Невјероватна исповест легендарног голмана Ливерпула!

Да, убијао сам! “Не знам колико њих”, каже Брус Гробелар, који у интервјуу за Гардијан говори о трауматичним искуствима из рата за независност Зимбавеа, Хејселу и Хилсбороу и намештању утакмица која су му укаљала репутацију. . .

Фудбал 08.10.2018 | 23:15 Шест титула у Енглеској, Куп европских шампиона 1984. године. Укупно 13 трофеја током 14 блиставих сезона на Енфилду. Овако кад се каже делује као права фудбалска бајка. Али фудбал није био луксуз заБруса Гробелара. Био је спас. Јер мало је људи који су истрпели све што је преживео легендарни голман Ливерпула. Рат. Трагедију на Хејселу. Трагедију на Хилсбороу. Па и суђење због намештања утакмица које му је потпуно укаљало каријеру. О свему томе Гробелар је отворено говорио у опширном и потресном интервју Гардијану.

Толико невероватних ствари ретко ћете прочитати на једном месту. Па да кренемо редом. Од 1975. године и Гробеларовом прикључење војсци Родезије у Ослободилачком рату Зимбабвеа. Био је тинејџер од 18 лета. Аутор интервјуа Доналд Макреј примећује да се сада 60-годишњем Гробелару израз лица мења на сам помен Родезијског грађанског рата. Сећа се једног саборца, белца… У крвавим сукобима са црним побуњеницима изгубила се та црта људскости.

“Тај би човек одсекао уво сваког човека кога је убио. Чувао их је у тегли. А имао је подоста тих тегли. Унаказили су му породицу и желео је освету”.

Застајкује. Наставља о својим сећањима. Како је Гробелар, прослављени фудбалски голман, пре но што је уопште крочио на фудбалску сцену први пут одузео живот…

“Мој први пут је био у сумрак. Сунце залази, видиш само сенке у грмљу. Не распознајеш много док не видиш беоњаче. Ти или они. Пуцаш, чујеш гласове: ‘Хеј десетару, погођен сам’. Звиждиш како би их ућуткао. У супротном ћете сви настрадати. Кад се пуцњава заврши, лешеви свуда око тебе. Први пут ти све из стомака изађе на уста”.

Нова пауза…

“Колико сам их убио? Не бих знао да вам кажем”.

Звучи да их је било много.

“Да. Зато увек живим живот само за данас. Могу само да се извиним за прошлост. Не могу да је променим”.

Сећа се и двојице војника који су, кад су сазнали да им је у последњем тренутку војни рок продужен за шест месеци, пуцали један на другог. “Нису могли то да издрже”.

Гробелар је издржао. Фудбал га је спасао. Четири године након што се пријавио за војску био је у кампу у Јужној Африци и Ванкувер га је одвео у Канаду. Одатле у Кру, па даље за Ливерпул.

“Фудбал ме је сачувао од мрачних ратних мисли”.

Иронија живота. Гробелар је, иако се борио како би продужио владавину беле мањине, био изузетно популаран код црних фудбалских фанатика.

“Звали су ме ‘Човеком из џунгле’. Говорили су да нисам белац. Он је црнац у кожи белог човека”, присећа се.

И понашао се чудно. На загревање је излазио са кишобраном, ходао на рукама?! Чак и када је легендарниБоб Пејсли дошао на Круову утакмицу да га скаутира.

“Падала је киша”, простодушно објашњава.

Пејсли је отишао с трибина и пре но што је утакмица почела. Разочаран је био циркуским понашањем. Али Ливерпулови скаути су остали и били импресионирани. Убедили су Пејслија да ипак доведе Гробелара у Ливерпул. И на Енфилду су га, упркос силним трофејима, често посматрали као кловна. Али “шкотска мафија” у Ливерпулу –Кени Даглиш, Грејеме Саунес и Алан Хансен – добро је знала шта ради. Хансен једном приликом целу недељу није хтео да разговара са Гробеларом због његове грешке. Није му са друге стране сметало то што је Пејсли пет дана тајио Гробелару да му је отац умро?!

“И даље се чешем по глави и питам зашто су чекали да ми то кажу тек после утакмице (меч за титулу светског првака против Фламенга у Токију, прим. аут.). Боб ми је рекао: ‘Можеш да идеш на очеву сахрану, али се врати до петка’. Сахрана је била у четвртак. Летео сам из Токија преко Париза у Јоханесбург и онда назад. Сам сам све платио. Целу плату сам унапред потрошио. Толико су сурови били. Нимало саосећајности”.

Са саиграчиме је било другачије. Са Стивом Николом и Теријем Мекдермотом редовно је таманио кригле пива. Гробелар се још и уздржавао. Кад бисмо победили – само  три кригле. Кад би изгубили и по 12. “Да утолим тугу”, правда се.

Пред финале Купа европских шампиона 1984. године пијани играчи су се током припрема у Тел Авиву и побили. Играчи Роме су се понадали да је атмосфера у Ливерпуловој свлачионици дефинитивно разбијена. У тунелу пред излазак на утакмицу испоставило се да то ни изблиза не одговара истини. Певали су хит Криса Рија “И Дон’т Кноw Wхат Ит Ис, Бут И Лове Ит” (Не знам шта је то, али обожавам га). У пенал серији Гробелар збуњује Франческа Грацијанија чувеним “шпатеги ногама”, како су их медији касније крстили. Требало је да Гробелар шутира последњи пенал, али Џо Феган инструише Алана Кенедија да шутира. “Хвала звездама што нисам према плану извео тај последњи пенал”, не буни се Брус.



Било је и тужних тренутака. Трагичних у ствари. Прво трагедија на Хејселу када је 39 Јувентусових навијача погинуло уочи финала Купа европских шампиона 1985. Гробалар каже да га та несрећа погодила више него рат.

“Горе је било. У грмљу знаш шта може да се деси. На Хејселу су страдали невини људи. Чути тај зид како се руши, тела како падају… Страшно”.

Четири године касније Хилсборо. Чак 96 Ливерпулових навијача се угушило. У аутобиографији “Живот у џунгли” износи ужасна сведочанства. Од свих играча он је био најближи кобној капији 13.

“Чуо се тај тихи звук, ваздух како излази. Видео сам лица људ згужвана уз ограду. Отрчао сам по лопту и рекао полицајки: ‘Отвори ј…у капију’. Она ми је рекла да нема кључ. Кад је лопта поново изашла опет сам довикнуо. Видео сам да имају кључ. Видео сам људе просуте по терену. Шутнуо сам лопту ван терена и отрчао до судије. Тада је ограда попустила и тела су почела да падају. Чуо сам како ваздух излази из тих људи. Једно од лица нагњечених уз ограду је била девојка по имену Џеки. Ја сам јој обезбедио улазницу за ту утакмицу. Срећом, преживела је”.

После свега тога можда се и дало очекивати да Гробелар… Попусти… Мада и даље негира оптужбе таблоидаСан из 1994. године. Суђено му је због тога, али није доказано да су Гробелар, Џон Фашану и Ханс Сегерс заиста намештали утакмице. Гробелар је пак добио тужбу против Сана. Суд је на другој инстанци одредио да је довољна накнада – једна фунта. Гробелар је морао да Сану плати 500.000 фунти на основу судских трошкова. Банкротирао је.

Прича да је сасвим невин ипак не изгледа сасвим поуздано. Не крије да је са преварантом Крисом Винсентом, кога познаје још из времена у армији, разговарао о намештању утакмица. Али тврди да је само желео да види докле ће све отићи.

“Помињао је неку двојицу у Хонгконгу који би ми дали новац да згубим. Помислио сам: ‘Хајде да видим шта покушава’. Покушао сам да глумим инспектора Клузоа. Знате кад Клузо нешто погреши? Тако сам и ја”.

План је наводно био да прикупи све информације и онда да преваранте пријави властима. Само што су власти биле брже. Мрља је заувек остала, иако није доказано да је заиста намештао утакмице. На крају се све ипак некако заборавило. Често је Гробелар и на Енфилду. Навијачи га и даље обожавају. Уосталом, оне је стајао на голу када је Ливерпул 1990. године освојио последњу титулу у Премијер лиги.

Како објашњава толику паузу?

“Кривим шамана који је на мој гол бацио клетву реченицом: ‘Ако немате Човека из џунгле нећете поново да освојите’. И нису”.

Смеје се на питање како би чини могли да се отерају.

“Једино да уринираш на све четири стативе. Ја сам две одрадио, али ме је обезбеђење ухватило пре но што сам стигао и до друге две. То је било кад је Ливерпул био други (2014. године, прим. аут). Ако не успемо ни ове сезоне, опет ћу да нападнем те две стативе”.

Нема их више оваквих…

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес