Прича: Нови почетак бонвивана - Берлускони против Тита

Силвио Берлускони, чули сте то сигурно, преузео је трећелигаша Монцу, завео нека своја правила понашања и ушао поново у обарање руке с ђаволом, као у београдској магли, као пред италијанским судовима. . . Још једна авантура за неки наставак Сорентиновог филма “Лоро”.

Фудбал 23.10.2018 | 23:50 Шта је навело превејаног, искусног, облапорног, коју год реч да ставите нећете погрешити, дона да се врати својој другој љубави, фудбалу?

Прва је, наравно, телевизија, тек трећа политика, мада је све то код Силвија Берлусконија вазда било нераскидиво повезано, једно је играло за друго, друго за треће, као неки погани ковитлац црвено-црних нијанси који је, све уз песму и игру и повике “Форза Италиа”, обележио Другу италијанску републику; и само би људи који га најбоље знају могли да кажу да је, у ствари, изнад свега тога увек била његова мама, те да су ствари пошле по злу и по сексу тек када је Роса Боси прво занемоћала, а потом се и у Господу упокојила.

Ето њега опет, девету деценију гази и налази се на новом почетку, оном фудбалском, када му већ повратак у политику није био превише сјајан, пошто ново време тражи и нове популисте.

Ми диспиаце, они старомодни, сладострасни, али у суштини демократски настројени, чак и кад кажу да Мусолини није био толико лош, више нису у моди.

Силвио Берлускони, чули сте то сигурно, преузео је трећелигаша Монцу, завео нека своја правила понашања и ушао поново у обарање руке с ђаволом, као у београдској магли, као пред италијанским судовима... Још једна авантура за неки наставак Сорентиновог филма “Лоро”.

Паоло боље да је снимао серију, је ли...

Зашто, дакле, Силвио? Неће бити да је то страх од смрти и жеља да се остави неко завештање; па и да не рачунамо све оне године у палацо Киђи, Берлусконијев Милан живеће вечно, никад није било такве екипе и никада неће бити.

Можда је то непресушна потреба да се буде у центру пажње, као сваки некада иоле битан тип који ће вас, с ТВ екрана или за кафанским столом, убеђивати да ће управо он бити први и значајан за своју професију?

Или инат, хтење да покаже да испод оних пластичних операција и даље куца живо срце, то нико није успео ни да заустави ни да пресади како треба?

Сад ћу ја да вам покажем како се то ради, ево, Галијани и ја можемо и у Серији Ц да направимо циркус, и да све очи буду упрте у нас...

Очи Италије и биће ове недељне вечери у Монци, где ће свечана ложа бити крцата сикофантима што су се појавили опет када је Силвио довољно ојачао да прави планове.

Попут правих подгузних мува, није их било нигде док је дон дреждао у кућном притвору, сада их се намножило толико да је клуб укинуо праксу продаје ВИП улазница за премијеру Монце пред новим газдом, против Тријестине.

Кажу да се вечерас очекује много људи на трибинама у ломбардијском граду који смо досад знали само по аутодрому, а код писте је, онај други Преле је тако написао, Гага као Урке возио потоњи круг; још више ће их бити широм земље, пошто ће утакмицу преносити СпортИталиа, нема Серије А, а и највећи оптимисти дигли су руке од Азура који ће сат и кусур касније истрчати у Хожову у Лиги нација.

Они долазе не због фудбала, ни да се увере да ће играчи Монце заиста бити свеже подшишани и обријани, колико због тога да виде да ли Силвио опет може да превари Нечастивог, из – колико год да смо психоаналитичари у покушају – само њему и можда Галијанију знаних разлога.

Али нимало мање занимљив није ни Монцин вечерашњи противник, клуб који ове јесени слави стотину година постојања.

Клуб који је, због локације, због великог стадиона, због историје у којој је најсветлија тачка рођени Тршћанин Нерео Роко (иначе, што се углавном заборавља у романсираним причама о првом великом Мистеру италијанског клупског фудбала, рођеног са словеначким презименом Рок, пре него што је фамилија под притиском фашиста морала да промени презиме у нешто прихватљивије црнокошуљашима), а понајпре због свега онога што се догађало непосредно након Другог светског рата, близак и нама.

Тријестина је била важна таман колико је био важан и Трст, у то волатилно доба по окончању великог сукоба, када су и Италијани и Југословени, свако у својој зони и свако на свом језику и наречју, викали да је “Трст наш”; а одатле потиче и једна од најневероватнијих фудбалско-нефудбалских прича које су историја и политика могли да замешају.

Доба када је постојао један Силвио пре Силвија.

И звао се Јосип Броз...

Тријестина је увек била већи клуб из Трста, није им било тешко када су имали Нереа Рока – по њему се данас и зове тај стадион који је углавном натпросечно празан – али постојао је и онај један старији, а мањи, који ће постати, захваљујући новцу којим је млада комунистичка држава желела да победи у пропагандном рату, прва хладноратовска жртва у новој Европи.

Звали су се Цирцоло Спортиво Понзиана, потицали су из дела града по имену Сан Ђакомо – некада раднички, социјалистички крај – и три сезоне су играли у лиги ФНР Југославије; да, на територији данашње Италије, а тада “ничије земље”, макар до постизања споразума којем су морале кумовати и стране силе, наступали су садашњи великани (екс)југословенског фудбала, на челу са Хајдуком, који је први, децембра 1946, одиграо званичан меч за бодове у Трсту.

Трст је тако био једини град који је имао два прволигаша у две различите државе...

Оданост Југославији, ма који да су били пориви, тада је сматрана петоколонашењем, о фојбама се говорило све гласније, а ни данас није много другачије, па у помало умивеним приказима овог чудесног сплета околности и политике стоји да су, тобоже, играчи Понцијане преварени.

Као, требало је да одиграју пријатељску утакмицу против Црвене звезде у Београду, и тек када су стигли у главни град Југославије, схватили су да су обманути и да је то у ствари званичан меч.

Било је, ако је то важно, 7:1 за Звезду...

Заправо, сви су они врло добро знали шта се дешава, пошто Југославија није штедела новце да макар и симболично, макар и на фудбалском терену, покаже да је Трст ипак “наш”; ако би пристали да наступају за Понцијану, добијали би и шест-седам пута више новца него што би могли да зараде у Тријестини, која се тада такмичила у Серији А. У просеку, 30.000 тадашњих лира месечно, у односу на 5.000 које су дотад могли да зараде.

Многи су се, посебно што је конфузија око коначног статуса територије трајала, полакомили, без обзира на то шта ће причати тршћанска чаршија. Било је ту и других погодности, попут специјалне композиције вагона која је увек чекала у Љубљани, и која је возила играче Понцијане много удобније и брже него што су то могли да сањају чланови осталих клубова југословенског првенства.

Италијанска фудбалска федерација је казнила “бегунце” забраном играња, али Понцијана је заправо имала предност, јер је неко време била једини клуб у граду: одлуком савезничких окупационих снага, Тријестина је накратко била прогнана у Удине.

После повратка, на стадиону Комунале, надомак Рижарне Сан Саба, јединог нацистичког концентрационог логора на територији Италије, једне недеље би гостовали Јувентус, Болоња или Милан за који је тада могао навијати клинац по имену Силвио Берлускони, а друге би долазили Црвена звезда, Партизан и загребачки Динамо.

У књизи “Нои де Понзиана” налазимо податак да је просечан број гледалаца био око пет хиљада, али да је свих 12.000 гледало још један пораз од Црвене звезде, од 0:1, и то упркос притисцима италијанске штампе да се не иде на стадион.

“Ил Пиццоло”, пронационалистички лист, није ни давао извештаје с утакмице Понцијане, али су се они могли прочитати у другом дневном листу, “Ил Цорриере ди Триесте”. Да се то надомести и покажу мишићи још више, у Зони Б покренуте су и дневне новине на словеначком, “Приморски дневник”, који је врло ентузијастично пратио новог југословенског прволигаша.

Та прва сезона, у којој се Понцијана укључила тек на зиму и онда играла заостале утакмице цело пролеће, показала је колико лако резултати могу да падну пред политиком: иако је клуб завршио као убедљиво последњи на табели, у Београду је одлучено да је тршћански тим превише важан и спасен је испадања за зеленим столом.

Звучи ружно? Треба рећи да се истоветна ствар догодила и у Италији: клубови су се, што из солидарности, што због притиска крхке власти, договорили да дају опрост Тријестини која је заслужила селидбу у Серију Б. Не само то, него је у клуб дошло довољно новца да наредне сезоне заврше на другом месту, иза неприкосновеног Гранде Торина.

И Понцијана је 1947. на 1948. била много боља, без проблема су изборили опстанак, а за њих је тада наступао Еторе Валкаређи, мање познати брат Ферућа Валкаређија, легендарног селектора Италије са митског Мундијала 1970. године.

После бурног лета 1948, наравно, Југославија ће имати веће проблеме, када се посвађа са великим братом са истока.

Трст је постао мање важан и остаће то све до 1954. године, када ће градски делови, на притисак Запада, припасти Италији; како је у запећак падало тршћанско питање, тако је и Понцијана изгубила на значају и финансијама. Клуб се тихо вратио у окриље италијанског савеза, ујединивши се са “другом” Понцијаном, насталој од Италији лојалних функционера. Касније ће у том клубу понићи Фабио Кудићини, али Понцијана ће остати нижелигаш, што је и данас.

Ни Тријестина није добро прошла у новој расподели карата. Након одласка Нереа Рока и краткотрајне владавине Беле Гутмана, који је пружио прилику за деби једном од највећих Тршћана свих времена, Ћезареу Малдинију, клуб је испао и од 1959. године није играо у Серији А.

Данас ће и та прошлост бити на талону у Монци, пред очима читаве Италије и испред Силвија Берлусконија и његових сатрапа у свечаној ложи. Тријестина слави сто година постојања, а у то име је стартовала снажно: после првих пет кола налазе се на другом месту, због боље гол-разлике од трећепласиране Монце.

Тај фудбалско-политичко-телевизијски дон имаће, дакле, шта да види, и можда се сети оног другог бонвивана, који је једнако умео да купује клубове у своје себичне, пропагандне сврхе.

До неког новог Хладног рата, у којем ћеш сигурно учествовати, желимо ти срећу и топле жене, дон Силвио...

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес