Изгубио сам вид, али волим живот

Судбина Срете Вучковића из Бијаковца код Козарске Дубице, засигурно би могла бити инспиративна за многе људе. Иако слијеп, сам цијепа дрва, коси траву и ради све физичке послове.

Република Српска 22.10.2018 | 11:00 Срето Вучковић  наставник је језика који је без вида остао 2003. године. Судбина га је каже изненадила али не и спријечила у реализовању свих животних циљева. Није се предао, већ је одлучио управо супротно, снажно се супротставио животној недаћи. 

“Једноставно да не бих кукао, да не бих нарицао над својом судбином, над својим животом који ми је толико удараца задао, ја једноставно настојим да се супротставим на свој начин. То је један од хиљаду удараца у животу, увијек нешто ново ме погоди”, каже Вучковић.

Цијепање дрва само је један од послова које овај наставник у пензији обавља сваке године. Каже да то ради боље и од многих који виде.

“Додуше ја не видим, ја морам напипати гдје је сјекира, гдје је пањ, гдје је ћутак који ћу поцијепати напипам га, ставим на пањ. Некад се деси мало да се и посијечем, није страшно. Мало зарасте и настављам даље, као да се ништа није догодило”, прича Вучковић за Дневницк.цом.

Срето Вучковић каже да никада није клонуо у животу, увијек устаје, бори се и настоји да иде напријед. Сваки дан у просјеку препјешачи десетак километара.

“Одем по млијеко три километра у једном правцу , штап и полако идем гдје ми је познато, гдје ми није познато не могу се кретати, без штапа не могу нигдје. Цијепам дрва, одем тркљу за грах одсјећи, одем кочиће за парадајз усјећи, могу много тога око куће радити, крчити, сјећи живицу, покосити”, прича Вучковић.

Губитком вида, Срето је добио нову инспирацију, која га је натјерала да се у потпуности посвети књижевности. Написао је књигу “Плоска” а недуго за њом и збирку од 28 приповједака – “Помрачење сунца” обе књиге неколико пута су награђиване.

“Да не бих узео конопац и објесио се од зла, ја једноставно тражим начин како да се борим и нашао сам, ријешио сам да покушам да пишем. Да сам успио спасити вид вјероватно никад не бих постао писац, у сваком злу има нешто добро”, прича Вучковић.

Срето за себе каже да никада у животу није био кукавица. За све људе има поруку.

“Неки људи старе као ципеле, а неки као злато. То говори да све зависи од човјека, од тога колико је он спреман да се жртвује и да се бори у животу да не клоне пред првом недаћом”, поносно истиче овај пензионисани наставник који ускоро најављује и нове радне пројекте.

(Дневницк.цом)