Прича: 6:1 - Срамота или реалност?

Верати и Рабио сами имали 25 успешних додавања више него цео тим Црвене звезде. Савић и Дегенек заједно 13, а Силва и Кимпембе по 78. И да ли је у таквом односу снага 1:6 у Паризу баш толики неуспех? И ако није, зашто га се у Љутице Богдана толико плаше?

Фудбал 04.10.2018 | 23:45 Милош Дегенек и Тома Меније су изјавама преко медија водили својеврсну полемику. Није да су они један другоме реплицирали, али се у њиховим речима јасно видела разлика у размишљању. Док је Дегенекновинарима одговарао питањем мисле ли они да је лако успоставити пас игру против Пари Сен жермена,Меније је чак и јадиковао због те једне лопте у мрежи Алфонса Ареоле и подсећао на ону стару крилатицуПепа Гвардиоле о томе да не можеш да примиш гол ако држиш лопту у ногама и да је зато од суштинског значаја, битније и од свих продора Нејмара и Килијана Мбапеа, да кад изгубиш посед узмеш фудбал назад у своје руке у наредних пет секунди.

Није то ништа чудно. Меније је перфекциониста. Морао је да постане како би био део тима који је са летњег “одмора“ донео бронзану медаљу са Мундијала. Са тог истог турнира злато су понели Килијан Мбапе, Преснел Кимпембе и већ поменути Ареола. Нејмар и Анхел ди Марија су још раније освајали Лигу шампиона,Марко Верати и Тијаго Силва су петоструки узастопни шампиони Француске...

У исто време скоро сви фудбалери Црвене звезде ове јесени дебитују у Лиги шампиона. За Наполи су се загревали шестицом против Радника из Сурдулице. Уочи гостовања на Парку принчева били су домаћини екипи Младости из Лучана. И онда под светлима Ајфеловог  шест комада у мрежи Милана Борјана и почетак навијачке полемике: срамотна игра и историјска брука или просто - сурова реалност?

Обе стране имају своје аргументе. Да се Црвена звезда не дичи титулом првака Европе из 1991. године вероватно не би ни била овде. Да перцепција у Љутице Богдана није таква да као европски и светски шампион не смеш себи да дозволиш да пред било ким стрепиш не би изабраници Владана Милојевића ни успели да победе себе и издигну се из потчињеног положаја у Салцбургу. Да “Маракана“ против Наполија није загрмела верујући да Звезда може да игра барабар са Италијанима - а и даље је питање може ли? - тешко да Карло Анчелоти не би у џепу однео сва три бода. По неком неписаном правилу из старих времена, Звезда је најбоље утакмице пружала у Европи. И дуго је, чак и после ратова, баш због тога преживљавала легенда о неосвојивој тврђави, гротлу “Маракане“ или како је то Карлетонедавно рекао “фасцинантном аутсајдеру“ кога не смеш никад да отпишеш.

У Паризу тог борбеног духа није било. Или можда јесте до оног прекршаја Вујадина Савића над Нејмаромна 18 метара. После тога једно велико ништа. Само 1:6 уписано у историјске алманахе. Све оно добро што су црвено-бели радили у последњих скоро годину и по дана у тренутку је ишчезло. Никаквог система у игри, а постојање плана је било баш оно што је красило Милојевићеву Звезду. Нимало срчаности у дуелу, а бар су то могли да ураде црвено-бели: да се потуку. Овако, дозволили су Марку Вератију да према подацима порталаWхоСцоред.цом чак 10 пута гостима одузме лопту на земљи, што је рекорд ове сезоне у Лиги шампиона. Био је ту и онај детаљ када Килијана Мбапе претрчава Филипа Стојковића, а овај после неколико метара схвата да не може да га стигне и просто – одустаје. Није то Звезда. Чак и не мислимо на ону славну Звезду са краја прошлог века. Није то ни ова Звезда коју смо гледали протеклих месеци.

Наравно, у праву је и Дегенек када каже да није лако успоставити било какву игру против једног од најскупоценијих тимова света. Писали смо вам већ како су Свеци у скоријој прошлости згромили и Селтик, Андерлехт, Монако, Малме, па у 90 минута и Барселону и Бајерн. Томас Тухел у Нејмару и Килијану Мбапеу има двојицу најскупљих играча света, вредни су заједно 400.000.000 евра што би Звезди било довољно да исплати све дугове, направи нови стадион и оформи вероватно снажнију екипу од ове сада. ПСЖ је толико дао за двојицу играча. И не, не играју паре, већ играчи, али кад коштају оволико, значи да су бољи од осталих.

Пар статистичких података да поткрепе ту тезу: Рабио и Верати су према званичној Уефиној статистци заједно имали 202 успешна додавања. Цео Звездин тим заједно 177. Верати и Рабио су заједно 16 пута послали погрешан пас, црвено-бели су оманули у 68 пасова. Ако поредимо по позицијама... Још гори утисак. Примера ради, Дегенек  је са 100 одсто успешности пасова био једини “максималан“ у том сегменту у Звезди. Проблем је само што је он имао осам додавања. И Тијаго Силва и Преснел Кимпембе имали су по 78! Успешних само. Промашили су по два паса. Али њих нико није притискао. Дегенек и Вујадин Савић, касније и Срђан Бабић, све време су били под опсадом.

Даље, црвено-бели су највише гађали јединог у тиму са искуством играња на највишем нивоу – 28 пута лопта је ишла ка Марку Марину. Па онда на борбеног Бранка Јовичића (25), јер он се још једини нудио, затим и Филипа Стојковића (20) и Милана Родића (18), који су ретко и прелазили половину терена. Поређења ради, бекови Пари Сен Жермена Меније (51) и ХуанБернат (57) били су у групи домаћих које саиграчи нису баш гађали. Звезда није играла. Звезда је бежала од игре. Извлачила се ка аут-линији, тамо где нема “злих Француза“ да им напакосте. Звезда је као тим добијала, као тим и губи. Нема трагичара, сви колективвно деле кривицу.

Да све буде још горе, чак и овај и овакав тим Пари Сен Жермена имао је своје трагедије. После тих 4:0 против Барселоне имао је и 1:6 на Камп Ноу. После блиставих пола сата и вођства од 1:0 против Реала прошле сезоне лагано је испао. Чак и овај и овакав Пари Сен Жермен није још на самом врху и расте са сваком новом победом, а посебно сваким новим поразом. Звезда је тек почела тај успон. Жреб је удесио да иде преко оне најстрмије стране планине. Да прве лекције учи преко најтеже групе. Све би вероватно сасвим другачије изгледало да је сврстана у групу са Портом, Локомотивом из Москве и Шалкеом. Онда бисмо неке конкретније утиске о игри и могли да извлачимо. Онда би се могло причати о томе где може боље. Овде би то било беспредметно. Пари Сен Жермен чак није ни играо пуном брзином. Није то иста димензија. Није то исти свет.

Само, кад је већ тако – а сигурно су у Звезди тога били свесни и пре почетка меча – зашто онда бар не покушати да се нешто одигра? Шест или седам у мрежи и није нека разлика ако ће за последицу да има барем утисак о часној борби. Ако смо се сви већ сагласили да је огроман успех направљен и самим пласманом у Лигу шампиона – а јесте – чему онда толика нервоза? Никакви резултатски императиви нису пред Звездом, нико неће рећи ништа ни ако на Енфилду буде 4:0, па и ако и Ливерпул и Пари Сен Жермен убедљиво победе и у Београду. То јесте реалност. Једино што се тражи је - да се понешто и одигра. Да играчи, кад су већ дошли до овде, не буду пуки статисти.

У супротном, изгледаће као да и у Љутице Богдана страхују од срамоте. А страх је емоција која се најбрже шири. И зато план и концетрација, а не емоција. На овом нивоу она не пролази. А време је да се полако прелази на виши ниво. То је једино природно.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес