Партизан је показао да има кичму и жељу да се бори до краја!

Како је Зоран Мирковић успео у вечитом дербију да у великој мери надмудри ривала и удахне нову енергију црно-белима.

Фудбал 25.09.2018 | 23:00 Било је оних међу навијачима Партизана који су стрепели уочи 158. вечитог дербија, па чак се и прибојавали неког "лаганог" пораза у Хумској од вечитог ривала, али Зоран Бата Мирковић и његова екипа дефинитивно могу да спавају мирно и уздигнута чела изађу пред навијачима након свега што су урадили у окршају са највећим ривалом. Наравно, остаће код њих жал што су, фактички, испустили победу, имали су предност у већем делу утакмице, а остали су без два бода после гола Ричмонда Боаћија који је изазвао доста полемике и свакако ће бити још говора о њему, али он суштински није тема овог текста.

А тема је начин на који је тренерски дебитант у вечитим дербијима спремио екипу за највећу српску утакмицу, у већем делу надмудрио и надиграо колегу Владана Милојевића и показао да Партизан може да се носи са екипом која је учесник Лиге шампиона.  Нема дилеме да су црвено-бели, према свим параметрима скупља екипа на тржишту, гледајући индивидуалне квалитете играча и бољи ривал, али то се није видело у оних 90 и кусур минута утакмице у недељу.

Напротив. Од првог минута Партизанови фудбалери су као "бесни пси" кренули у јуриш на противника, нашпановани до максимума. То је створило доста проблема Звезди, а уједно и показало да је ова екипа Партизана успела да преброди неку врсту психолошке кризе и проблема са самопоуздањем што је играче малтене доводило до тога да пружају и мање него што знају чак и против објективно слабијих ривала. Изгледа да је Мирковић успео да играчима пренесе део тог свог борбеног карактера који му је у сваком смислу обележио играчку каријеру.

Али успео је и у великој мери да их спречи, барем у овом вечитом дербију, да праве неке грешке и реагују превише импулсивно како је он то некад умео. Даље, мало ко је очекивао да Партизан баш тако агресивно нападне Звезду и да је било мало више среће, рецимо, код ударца Данила Пантића у другом полувремену, лопта би уместо на пречки завршила у голу, па биМирковић вероватно славио дебитантску тренерску победу у дербијима. Сви играчи, од првог до последњег, у дуелу са Звездом били су спремни да се боре и то је био јак адут у рукама тренера црно-белих.

Е, сад, оно где је евидентно да Мирковић и његов стручни штаб морају највише да раде у наредном периоду је физичка спрема. Као и у добром делу утакмица са јачим ривалима у досадашњем току сезоне, Партизан је физички почео да пада негде између 60. и 70. минута. Донекле је о било и логично с обзиром на темпо којим су бранили свој, а нападали Звездин гол. И нема сумње да је то био један од сегмената који су црвено-бели искористили у завршници утакмице.

Уколико би успели у Партизану да дотерају играчима физичку спрему до оног нивоа где су им у овом тренутку, захваљујући пре свега Мирковићу, главе и вољни моменат, нема сумње да би црно-бели могли да буду још конкурентији и опаснији у наставку сезоне поготово што могу да се фокусирају само на два домаћа такмичења. У сваком случају, овим бодом у дербију, Мирковићев Партизан је сачувао макар наду трци за трофејима и, што је важније од свега, усправио се, показао да има кичму и петљу да се бори. 

Извор: моззартспорт

Фото: МН Пресс