Прича: Звезда, Ливерпул и један дорћолски мангуп...
Сенке оних дана. . . Оно кад је Ред Стар постало европска институција. . .
Фудбал 24.10.2018 | 17:45
Суштина је иста: нешто се променило, фудбал се променио. Можда смо само још у ратовању - ово се, пазите добро, односи само на оне давне, давне, славне године - могли нешто да научимо тај велики свет. Било је тачно овако, и немој да би неко спорио, кад су већ и ти горди Енглези признали: Црвена звезда је крива што ће Ливерпул постати тај велики Ливерпул. Црвена звезда је крива за "Ливерпоол wаy".
И две кључне речи: Слободан Јанковић.
Док је Бил Шенкли лепио прво енфилдско блато за фино угланцане "нортемптонке" Редси су били друголигаши. Децембар, још прецизније 14. дан децембра 1959. Из ФА купа истерао их је Ворчестер. Шеста лига! На стадиону нема средстава за заливање терена. Шенкс је немилосрдан - ова 24 играча нису ми потребна! Идемо од нуле. У исто време, у Београду, на Дорћолу, један плавушан "оперише" по Бајлонију. Један парадајз, једана папричица... Под руку, испод мишке, па низ Кнез Милетину. Кући. За салату. Мајка врти главом. Али мајка је сама. И зна. Оца одавно нема. Морало је тако.
Мангуп мора да се роди. Тако је на улици. Тако је на терену. И као што Бил Шенкли има своју причу тако је има и Слободан Јанковић. Цоле одвајкада. Тако га зна Југа. Данас, каткад, провуку некакав нови надимак, више да боцну, чини се - Бака. То они што га воле, тамо у његовој кафани. (Локација? Тајна). Цоле се слаже: мангуп се рађа. Црвена звезда је избацила Ливерпул пре 45 година зато што је играла мангупски фудбал.
"Сећам се, док сам једном шетао пијацом, ту у крају, ништа на дохват руке. И решим да одем мало горе, до Скадарлије. У Три шешира - три господина. Цилиндри, одела... Једу пасуљ, тетовац, она повећа зрна. И сецкају, полове. Питају: Шта је мали? Гладан си? Зову ме да једем. Не, не, нисам, кажем - и кренем даље, а ваљда три дана нисам нешто људски окусио. Е, то вам је '54, '55. Такво је време било, овде у Београду. На Дорћолу".
А Дорћол срце, срце града? Дорћол, родоначелник?
"Дорћол је чудо! Био је Црвени, краљ Дорћола. Он нас је много чему научио. Чувао нас. Свашта си могао да научиш у граду у оно време. После, код Миљана, друга школа. И Миљан Миљанић био је чудо. Учио нас да не будемо барабе. Јесте, били смо проблематични, клинци са калдрме, али направио је од нас и играче и људе. Зато смо увек били уз њега".
А и Чича, мангуп. Опасан мангуп. Крај педесетих и почетак шездесетих, окупи сву дечурлију из Србије, из свих школа. Било је је, кажу, и по 3.000 дечака. Па аудиција.
"Изабере прво 400, па смањи на 200, па 40, па 20"...
Како је то Црвена звезда победила Ливерпул? Није био тако велики? Лажу! Увек је био велики. После Шенкса посебно. Деца што су стасала у Звезди, та Миљанова дечурлија, желела су да постану неко и нешто. Да постану битна и велика имена...
"Стане (Караси) са Бановог Брда, Куле ту са Ташмајдана, Зека Ђорђевић Дорћолац, Трифке - Бањица. Е, Трифке Михајловић је једини имао пара. Његови су били добростојећи. Па позове његова мајка једном недељно на ручак, на пилетину. Наједемо се за три дана! Ево Стане Караси, рецимо... Чукарица, двориште, купа се напољу, на чесми, тоалет напољу... Зашто га зову Тањир? Много их је било деце, нису имали тањир и онда Стане оде негде, да л' добије или украде и тако... Не памти се - од двадестак и више дечака нас седморица прођемо све селекције, од пионира до првог тима! Тако је Звезда победила Ливерпул".
Али далеко је '73, ех, где су Енфилд и Ливерпул...
"Мајка кука, моли... Школа, шта са школом?! Ја кажем - хоћу да играм! Видећеш, хранићу и тебе и брата! А видео је Миљан одмах ко смо и шта смо. Да смо мангупарија. Одвео нас у Народно позориште. Мислим, намерно. То је, чини ми се, био неки његов тест, трик. Желудац му се окренуо. Избацили нас после првог чина. Семенке, дошаптавање, смејање, хаос... Каже, не водим вас више ни у золошки врт! И то је школа".
А Миљан Миљанић, велики ум српског и југословенског фудбала, ма шта многи мислили, знао је да се таква екипа не "штроји". Знао је да се став и оно велико ја не учи док трчиш деонице горе-доле. Зато је Црвена звезда победила Ливерпул!
Кажу, шамар није добра васпитна мера. У великог играча израстало се и после шамара. Цоле Јанковић хвали се као омладинац да је један од најбржих играча у граду. Ма, не, није грешио, биће после најбржи и у Европи, него чуо то капитен Црвене звезде Војкан Мелић...
"И симпатисао ме је и није. Не знам баш... Најбржи, кажеш... Ајд сад до Аутокоманде по цигарете. А Куле, Стане и ја пре тога дошли раније на тренинг. Ту, уза зид, стоје им копачке. Прљаве од оне шљаке. Узмемо сами и чистимо. Част, бре. Нико нас не тера. Не мари, по цигарете! и рок - пет минута назад. Ја спринт, а на Аутокоманди обе трафике затворене. Трк даље до Славије, па назад трамвајем. Потрајало је добрих двадесетак минута. И Војкан шамарчину. Глава ми се завртела. Не љутим се, шта ћу. А он каже: да научиш шта је поштовање, шта је култура. Глава зуји и даље. Суштина је да смо поштовали старије играче"...
Али мангуп је, јелте, мангуп...
"Кафана? Може, али само 50 километара далеко од Београда. И опет не вреди. Сутра на тренингу Миљан певуши оно шта сам ја претходну ноћ. И "честитка": нема плате овај месец. Па тако ко зна колико пута. Ретко сам ја добијао плату. Касније дискотека Акваријус, Славија, Делиградска... Тучемо Партизан, ја дам гол и увече уђем у Акваријус. Ту није могло да стане више од 300 људи. Кажем: дај 300 вискија! Од тога је било једно 200 девојака. Тапи је долазио у Акваријус. То је наш најбољи сликар свих времена"...
Слободан Цоле Јанковић дао је два гола Ливерпулу у осмини финала Купа шампиона. И Звезда је прошла даље. Левом у рашље у Београду, па десном из слободњкака на Енфилду у 88. Земљотрес. Пишу Енглези интензивно већ два-три дана о томе. И они кажу: најважанија утакмица у историји Ливерпула!
"Не, нисмо били свесни кога смо узвукли. Чули смо само да је Ливерпул један од два три највећа енглеска клуба. Страх? Ма није било никаквог страха. Тако смо васпитавани - ми смо Црвена звезда! Ја сам причао са Миљаном тих дана: када бисмо довели Бору Ђорђевића из Партизана, а он је био страшан халф, нападамо Куп шампиона, пехар! Стварно сам тако мислио... Страшан играч је био, али то је сад друга прича. Ливерпул? Шта мени то значи? Ја клинац са Дорћола. Не да их потцењујем, него хоћу да их победим. Изазов! И тако нисам гледао само ја, него сви из наше генерације. Звезда је увек добро играла велике утакмице. Проблем је био кад дођу Тузла, Зеница, Скопље и тако"...
И жреб?
"Миљан каже: добили смо Ливерпул. Пита шта ћемо и како ћемо. Ја одмах кажем: идемо да их добијемо! А он ће: ћути! Увек сам волео да истрчим, први да кажем... Тад на стадиону једва 40.000 људи. Сви се нешто уплашили. Знате, некад публика није долазила да гледа противничке играче, него нас. Уплашили се људи. Добићемо пет, шест комада. Победимо ми то 2:1, али они задовољнији. Сигурни да пролазе. МИљан није забринут. Прича: добро је, момци. Спремамо се за реванш. Али тада смо већ знали и ко су и шта су. Увек ми је било свеједно да л' играм против Дорћола или Ливерпула, али тада... Дођеш, видиш онај Енфилд... Фасцинирало ме је то што 45 минута пре утакмице никог није било на трибинама, а онда"...
И не, Драган Џајић није био у војсци. Није то разлог његовог одсуства. То је казна још од Карл Цајса. Претходна сезона.
"Признао сам много година касније - ја сам крив за Јену! Није Џаја! Гурнуо сам једног Немца, судија је лоше видео и исикључио Џајића. Признао сам и њему много година касније. Ето, зато је Пижон носио број 11 на Енфилду! Ја сам крив, није војска".
Свлачионица на Енфилду, 6. новембар '73. Сад можемо и овако: један од најјачих фудбалских датума до дана данашњег. Има једана варијанта приче када Миљан Миљанић прича како ће Звезда опет да победи и да избаци Ливерпул. А Цоле и Куле један до другог, на клупи, ћушкају се коленима и онако више у себи него наглас: "Јеботе, Чича полудео"... Јанковић ће после 45 година овако:
"Видим, уплашили сте се. Тако нам се обратио. Заустим, а Миљан - ћути! Играмо нашу игру. Шева, троуглови. (Узгред, то данас зову тики така). И ми тако. Дође Караси, дође Куле и ми у троуглу: туп-туп-туп. Енглези не знају где се налазе. Онда тамо на другу страну приђе Пижон, па опет исто. Енглези само падају, клизају у празно. По три и по минута смо ми њима држали лопту. То су они измерили".
“О мој боже, ово је прави фудбал!”, деловало је да се енглеском коментатору омакло након дуплог паса Лазаревића и тада осамнаестогодишњег Пижона Петровића, али онда је човек наставио да ужива: “Играчи Ливерпула не могу ни да дођу до лопте, а камоли да организују неку озбиљнију акцију!”
Ако је први гол Слободана Јанковића на Маракани мала, интимна уметност за душу звездаша, како назвати оно из 88. минута на Енфилду? И још једном раскопчавање мита. Ни опклада, ни превара. Цоле је Станету Карасију "узео" тај историјски слободњак:
"Нити је вечера у питању, та опклада ко што кажу, нити превара. Стане је стално шутирао слободњаке, а и ја сам волео да их шутирам. Кажем му: склони се, дајем га. Пусти мене једном. Он ће: ма шта... Види се на снимку док прилазим лопти да му показујем да се склони. Све остало није тачно. Али нема везе, ушла је"!
И та прослава гола јесте један антологијски тренутак. Ливерпул је на коленима, али Цоле Јанковић само једноставно подиже руке ка небу и то је све...
"Ништа... Дошао сам до Миљана, гледам га, он гледа мене. Ни реч. Као да је био шокиран, или шта већ. Имали смо знање, имали смо све, али треба рећи да нас је срећа испоштовала. У другом полувремену баш су нас "набили". Нисмо изашли из 16 метара".
Слободан Цоле Јанковић, јунак Црвене звезде и Ливерпула неће бити данас на Енфилду. Разумећете, није ни време, ни место. Има само још једна прича, прикладна...
"Био је млад дечко од не знам баш колико година, одевен ко канаринац, сав шарен, да ме тражи. Звезда славила 60 година постојања. Добар дан, добар дан. Човек ми каже тражи те неки Енглез. Ми на Маракани. Поздравимо се и он ће: Шаље ме отац. Видим да сте живи и драго ми је. Шаље вам ово. То је била нека њихова заставица, коју добијају само заслужни. Заставица Копа. Рекли су ми после да је такву част мало ко имао, а радило се о сину тадашњег председника Ливерпула. Да сам отишао у Ливерпул, са том заставицом данас бих ушао на Коп и одатле гледао утакмицу".
Сенке оних дана... Кад је Ред Стар постало европска институција. И један дорћолски мангаш у свом пуном сјају.
Живео, чика Цоле!
Извор: моззартспорт
Коментари / 2
Оставите коментарЈоја
24.10.2018 16:36Истопих се цитајуци овај текст. Супер је.
ОДГОВОРИТЕлибом етаки
24.10.2018 17:41шта рећи осим, дивна прича
ОДГОВОРИТЕ