Анализа: 6 није случајно, 1 није неважно!

Одговор на питање да ли је резултат реалан или недопустив није лако дати, али је за Црвену звезду као клуб важно да га потражи у данима који долазе, за сезоне које следе.

Фудбал 05.10.2018 | 23:37 Фудбалери Црвене звезде доживели су у среду увече у Паризу један од најнепријатнијих пораза на путовању започетом 21. новембра 1956. у Керкрадеу, где је у првој европској утакмици од оснивања клуба савладан првак Белгије, Рапид.

Остаће уписано да је Бора Костић постигао два гола у победи од 3:4, као и да су црвено-бели у 2. коло Купа европских шампиона прошли након што су били бољи и у реваншу, резултатом 2:0, уз још један Костићев погодак у мрежи ривала који већ дуго не постоји под тим именом.

Непуне 62 године касније, такође је постигнуто седам голова у утакмици 2. кола истог такмичења, које такође већ дуго не постоји под тим именом и у ком важе нека нова правила.

Остаће уписано да је у међувремену основани Пари Сен Жермен, уз хет-трик најскупљег фудбалера света свих времена, Нејмара Жуниора, победио резултатом 6:1 и нанео најубедљивији пораз Црвеној звезди, која је у тих шест деценија доживела све и свашта, баш као и земља из које долази.

И дан-два касније, једнако беспредметно делује дискусија о исходу утакмице између ова два клуба, односно састава. Међутим, шире посматрано, одговор на питање да ли је резултат на семафору "Парка принчева" реалан или недопустив можда није лако дати, али је за Црвену звезду као клуб важно да тај одговор искрено потражи у данима који долазе...

...за сезоне које следе.

Како ниједан гол није постигнут случајно, па тако ни коначан резултат не може бити случајност, покушали смо у сваком да препознамо поруку, која би у неком тренутку могла да послужи као поука.

У седам тачака навели смо шта би могли да буду узроци и последице најубедљивијег, али никако најтежег пораза клуба, који је остао без финала Купа шампиона са 4:1 код куће, па се пласирао у финале невиђеним аутоголом у последњем минуту утакмице одигране на месту на ком је један од најмоћнијих тимова свих времена спас пронашао у магли какву Београд никад више није видео.

1:0 (Нејмар, 20. минут)

Утакмица против Пари Сен Жермена, на његовом стадиону, пред његовим навијачима, са свим мајсторима фудбала у опреми, па уз све то после њиховог пораза ривала у Ливерпулу на старту такмичења... био је далеко највећи изазов са којим се суочила ова генерација фудбалера Црвене звезде.

Битно другачији од сваког до тада на који није била спремна да одговори.

Од доласка Владана Милојевића у клуб, који је таман био обележио деценију без јесени у Европи, Црвена звезда стасавала је и јачала неочекивано брзо, у ходу, упоредо савладавајући препреке на путу ка најјачем европском друштву. Како су се црвено-бели приближавали циљу, тако је и степениште постајало стрмије, све док у Паризу испред себе нису угледали зид.

Мало тога наученог у Чешкој, Русији, Белорусији, Немачкој, Словачкој, Аустрији, па чак и Енглеској, могло је да послужи у судару са екипом у којој наступају неки од најбољих играча света на својим позицијама. Вероватно би само код двојице голмана постојала дилема око победника у спринту на 20 метара.

У тих 25 година које је Звезда пропустила што својом, што туђом кривицом, брзина играча са лоптом или без ње постала је скупа ствар у фудбалу. Без обзира на то што је до првог Нејмаровог гола Милојевићев концепт одбране деловао компактно, црвено-бели су од почетка трошили много енергије да покрију терен, каснили су у дуеле и увелико користили руке у покушају да то надокнаде.

Могло је само да постане горе како је меч одмицао и постало је када је ривал сломио отпор Бранка Јовичића, Ненада Крстичића и Горана Чаушића, тројке одређене за борбу на средини терена где је Чаушић требало да има нешто офанзивнију улогу, али за њу није имао кад.

2:0 (Нејмар, 22. минут)

Колико је Пари Сен Жермен био ултимативни изазов за играче, био је и за Милојевића, чији тренерски потпис јесте срчана и сталожена игра грађена на јединству коју доноси другарски однос у свлачионици и сигурности стечене тимском одбраном на терену, али коју је требало мењати за ову прилику.

То што се тренер Црвене звезде није одлучио за диматеовски метод отпора бољем је за сваку похвалу, јер је сакривање у бункер пред непријатељем само по себи већи пораз и од најубедљивијег у историји, међутим делује и да је Милојевић пропустио ретку прилику да се заигра у ситуацији када заиста није имао шта да изгуби.

Ово, наравно, не значи би исход био другачији да је Тухелу супротстављена неочекивана постава, са играчем више у последњој линији поред иначе ровитог Вујадина Савића, "бонус" паром ногу у маневру уместо двојице неискоришћених на крилу и такође једним у шпицу, али крупније грађе, способним да издржи дуеле и задржи лопту.

На крају, Милојевић је изменама на полувремену кориговао превиде у селекцији играча, Ел Фарду Бен је после 45 минута мучења у улози "лажне деветке" заиграо лицем према голу, Милан Павков што снагом што константним кретањем помогао да се тежиште игре чешће премешта на половину домаћина, па се на крају и отворио дуго чекани простор за Марка Марина да бар једном казни високо постављену одбрану "светаца".

Пораз је историјски пре свега због начина на који је екипа изгледала у првом полувремену, у другом је резултат све до Нејмаровог "исписа" и овација на отвореној сцени био 1:1.

3:0 (Кавани, 37. минут)

И после свих наведених и ненаведених околности које су довеле до тога да 40.000 људи броји лопте у мрежи Милана Борјана, да их буде шест диреткно су помогли и његови саиграчи.

Црвено-бели су заслужили критике не толико због паничне реакције на први Нејмаров погодак, која је довела до колективног губитка концентрације и благе анархије у казненом простору у финишу првог полувремена, већ због тога што су у свему престали да буду тим и почели са међусобним оптужбама и делегирањем одговорности још на терену.

Све супротно приступу који их је довео у Париз!

Свађу између Стојковића и Дегенека, у којој је бек оптужио штопера да "склања главу" забележиле су и камере, због чега би погрешно било све приписати снази ривала и лимитираним ресурсима у друштву богатих, мада се мора признати и да је реакција на 4:0 била позитивна и да се са разговора у свлачионици, уз две Милојевићеве измене, на терен вратила одговорнија и позитивнија екипа (са нагласком на - екипа).

4:0 (Ди Марија, 42. минут)

Навијачи Црвене звезде, чија је веза са успонима и падовима клуба нераскидива и вечна, деценијама су се борили широм Србије, Југославије, Европе и света за дрес са бројем "12" и поштено га заслужили. Међутим, када су и званично постали "дванаести играч" црвено-белих, као да су ту улогу погрешно доживели и заборавили на "златно правило" у Љутице Богдана да нико није изнад клуба.

Супротно очекивањима, били су Милојевићев "најслабији играч" у непуне две сезоне, ставом и понашањем нису се увек стављали на располагање екипи и због тога нису ни били ту у неким од најважнијих утакмица у новијој историји Црвене звезде.

Решени да се на трибинама, током фудбалских утакмица, баве питањима од националног значаја, истичу политичке пароле и "играју жмурке" са људима из Ниона, притом потцењујући њихову незаинтересованост за било какву правду осим оне одштампане у пропозицијама такмичења, Делије не само да су оставиле екипу да се бори у тишини "Маракане", већ су оптеретиле клуб и финансијски и организационо.

Штета после сваке утакмице одигране пред празним трибинама процењивана је у милионима, а челници клуба упоредо су морали да се баве оспоравањем оптужби и санкција које је УЕФА немилосрдно потписивала и слала на адресу Љутице Богдана 1а.

Утакмице у Београду најављиване су апелима да се навија спортски, уз подсећање на свеприсутну условну казну, али се на крају све сводило на ишчекивање ребуса који ће "коп" свакако истаћи у нади да ће решење бити довољно компликовано за оне којима је порука послата.

А, када је УЕФА штитећи свој бренд одлучила да "конвертује" другу утакмицу без навијача у Београду у две без истицања црвено-белих обележја на страни, још једном се догодило све супротно очекивањима: "12. играч" појавио се на "Парку принчева" и био најбољи појединац у Милојевићевом тиму!

Раштркани на свакој од три отворене трибине, сакривених дресова испод јакни и шаловима остављеним код куће, навијачи Црвене звезде брзо су се организовали и гласно стали уз екипу којој нису ускратили подршку ни када је слутило на катастрофу... Напротив!

Када су се црвено-бели при резултату 4:0 вратили на друго полувреме, сачекало их је скандирање: "Хоћемо победу", што је био став и приступ којим су генерације звездаша задужиле клуб да број "12" повуче из употребе, а такву почаст није доживела ниједна од пет Звездиних звезда.

До доласка Ливерпула на "Маракану" остала је и утакмица на "Енфилду", као и окончање новог поступка који је УЕФА покренула због инцидената у Паризу. Ако не буде другачије, Енглезе ће дочекати пуне трибине лудих навијача, који су на 4:0 могли јасно да препознају колико могу да утичу на однос на терену... када навијају за Звезду.

5:0 (Мбапе, 70. минут)

"Оно што те не убије, ојача те" изрека је која не може бити тачна у случају Црвене звезде, коју у тих 25 година без Лиге шампиона апсолутно ниједан догађај или околност нису учинили јачом него што је била.

Санцкије УН, распад државе и слом економије (уз све моралне изазове које доноси сиромашно друшво), гомилање дугова, окретање менаџерима и финансијерима, запостављање школе фудбала и недомаћинско пословање у махнитој потрази за резултатом који ће сам по себи решити све проблеме на крају су довели до кулминације и избацивања клуба из УЕФА такмичења пре четири године.

Међутим, иако ништа од тога није убило Црвену звезду, далеко од тога да се у друштво најбољих вратила јача него када је одлазила, а отишла је као најјача.

Оваква, каква је данас, ривалу је послужила за демонстрацију силе, подизање после пораза на "Енфилду" голом у 92. минуту и све је завршено резултатом каквих је, руку на срце, било претходних сезона у сударима мање или више конкурентних ривала: Ливерпул - Бешикташ 8:0, Реал Мадрид - Малме 8:0, Марибор - Ливерпул 0:7, БАТЕ - Шахтјор 0:7, Пари Сен Жермен - Селтик 7:1, Лион - Вердер 7:2, Монако - Депортиво 8:3...

Само вече пре тога, Рома је на "Олимпику" победила Плзењ 5:0.

Релативизовати "шестицу" у Паризу било би очекивано у данашње време, али и погрешно утолико што Црвену звезду једна ствар битно разликује од горе набројаних "жртви" модерног фудбала - била је шампион Европе и то је титула која обавезује на много начина. Један је инсистирање на Лиги шампиона, чак и када Лига Европе делује "удобније", а други да су овако убедљиви пораз недопустиви без обзира на то ко је ривал.

5:1 (Марин, 74. минут)

Поменули смо већ да Милојевићу, пре свега, треба честитати што се није сакрио са момцима у бункер, који Роберту Ди Матеу није могао да понуди другачију судбину од силаска са велике сцене право са постоља намењеног шампиону Европе.

Ко самом себи намени подређену улогу не може да очекује да ће га остали другачије доживети и управо зато није неважно што је Марин постигао онај гол, макар и на 5:0.

Једина обавеза коју црвено-бели имају у Лиги шампиона 2018/19 је да играју храбро и поносно, што у Француској и није и јесте био случај. И без неизбежног "гледања снимка", и стручни штаб и играчи тачно знају које полувреме ће послужити за разговор о томе како не сме, а које о томе како би могло на неком наредном гостовању...

Бункер је увек опција, али у томе нема ничег храброг и поносног.

6:1 (Нејмар 81)

У овом тренутку немогуће је навести добру страну париског пораза, али то ће се променити после одређеног времена све и ако се слично понови на "Енфилду" или "Сан Паолу".

Али, да би горки порази постали драгоцена искуства, потребно је да тренер и играчи кроз њих прођу заједно, остану на окупу и вођени истим циљем - увек Лига шампиона - следеће сезоне изборе частан пораз, а оне тамо врате бод са неког од најскупљих стадиона у Европи.

У супротном, остаће само уписано да је Црвена звезда 3. октобра 2018. године у Паризу први пут у историји примила шест голова после "петарди" у Мехнехнгладбаху, Глазгову и Анхдховену.

Знајући прилике у српском фудбалу ово "остајање на окупу" делује недостижно колико и победа на "Парку принчева".

Извор: мондо.рс