Лопта пише историју: Дан кад је фудбал промијенио Пољску...
Тог септембра 1983. на утакмици између гдањске Лехије и Јувентуса, предвођеног Мишелом Платинијем, народ је рекао шта мисли о већ потпуно деформисаној комунистичкој власти. Неколико година касније револуција која је почела на трибинама довела је до ослобођења овог великог европског народа, али и осталих из некадашњег Источног блока. . .
Фудбал 29.09.2018 | 23:15
Тајне службе, које и дан-данас вршљају, ведре и облаче по коповима често користе управо фудбал као своје оруђе или оружје, видели смо то и гледамо и код нас. Јер тешко да ико икада може да окупи 50.000+ људи са веома сличним, пре свега искреним мислима у глави на једном месту у исто време као фудбал. Контрола јавног мњења, у времену пре интернета и самим тим друштвених мрежа била је нешто лакша, али уједно и компликованија јер је много теже било схватити шта та опозиција хоће или намерава.
Слушање шта поручује коп је зато било есенцијално за ослушкивање воље народа, добро знају то и вође, а и "они други".
Много је примера из историје фудбала у којима је политичка воља народа, често инструирана од стране разних служби, али притом прилично искрена, а уједно наравно и наивно исказана, правила лом у друштву. Наш најочитији пример је чувени 5. октобар 2000, али у свету има још доста таквих преломних тренутака којима су посведочили и често кумовали навијачи.
А на ову суботу пре тачно три и по деценије Пољска је кренула у збацивање јако ригидног и прилично корупмираног вида комунизма. Да се не лажемо, југословенски народи су у то време живели вероватно најбољи вид социјализма који је икада постојао. Било је то друштво углавном потпуно једнаких, где је свако могао да рачуна на посао, школовање и одлично здравство. Путовало се, куповало по иностранству, возила су се прилилчно добра кола, градило се навелико и нашироко. Ишло се напред.
У Пољској је пак била посве другачија прича. Ригидно, стегнуто, хладно и константно у страху од мислећег дела народа. Рестрикције, катастрофално мали доходци, забране путовања, изражавања мишљења, лоша економска ситуација, стално указивање на "издајнике" и "стране плаћенике" (позната нам је и ова мантра)...Била је то Пољска на прелому између седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.
Буна се морала очекивати у таквим приликама "постшесдесетосмашке" државе у којој је главну реч водила војска на челу са озлоглашеним генералом Војчехом Јерузелским. Човеком који је прошао сибирску голготу,а потом постао совјетски "ћовек од поверења".
У том и таквом окружењу радници су полако почели да схватају да тако даље неће моћи, те су кренули да се удружују. У Пољској, у њиховом највећем бродоградилишту "Лењин" у Гдањску, граду на Балтику који им је припао након Другог светског рата, оформљена је чувена "Солидарност" која је у року од само неколико година имала неколико милиона чланова! Вођа је био доцнији први председник "ослобођене" Пољске, Лех Валнеса. Раднички херој, електричар у бродоградилишту повео је народ у побуну против неприродног система. Нажалост, успут су му јако помагале католичка црква и стране службе, али у таквим ситуацијама, где је вођама "Солидарности" живот био констатно угрожен, није било луксуза бирања савезника.
Те, сада већ давне, турбулентне и варљиве 1983. године "велики фудбал" је стигао баш у Гдањск. Тамошњи клуб, Лехија је у оквиру Купа победника купова дочекала велики Јувентус којем је на клупи седео Ђовани Трапатони. У црно-белом тиму из Торина играли су Мишел Платини, Паоло Роси, али и херој Пољске, легендарни Збигњев Боњек. На крају је, посла два меча Јуве лагано прошао с гол-разликом 10:2, али је заправо победио пољски народ. Да се нешто велико спрема видело се и пошто се из Торина вратило само 11 од 80 навијача Лехије који су отпутовали тамо.
Данима пред меч са националног ТВ и радио канала Валенса је блаћен и понижаван и веровало се да ће, пошто су очекивали да као велики навијач дође на меч, буде извиждан и истеран од стране острашћене масе. Само месец дана раније "Солидарност" и држава су закопали ратну секиру и потписали уговор о прекиду 17-дневног штрајка у бродоградилишту који је почео полако да се прелива на целу Пољску. То властима није сметало да блате Валенсу на сва звона. Оправдано или неоправдао, историја суди. А онда се догодило чудо!
Валенса је некако успео да се уз помоћ радника домогне трибина за реванш меч првог кола КПК, а било је то тек једно од мало места где је обичан човек могао да каже шта мисли о држави и влади. Колико је владајућа каста била сигурна у бламажу Валенсе видело се и тиме што је дозволила директан пренос меча. Прво полувреме сусрета који је завршен победом Јувеа од 3:2 прошло је у нормалним околностима, али када је требало да крене друго, народ се пробудио. Из скоро свих 30.000 грла намах је почело да се прво тихо, па после све гласније и гласније до потпуног заглушења чује: "Солидарност, Солидарност, Солидарност!". Тресао се цео стадион, али се уједно тресла и цела Пољска.
Људи са државне телевизије су буквално изгубили главу не знајући шта да раде са преносом, тако да је друго полувреме на ТВ екранима почело са закашњењем од чак шест минута и потпуно без тона до последњег судијског звиждука.
Лех Валенса је успео да се, уз помоћ сарадника извуче са стадиона пре краја меча свестан да је ову утакмицу добила његова клика и да је време да се крене на власт. Нажалост, то је одложено пошто је држава, свесна да је враг однео шалу, убрзо забранила "Солидарност" и ухапсила вођу. То је, међутим било само одлагање неизбежног, пошто је тај ригидни комунизам пао заједно са Берлинским зидом.
Пољска је планула, а са њом и цео Источни блок, комунизам је поклекао, а Валенса је те 1983. добио Нобелову награду за мир. Крајем 1990. постао је и први председник "нове слободне" Пољске. Тај пожар је, нажалост, у свом најгорем облику захватио и наше крајеве и тиња до данас. Као да чека да још једном направи ужас. Али то је већ друга прича... У овој која се одиграла на данашњи дан фудбал је победио неприродне друштвене стеге и ослободио дух великог европског народа.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар