Да ли је ово најгора Италија у историји?!

И чему Азури могу да се надају од нове генерације коју са клупе предводи Роберто Манчини. . . ?

Фудбал 12.09.2018 | 22:00 Кад их је ономад Шведска истерала са Мундијала после 50 година - последњи пут нису играли 1958, баш у Шведској, и само још једном пре тога, у Уругвају 1930 - било је доста оних који су патили за Италијом. Нису били ретки ни они што су говорили да Светски куп нема исти шмек кад тамо нема момака у узаним азурним мајицама. Али после овога што нам Италија приређује последњих месеци ред је да се запитамо да ли је фудбал баш тако пуно изгубио што су богови среће одлучили да новембра 2017. на терену Сан Сира зачарају мрежу Робина Олсена?

И једно још јаче и конкретније питање које данас поставља велики број светских медија: да ли је ово најгора Италија у историји? 

Разочарање!

Катастрофа!

Тужна Италија!

Само су неки од наслова у италијанској штампи, а после ко зна ког по реду неуспеха у 2018. години. Да пресаберемо све од Шведске па наовамо:

Аргентина - Италија 2:0
Енглеска - Италија 1:1
Италија - Саудијска Арабија 2:1
Француска - Италија 3:1
Италија - Холандија 1:1
Италија - Пољска 1:1
Португал - Италија 1:0  

Једна једина победа и то против слабашне Арабије. Кад на то додамо и она два сусрета са Швеђанима у баражу - девет утакмица, један тријумф. Уз дужно поштовање, али за једну Италију, уз Бразил и Немачку највећу репрезентацију света то је недопустиво. Оно што посебно боли јесте начин на који је изгубљена синоћња утакмица од Португала. Од Португала без Кристијана Роналда, то је јако важно напоменути. Примили су Азури један, али по свим објективним извештачима могли су бар још три, четири. Најмање.  

И они најстарији навијачи и новинари у Италији тешко да се сећају серије овако лошијих резултата, али и национални тим са мање великих играча. Свима ће прво пасти на памет Мундијал у Бразилу 1950, али не заборавите да је то заправо била Б репрезентација, јер је годину дана раније изгинуо комплетан тим Гранде Торина који је чинио окосницу Италије. Липи, Прандели, Конте, Вентура. И сада Роберто Манчини. Сви су они водили национални тим у последњој деценији. Прелазна оцена само за финале 2012. у Украјини и Пољској. Утисак је, оно чимеМанчини располаже најтање је што се тиче квалитета. Неко ће рећи - еквивалент селекторовог знања. И све у прилог тој тези да је ово ипак најгора Италија у историји. 

Па чиме то располаже Манчини?

Узмимо у обзир да је репрезентација Италије у транзицији, зато не би било коректно да оцењујемо момке који су дебитовали или сакупили тек понеки меч у дресу са државним грбом. Али неке чињенице саме се намећу. Као рецимо ова: најбољи стрелац репрезентације је "стокилаш" Марио Балотели са 14 голова! Знате ли ко је иза њега? Штопер Ђорђо Кјелини! Четврти је Лео Бонући, а између њих углавио се некако Ћиро Имобиле. Нападач Лација, иначе, није погодио у дресу репрезентације више од годину дана. А када их је и давао чинио је то против Лихтенштајна, Израела, Македоније, Албаније. И та трака на његовој руци... После Буфона, Канавара, Малдинија... Све то скупа није скица великог тима. 

А где то играју (пазите, играју, а не седе на клупи или трибинама) ови момци што их је Манчини посложио у национални тим? Од играча офанзивних карактеристика само Жоржињо у врхунском, топ клубу (или боље рећи тиму). Друга двојица су Кјелини и Бонући. И ту је још Маркјо Верати ког тренутно нема због повреде. Тачка. Сви остали нити ће се у скорије време борити за трофеје нити ће играти оне највеће утакмице. Зато, велико је питање како ће се даље развијати та италијанска млађарија. 

А опет, ко је ту заиста толико млад... Донарума (19) и Кјеза (20). Евентуално да поменемо Ромањолија, Руганија и Калдару и то кроз ону чувену призму да штопери нешто касније сазревају. Берарди и Белоти у најбољим су годинама, у напону снаге, Инсиње и Заза имају по 27, Бернардески се неће наиграти у Јувентусу, Кристанте и Пелегрини се још чекају и нису прве звезде ни у Роми.   

Кад се подвуче црта - скромно. Врло скромно. И дилеме нема, апсолутно се може покренути тема о најгорој Италији. Ето, нека буде од 1950. до данас. 

Италијанска репрезентација, неоспорно је, слаби са опадањем квалитета Серије А. Долазак Кристијана Роналдо могао би да активира неке нове ветрове, али неће то ићи преко ноћи. Као што ни Калчо није преко ноћи од најјаче, постао трећа, или чак четврта лига Европе. Бавићемо се опет само чињеницама: у Лиги шампиона од Интерове триплете само два финала за Јувентус и ништа више. У Лиги Европе (УЕФА купу) још дужи пост. Идуће године биће две деценије од Парминог тријумфа. Колико је то времена јасно вам је кад се сетимо јунака тог успеха - Верона, Тирама, Креспа, Асприље... 

За нацију која је навикла на фудбалске успехе - простране ране. Требаће времена да зацеле.

Извор: моззартспорт