Видео - Прича: Срби против бивше „браће“...
Максимирска срећа и туга, словеначки комплекси, онај Кежманов гол и гажење Македонаца! Одиграно је 15 мечева између српске репрезентације под разним именима и некадашњих бивших југословенских република.
Фудбал 10.10.2018 | 23:31
У четвртак ће у Подгорици бити исписана посебна страница историје српског и црногорског фудбала. Некада се писала заједнички, али већ десетак година је пише свако за себе. Бивша браћа ће први пут ударити једни на друге у фудбалу. До сада су Србија и Црна Гора играли у ватерполу, кошарци, рукомету, било је време да на ред дође и фудбал.
Од распада СФРЈ наша репрезентација под разним именима (Југославија, Србија и Црна Гора, Србија) је играла против свих бивших југословенских република. Од 1994. и пада санкција, па до 2006. Срб и и Црногорци су заједничким снагама делили мегдан са некадашњом југословенском браћом. И ниједном нису поражени. Од референдума у Црној Гори и стицања независности обе државе, у последњих 12 година је Србија шест пута играла против бивших југословенских република и забележила само једну небитну победу уз три пораза.
Црногорци би могли да ликују како је репрезентација побеђивала док су они били ту. Статистика тако каже... Али у суштини, само су тројица Црногораца била битни играчи за некадашњу рерпезентацију. Предраг Мијатовић је неколико година био најбољи играч Југославије и ударна игла генерације која никада није остварила оно што је могла. Добрим делом и због оне Мијатовићеве пречке. Али та пречка не може да поништи све велике ставри које је Мијат урадио за репрезентацију. Дејан Савићевић је најбоље године каријере дао Милану када Југославија није могла да игра за време санкција. Касније је Дејо имао неке добре партије у плавом дресу, али није то био онај Дејо Геније који се памтио из Звезде и Милана. Трећи битан фактор је био дугогодишњи голман Ивица Краљ који је бранио за Југославију на два велика такмичења, имао успоне и падове, добра и лоша издања...
Од осталих црногорских репрезентативаца Југославије, не може се рећи да су имали неки битан утицај. Чак су можда неки били терет и кочница за репрезентацију јер је још остало неко наслеђе позивања у репрезентацију по националном кључу. У то време су епизодне улоге у репрезентацији имали Бранко Брновић, Жељко Петровић, Анто Дробњак, Драгоје Лековић, Ниша Савељић... Али и конкуренција је тада била много јача. О чему су говорили и резултати против „еx-Yу“ република.
Први такав меч је био онај историјски против Хрватске на Маракани пре 19 година. Дуго чекани спектакл је донео и фудбалско разочарање и најнепопуларнијих 0:0. Али то је одговарало обема селекцијама које су пре свега водиле рачуна да не изгубе.
Стојковић, Мијатовић, Савићевић, Југовић, Михајловић, Јокановић и другари су убрзо први пут одмерили снаге и са Македонцима. И два пута их победили за четири дана. У Београду са 3:1, па у Скопљу са 4:2.
Потом је уследио и антологијски меч на Максимиру. На данашњи дан пре 19 година! Е ту је већ Хрватима горело под ногама и реми им није играо за разлику од Плавих. Много детаља се памти са тог меча... Френетична атмосфера, „порука“ Дејана Савићевића оном Пургеру испред хотела, па фаца Фрања Туђмана, кукњава Ћира Блажевића за повређеним Бобаном, херојство или глупост Бате Мирковића... Али највише теледириговани пројектили Синише Михајловића које су Мијатовић и Станковић скренули у мрежу Хрвата, оставили их без пласмана на ЕП и Југославију одвели на велико такмичење. Какав је то био мук на Максимиру...
Управо на том такмичењу ће почети и ривалитет Југославије и Словеније оном лудом утакмицом у Шарлрои. Предвођени распомамљеним Златком Заховићем, Словенци су за сат времена стигли до 3:0 и имали играча више после глупости Синише Михајловића. А онда шестоминутни транс Југословена и три гола тандема Милошевић - Друловић за чудесних 3:3! Тада смо се провукли Словенцима, али и започели серију фрустрација против овог ривала.
Већ у следећим квалификацијама ће Југославија два пута надиграти Словенце, али их неће победити и због тога ће извисити за Мундијал у Јужној Кореји и Јапану. Оба пута је било 1:1. У Љубљани је Заховић у 90. минуту мајсторијом из слободњака казнио Коцића и репрезентацију коју је унаказио Милован Ђорић. У Београду су Словенци извукли довољних 1:1 по оној провали облака на стадиону Партизана.
На следећи окршај са „бившом браћом“ се чекало до квалификација за СП 2006. Тада смо већ били Србија и Црна Гора и били смо у групи са Босном и Херцеговином. Било је шала да је то заправо минитурнир четири репрезентације. Илија Петкович је маестрално водио екипу кроз квалификације, остао непоражен у оном досадном мечу на Кошеву и у последњем колу у пакленој атмосфери Маракане тражио победу против БиХ за пласман у Немачку. Матеја Кежман је постигао гол вредан пласмана на Мундијал и убио све наде Бошњака и понеког Србина и Хрвата који су играли за тај тим. Била је то прва велика победа наше репрезентације над неком „еx-Yу“ репрезентацијом. И последња...
Од стицања независности, Србија је играла против Словеније, Македоније и Хрватске и углавном је то било разочарење за разочарењем. Словенци су се 2011. опет извукли на Маракани у мучној атомсфери, а онда нам у последњем колу још једном запржили чорбу. Оставили су Пижонову Србију без шанси за пласман на ЕУРО. Јоргачевић је примио гол „из Аустрије“, Немања Видић је промашио пенал за победу и одлучио да му је доста свега, а од репрезентације се опростио и Дејан Станковић. После четири међусобна ремија, Словенија је остварила победу против наше репрезентације која јој није донела ништа, али је Србију оставила без баража. Словенци су остали нерешива енигма...
Већ у следећим квалификацијама су ривали Србије били Хрватска и Македонија. У односу на оне мечеве од пре 19 година, разлика је била то што је код Хрвата набој био сличан, код Срба није и што је квалитет био драстично на страни Хрватске. Тадашњи селектор Синиша Михајловић је контроверзним одлукама упропастио репрезентацију и шансе да се нађе на Мундијалу у Бразилу.
Прво је изгубио од Македоније у Скопљу, а потом је извео онај очајан тим на Максимиру и ту је био крај свих надања. Када је све било готово, забележили смо реми против Хрватске на Маракани без неког резултатског значаја и убедљиву победу против Македоније. Међутим, оне битне мечеве смо изгубили... Сада је време за почетак ривалитета са Црном Гором. Ситуација је далеко од некадашњих дуела са бившим југословенским републикама. Национални набој и паљење атмосфере постоје у Црној Гори. У Србији баш и не. С временом се тај набој изгубио и унео се неки губитнички менталитет када се игра против репрезентација са ових простора. Квалитет више није као некада, такмичење није атрактивно и само то што је ово први међусобни окршај некадашања „два ока у глави“, даје овом мечу неку дозу спектакла. Националног. Не и фудбалског...
ОКРШАЈИ НАШЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СА БИВШИМ ЈУГОСЛОВЕНСКИМ РЕПУБЛИКАМА
18. 08. 1999: Југославија – Хрватска 0:0 – КЕП*
05. 09. 1999: Југославија – Македонија 3:1 – КЕП
08. 09. 1999: Македонија – Југославија 2:4 - КЕП
09. 10. 1999: Хрватска – Југославија 2:2 - КЕП
13. 06. 2000: Југославија – Словенија 3:3 – ЕП
28. 03. 2001: Словенија – Југославија 1:1 – КСП
05. 09. 2001: Југославија – Словенија 1:1 – КСП
09. 10. 2004: Босна и Херцеговина – Србија и Црна Гора 0:0 – КСП
12. 10. 2005: Србија и Црна Гора – Босна и Херцеговина 1:0 – КСП
07. 09. 2010: Србија – Словенија 1:1 - КЕП
11. 10. 2011: Словенија – Србија 1:0 - КЕП
16. 10. 2012: Македонија – Србија 1:0 - КСП
22. 03. 2013: Хрватска – Србија 2:0 – КСП
06. 09. 2013: Србија – Хрватска 1:1 – КСП
15. 10. 2013: Србија – Македонија 5:1– КСП
*КЕП (квалификације за ЕП), КСП (квалификација за СП)
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар