Прича: Како је Били одбранио Звезду?
Ко зна какве је то давне духове призвао оном изјавом у којој је био и некакав пас што га је наводно угризао!
Фудбал 19.09.2018 | 22:30
Али стварно је мало било тако.
Чак и ако прича почиње пре тридесет година.
Дресови су црвено-црни, фудбал је најбољи који је Европа видела у читавој деценији и који ће видети у наредној, а одбрана је, па, Миланова, и то је довољно рећи.
Вероватно негде постоји дефинитивни списак најбољих дефанзиваца свих времена, и једно је тој петорици-шесторици заједничко: сви су играли на Сан Сиру, већина у исто време.
Франко Барези, рецимо. Паоло Малдини, сигурно. Мауро Тасоти, може и мора.
И господин који је у уторак увече одбранио мрежу Црвене звезде у првом колу Лиге шампиона против још једног екс-миланисте.
Били Костакурта.
Малдини је увек био више од играча, Барези с којим је првих десет година у Милану делио добро и тек помало зла, и од њега научио све што можда није знао, заправо је непоновљив, али Алесандро Костакурта био је, иако звучи као светогрђе, можда и важнији, баш зато што је деловао као да свако може то што он може.
Ништа спектакл, ништа дриблинг, више кошаркашке него фудбалске грађе – отуд и надимак, тако се некада звао данашњи КК Армани Олимпија, ако смо погодили, деценију пре него што ће у њега доћи СалеЂорђевић и баш када је у Примавери стасавао тај син Ломбардије – и не баш савршена техника, нарочито ако га упоредите с неким колегама.
Но Алесандро је срећом допао шака Арига Сакија.
Касније се у уџбеницима штампаним у Коверћану то подразумевало, али када је Саки увео вежбу, било је скроз ново: петорица дефанзиваца, заједно с голманом, бранили су се на тренингу против десеторице нападача. Ако приме гол, раде све испочетка. А међу том десеторицом нападача били су неки ликови попут Ван Бастена, Гулита и Рајкарда, тек да напоменемо...
Мали Били је ту научио да чита игру, али и да уклизава онако како ће то после њега скинути само имењакНеста. Паоло се поносио тиме што је предвиђао будућност – “Ако морам да стартујем, значи да сам нешто урадио лоше”, остала је Малдинијева мисао за наук сваком беку – али то је Алесандро једнако користио, само још неупадљивије и тиме, можда, и још значајније.
Није било трофеја у којем није, тако ненаметљив, тако импозантан, учествовао; посебно је волео Куп шампиона, када је 'скудето' већ постао редовни гост у Берлусконијевој вили. Тада су Силвија превасходно занимали пехари, престиж и пиплметри, а не вино и девојчице.
Наџивео је и Барезија, био је ту да уведе неку нову децу у ђаволске тајне, гурао је до пете деценије, толико је био ту да чак и сада, када се поново потихо прича о великом Милану, ми који смо одрасли уз тај клуб можемо да се намрштимо када погледамо састав. Ма шта је са Билијем, да није нешто повређен?
Једна таква каријера не сме да стане у свега неколико пасуса, али није та каријера, ипак, била толико важна једног топлог септембра 2018.
Јер тај се Били у уторак, можда и нехотице, када га је позвало из ружичасте Газете у прелудијуму меча у Београду, а можда јер је то тако морало, вратио на “Маракану” – он вероватно и даље тако зове стадион, нека га – и одбранио Звезду.
Ко зна какве је то давне духове призвао оном изјавом у којој је био и некакав пас што га је наводно угризао. Ко зна какве је то духове проџарао, па се, заклели бисмо се, могло помислити – и што је више притискао Наполи и што су изгледали опасније, то се помишљало више – да Звезда неће примити гол, као што га некад нису примали Костакурта и Барези.
Не поредимо умеће двојице играча које је у свом чувеном нумеролошком тефтеру опевао ДарјанНедељковић ни са пертлама Сакијевих пулена, али нешто се пореметило у том универзуму када је новинар ружичасте Газете у понедељак, тек онако, да попуни простор и дода још једну фусноту у ту и Италијанима причу о дебију некадашњег европског првака у овој платежној, мада не толико романтичној Лиги шампиона, позвао Билија Костакурту и питао га да се присети Црвене звезде и “Маракане”.
Стадиона и клуба са почетка и са краја његове дугачке, славне каријере.
Мора да је он том изјавом био тај, нема другог ни логичнијег објашњења, који је неком тамо ВујадинуСавићу и неком тамо Милошу Дегенеку дао идеју да буду као Алесандро Костакурта и Франко Барези из прве, најсјајније генерације великог Милана, рођене у магли којој је назочан био и онај велики господин што се опет шеткао уз аут-линију у врелом граду.
Хајде, лако ти је после свега; после битке су сви генерали, после утакмице се правиш паметан и кажеш да си нешто осетио; али када је Били Костакурта казао да “има нешто другачије у том стадиону”, није могло, имао си тај осећај, да буде ништа друго него 0:0, онако како би он то волео, онако како би било да је он стварно играо.
Гарант је садашњи комесар Фудбалског савеза Италије и вероватно будући председник те организације и гледао утакмицу, макар по службеној дужности?
И лако је замислити сцену у којој устаје и аплаудира тој пожртвованости, дисциплини, тактици, том примењеном жабарству Београђана као са табле Арига Сакија.
Па можда и позива Маура, Паола, Франка, да им каже, видите ли ви ове лудаке, бране се као некада ми на тренингу против оних што су умели лопту да поједу као хладну закуску.
А они ће њему: видели смо, Били, мајсторе, све, поново си био сјајан у Београду, као и сваки пут.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар