Анализа: Свједочанство из Хумске...

За 1202 дана 91 играч, шесторица тренера и Партизан само 16 дана на првом месту! Други пут у том периоду двоцифрени заостак у односу на лидера већ у октобру!

Фудбал 31.10.2018 | 23:00 Сивило у Хумској 1. Јуче, данас, како је кренуло, вероватно и сутра. Ништа не наговештава да би ситуација у и око Партизана могла да се промени у његову корист. Понајмање поглед на табелу, у смирај октобра иритантан Гробарима, јер тамо виде омиљени тим тек на трећем месту. Била би позиција куд и камо прихватљивија да је вечити ривал ту негде, у видокругу, међутим, сазнање да је за викенд одмакао на чак 11 бодова удаљености чини разумљиим речи Зорана Мирковића да је „гледа само кад мора“.

Поготово што је Бата сведочио неком другом времену. Довољно је подсетити да је у сезони 2004/05 био део екипе која се дичила пласманом у Лигу УЕФА купа (претечу формату Лиге Европе), презимљавањем, проласком Дњепра и на све то титулом без пораза! Познајући темперамент некадашњег дефанзивца може само да се претпостави како у њему „кува“ кад види с ким има посла и како оно што је било некад не може опет. Да, за почетак, одбраниш гол од таквих „сила“ какви су Радник, Раднички и Напредак. Или да од ривала постигнеш макар један више. Попут, да вратимо точак историје још мало, Мирковићевих сабораца: СаваМилошевића и Дејана Чуровића у шампионској 1993/94 или Дамира Чакара и Гоца Христова 1995/96.

Садашној генерацији оба посла, очигледно, претешко падају, па је успела оно што се чинило немогућим, да постане друга у последње четири сезоне која је на двоцифреној разлици у односу на јединог правог, вишедеценијског, конкурента за титулу. Претходно је Зоран Милинковић заглибио још више, после ремија у Сурдулици, такође у 13. колу пренства 2015/2016, после ког је и смењен, оставио је Парни ваљак 14 поена иза Црвене звезде. Исте јесени, за само девет рунди, Милинковићев наследник Љубинко Друловић прокопао је канал до „минус 26“.

Јасно је било да у таквим околностима од титуле није могло да буде ништа, а речи искусног голмана Владимира Стојковића на „минус 11“ да се освоји Куп “под обавезно” сугеришу да су се можда појединци предали. Или је дошло до промене плана у клубу, те од напада на шампионски наслов, означеног приоритетним, вероватно неће бити ништа. Тим пре што је ово четврта узастопна сезона у којој Партизан има, за овдашње услове, озбиљан заостатак за вечитим ривалом, а да ни први круг првенства није завршен. У јесен 2015. разлика је била поменутих 14, наредне шест, лане чак подношљивих четири (већ до зимске паузе Мирослав Ђукић је то накрцао на девет), а сад 11.

У том периоду поражавајући по црно-беле је податак да су само 16 дана били на челу табеле. Уз ограду, да се рачунају само оне ситуације кад је Партизан прави лидер, бар бод изнад конкуренције, не и поредак у коме је био поравнат са појединим клубовима у уводним колима. Ту привилегију, прави спортски уникат у последње четири сезоне, омогућили су му Марко Николић на клупи, те, пре свих, Леонардо да Силва Соза и Урош Ђурђевић као јуришници на терену, јер су се 5. маја 2017. попели на врх (савладан Јавор у Ивањици, а дан касније Црвена звезда поражена од Вождовца) и на њему остали до 21. маја кад је петардирана лучанска Младост за 27. титулу.

Преостало време, до 17. јула 2015. до данас – а прошла су 1202 дана – Партизан је био тај који јури. Понекад не само лидера. Као што је сад случај, јер је између вечитих Раднички из Ниша.

У поменутом периоду од три године и три месеца продефиловао је Хумском чак 91 играч и шесторица тренера (Зоран Милинковић, Љубинко Друловић, Иван Томић, Марко Николић, Мирослав Ђукић и Зоран Мирковић), па приче о планском пословању спортског сектора и(ли) прављењу тима на дуге стазе немају основа.

Само иза Николићевог презимена може да стоји неоспорна одредница “успешан”, док су Милинковићев и Ђукићев пласман у Лигу Европе и презимљавање потогњег у истој потамљени ужасним резултатима у првенству и игром која није имала ни главу ни реп. Сходно томе ни резултате у складу с реномеом клуба.

Само, да ли је искључиво крива струка? На данашњем примеру, да ли једино Мирковићу може да се замери што је са “минус пет” отишао на “минус 11”? Можда нема с ким да покаже каквим тренерским потенцијалом располаже? Опет, да ли (само) играчи одговорни? Можда појединци нису дорасли величини клуба, његовима амбицијама, притиску? Или има нешто и до оних који су селектовали тимове, представљајући појединце еуфорично, а у не малом броју случајева оманули?

ДВЕ ЛИГЕ ЕВРОПЕ И ТРИ КУПА МЕЛЕМ ЗА СУПЕРЛИГАШКЕ РАНЕ

Два пласмана у групну фазу Лиге Европе од 2015. до данас представљају изузетно позитиван учинак Партизана и људи који га воде. У истом период узета су и три везана Купа Србије, плус титула из 2017. Кад се подвуче црта – одлично, мада…

Има нешто и до утиска, естетике или његог изостанка. У Партизановој бити је да игра леп, нападачки, допадљив фудбал. Ако не може такав онда да бар буде мушки, борбен, такмичарски.

Опет: само је Марко Николић успео да испуни очекивања Гробара, показавши и да се с екипом у чијем стварању није учествовао могу направити велике ствари. Да бар тих 16 дана навијачима буде лепо.

Из садашње перкспективе – бајковито.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт