центра имам много, треба ми 25 минута ноћу, а дању боље да и не крећем какве су гужве. Немам потребу да сам у центру и да проводим време у колима. У Лондону имаш 5.000 начина како да живиш, ја га живим тако како сам изабрао.“
Баш као што и гаји фудбал такав какав изабере, а не какав воли. Како је неколико пута поновио, није фудбалски естета. Воли да побеђује. И то му се у већини случајева исплатило. Некад је чекао мало више, некад мало мање. Али углавном му се та вера враћала на добар начин. Вратиће се и у Премијер лиги с Фуламом... Увек се врати.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар