Прича: Куп побједника купова...

То нам треба, ђаволи вас знали тамо у Монаку или Ниону, то нам фали. Упркос свему и упркос вама, то бисмо волели да вратите, да има неког тамо у УЕФА који ће рећи, а знате шта, људи, ево једне сулуде идеје, вратимо народу Куп победника купова. . .

Фудбал 18.09.2018 | 23:10 Постоје у политици, у ПР-у, у том маркетингу, нешто што се зову “пробни балони”. То је оно када неко изјави нешто што се, мислимо, граничи баш са здравим разумом, тек да види како ће да прође. Ако јавност одреагује бурно, страшно, негативно, изађе неко и каже да је то била само скурња, ништа озбиљно, то се неко излетео, је ли.

Код УЕФА то тако не функционише. Понадате се да је то нека њихова маркетиншка керефека, али јок, они терају по своме шта год да јавност, па и она најшира могућа, укључујући чак и клубове и савезе, мислила о томе. И ништа их неће поколебати.

Тако је било када је, нема томе ни месец-два, изнебуха најављено некакво ново, треће такмичење у европском календару. Мислили смо да је на дугом штапу, ко зна кад ће то и да ли ће бити, али знајући “европску кућу фудбала” – какав еуфемизам! – нисмо морали дуго да чекамо на одгонетку.

У уторак ујутру, УЕФА је потврдила да ће нас од јесени 2021. сачекати ново европско такмичење, са 32 екипе.

Засад не знамо ништа о “пролазу”. Можемо само да нагађамо. Можемо да кажемо и да нам се не свиђа, као што нам се вероватно неће свидети. Зашто и би?

Ништа што су досад смислили, од ове Лиге нација до оног Европског првенства са милион екипа и милион домаћина, није нам се допало, и зато можемо само да маштамо, да пустимо души на вољу и да замислимо шта би било када би тамо, у Ниону, Базелу, Женеви, гдегод да су, зар је то важно, седели људи који воле, осећају, милују фудбал.

Да, зовите нас непоправљивим и патетичним романтицима, реците да смо глупи и да нас је прегазило време; шта се ми ту палимо, уосталом, када добар део читалаца ових редова уопште не зна ни шта је то, сем по неком давном чувењу, за њих је то једнако бизарно и егзотично као и Интертото или Куп сајамских градова или Митропа куп или Копа Оторино Бараси или Међународни куп железничких радника Европе (да, све је то постојало), али за нас (будале), за нас (будале) те три речи имају другачије, богатије, потентније, скроз секси значење, призвук и одсјај.

Куп победника купова.

То нам треба, ђаволи вас знали тамо у Монаку или Ниону, то нам фали, то надметање које је, знамо, објаснили су, направили су слајдове и ексел табеле, прегазило време, које нема више смисла у ери глобализације и лигашких делова и сакупљања бодова а онда нокаут-фазе и шта су већ смислили не би ли максимизирали приходе од ТВ права и иних извора; па упркос свему и упркос вама, то бисмо волели да вратите, да има неког тамо у УЕФА који ће рећи, а знате шта, људи, ево једне сулуде идеје, вратимо народу Куп победника купова...

Јасни су аргументи против: сви прваци и остали најјачи клубови ионако играју Лигу шампиона, а није ли такмичење управо и укинуто зато што су оглашивачи и навијачи (код УЕФА је то тим редоследом!) изгубили интересовање?

КПК, како је гласила његова скраћеница у старим новинама у доба када је фудбала било много мање на телевизији, није изгубио своју такмичарску драж када је настала ЛШ, али јесте чим је она проширена.

Зато је, уосталом, већ по средини деведесетих постао мање важан, а до краја деценије, века и миленијума и укинут, али ко може заборавити последње финале Купа купова?

Било је то на Вила Парку, једном тако европском стадиону, ма како његови сопственици данас деловали; данас видимо да трибине нису биле баш препуне, али радост и еуфорија навијача не могу се сакрити.

Мајорка Ектора Купера, тада један од егзотичнијих европских клубова, Мајорка са Ибагазом, Бјађинијем, Енгонгом, Данијем, нашим Јованом Станковићем – оним што је био у Звезди у најгоре време, мада није деловао лоше – изазвала је Ериксонов Лацио са Саласом, Вијеријем, Станковићем, Алмеидом, Михом, Нестом, Панкаром, Фавалијем.

Бобо га је дао први, шмекерски главом са једно пола терена, Станковић је наместио Данију за 1:1, а онда је пред сами крај утакмице тај плавокоси Чех, још му је коса прилично кратка, ухватио волејчину, и то десном ногом!, са једно шеснаест метара.

Ако је један гол макар донекле могао да предосети онај Зиданов из Глазгова, могао је то да буде овај.

Био је то последњи погодак у Купу победника купова. И није био обичан, и није био неки отпадак, и није био за 3:0 или 4:1 или тако неки резултат, јок, био је за победу, баш такав.

Тај гол Павела Недведа у жутом дресу, то би, да има слуха, и маште, и осмеха у Ниону, било довољно да се врати Куп победника купова – седели би тако, сви ти ђанији инфантини или како се већ зову, и слушали предлоге како ће изгледати то ново такмичење и да ли ће бити само предујам за неку трећу лигу у коју би упале нације попут Србије, а онда би неко притиснуо “Плаy” и приказао последње финале КПК и гол Недведа у жутом дресу, па би схватили да им је само једно чинити.



Наравно, модерни фудбал не хаје за романтику, баш га брига за то што су неке од највећих утакмица у историји ове игре носиле баш етикету Купа купова.

И та последња, на Вила Парку, и кад је Најим лобовао Симена са пола терена у финалу 1995. (зато је овај, када је то учинио Роналдињо седам пролећа касније, био тако помирен са судбином!), и кад је, много давно, Милан покрао Лидс за трофеј, и кад га је узела Парма што се сада поново вратила у наше животе, и кад је Манчестер Јунајтед у белим дресовима победио Барселону у првој сезони повратка Енглеза у европска такмичења после Хејсела, а онда незаслужено и дрипачки преварио Звезду у Суперкупу...

А кад смо код наших, и ОФК-а је ту играла оно полуфинале, а нису ли Звезда и Партизан имали утакмице које ће умногоме одредити њихов код? Партизан лудила са Селтиком и Гронингеном, плус испадање баш од тријумфалног Лација у последњој години; Звезда некада давно пролази Реал на пенале, само да би испала од Фрадија.

Један од непобитних аргумената који је одвајао, и који би и данас одвајао КПК, наравно ако би био мудро састављен, био је то што су га играли клубови који су заправо нешто освојили.

Ових година у финале Лиге шампиона може да се пробије четвртопласирани тим из неке велике лиге – не само да може, него то обично тако и буде! – али колико год да су ниподаштавана куп такмичења, колико год да су изгубила на својој привлачности, пехар је пехар, а они који су се такмичили за још већи пехар, знали су шта значи тријумфовати.

Наравно да нико не може да замисли да УЕФА, уместо још једног закукуљено компликованог и, да будемо искрени, непотребног турнира са све неким уклетим квалификацијама које ће за многе нижерангиране тимове представљати само мучење, уведе, односно врати, онај поштени систем: утакмица у гостима, утакмица кући, само победници домаћих куп-такмичења, два-три кола и већ је пролеће...

И шлус.

Куп победника купова мирише на патину, мирише на дане када Аталанта туче Мехелен и само због тога се, тридесет година касније, пола Бергама пакује у возове на ново европско гостовање.

Осећа се на ноћ када се у финалу, у сред Западне Немачке, сретну два дебело источноевропска, варшавопактовска клуба, као што су Динамо Тбилиси и Карл Цајс Јена, или када дедееровски Магдебург, у утакмици која је позната као “меч који нико није видео” (било им је забрањено да доводе навијаче, у страху да ће клиснути из “демократског” пакла), на Де Кајпу у Ротердаму, побеђује Милан младог стручњака по имену Ђовани Трапатони.

И та утакмица је, баш као и она са Сименом, баш као и она са Недведом, била сигнал онога што ће доћи: и да ће ДДР имати довољно снаге да на Мундијалу у Немачкој победи моћне домаћине, и да ће Трапнаучити много из тог првог пораза, и онда када узме Јуве, неће направити исту потцењивачку грешку.

Покушајмо сада да се ставимо у ролу беневолентне Уефе. Зар не би, у свету у којем је ретро поново кул, управо оно што је једноставно и проверено, било другачије и привлачило много више пажње?

Зар не би један меч, оним чудесним четвртком, од којег зависи све, привлачио више пажње од петог и шестог кола Лиге Европе, или чак Лиге шампиона, где је познато ко где иде и ко не може даље? Зар не би једно старомодно куп такмичење, од 180 минута што пакују и наде и стрепње и зебње и, понајпре, изненађења, вратило драж некомерцијалног (или, боље: не само комерцијалног) фудбала, а тиме и позорност његових поклоника?

Треба ли и потцртати да је то био толико тежак турнир да га великани попут Реала (тукао их Абердин сер АлексаФергусона!), Ливерпула, Интера, никада нису освојили?

Све ово је само “wисхфул тхинкинг”, рекли би Енглези, ако знамо Уефу и то да се она не бави пробним балонима, а још се мање бави романтиком; и баш зато је, њима у инат, ваљда лепо да маштамо, да пустимо души на вољу и да замислимо шта би било када би тамо, у Ниону, Базелу, Женеви, гдегод да су, зар је то важно, седели људи који воле, осећају, милују фудбал, па да неко од њих каже, а знате шта, људи, ево једне сулуде идеје, вратимо народу Куп победника купова.

Извор: моззартспорт