Прича: Србија има правог шпица! Каквог дуго није имала!

Највише захваљујући Јокану и Муслину! Фантастичне бројке српског нападача који је коначно сазрео и једино чиме се истиче су голови.

Фудбал 13.09.2018 | 23:00 Када се то деси, Енглези кажу “Митро’с он фире”, Белгијанци обично употребе надимак Митрогол који су му дали у Андерлехту, а код нас је то просто и једноставно… “Даде га Митар”! Пре неко вече против Румуна опет. И то два комада!

Није баш било много тога позитивног у игри Србије у ова два меча Лиге нација. Али, ако је неко показао вредност онда је то Александар Митровић. Ако је неко светла тачка српске репрезантације у последњих годину, две, онда су то Александар Митровић и Душан Тадић. Нема више бојазни. Србија има шпица. Правог, расног, убитачног… Предатора. Класичну “деветку” која нам је фалила од одласка Николе Жигића. Шпица који даје голове.

Она два против Румуније су донела мршави бод против слабашних Румуна, али су и потписали доказни материјал да јеМитровић заиста израстао и сазрео у озбиљног нападача. А још није напунио 24. године.

Осим самог Митровића, један човек заслужује огормну захвалност за голгетерску експлозију српског нападача. Славиша Јокановић.

Пре скоро осам месеци Митровић је био у тешкој ситуацији. Рафа Бенитез му није дао да игра, а није му дао ни да оде. Коначно се у финишу прелазног рока смиловао да пусти Митра на позајмицу, али времена је било јако мало. Помињали су се бројни клубови из Енгелске, Шпаније, Француске, Немачке… Али, Митровић се одлучио за повратак у Андерлехт и последњег дана прелазног рока се упутио као Белгији. Допутовао је у Брисел у последњим сатима пијаце на лекарске прегледе, да би тамо сазнао да је посао пропао. Било је неминовно да се врати у Њукасл и одседи још једну полусезону на клупи…

А онда је зазвонио телефон и са друге стране жице се чуо глас Славише Јокановића. Понудио је младом земљаку спас у последњи час. Позвао га је Фулам и мисију пробијања кроз паклени Чемпионшип до Премијер лиге. Терен познат Митровићу. Почела је трка са временом, Митровић се упутио као Лондону и буквално су минути одлучивали. У последњим тренуцима прелазног рока, трансфер је некако прошао крозТМС и Митровић је опет обукао црно-бело. Овога пута у западном Лондону.

Славиша Јокановић је повукао ручну кочницу у Митровићевој каријери и скренуо га са низбрдице на коју га је гурнуо Рафа Бенитез. Јокан није био само социјални радник који тек тако помаже земљаку, већ визионар који је за разлику од Бенитеза знао све Митровићеве квалитете и знао да је то последња коцкица која недостаје Фуламу за озбиљан резултат.

Митар је прионуо на посао и врло брзо почео да се захваљује Јокану на најбољи начин - головима! Решетао је мреже у серији, био играч месеца у Чемпионшипу једном, па други пут, направио је преокрет у корист Фулама и довео га до великог финала на Вемблију против Астон Виле у којем је обезбеђен пласман у Премијер лигу. Митровић је без дилеме био појачање сезоне у Чемпионшипу. А Јокановићева тренерска судбина и рејтинг су скакали са сваким новим голом младог земљака.

Рафа Бенитез није могао да прогута сујету па је месецима одуговлачио са коначном одлуком оМитровићевој судбини. Коначно, у финишу прелазног рока је прихватио понуду Фулама који ниједног тренутка није одустајао од Митровог повратка на Крејвен котиџ. Реч коју су један другоме дали Јокановић иМитровић је била јача од свега и опет су се нашли заједно. У Премијер лиги! Овога пута је Митровић дошао уз много већу помпу као једно од највећих појачања у историји Фулама и миљеник навијача.

Јокановић је пустио духа из боце и ослободио голгетерску експлозију талентованог нападача. Због тога му поред Фуламових, захвалност дугују и српски навијачи.

Многи тренери су имали заслуге у тој лудој и занимнљивој каријери. Од Војкана Ристића који га је открио у смдеревском Јединству, преко Вука Рашовића који га је брусио Телеоптику када многи у Партизану нису имали појма какав им је бисер пред носем, до Љубинка Друловича који са њим као ударном иглом попео омладинце Србије на кров Европе. Улогу је имао и Влада Вермезовић који га је увео у озбиљан фудбал и учио га неким животним правилима понашања, па тек онда фудбалским.

Имао је Митровић и среће да га не поквари велика тренерска штеточина Милован Ђорић, који је урадио све да упропасти једну талентовану кадетску репезентацију 2011. године. Изборио се и са не баш коректним Ванден Бромом у Андерлехту који се за слабије резултате често кукавички скривао иза Митровићеве цене (најскупљи играч у историји белгијског фудбала) и дозвољавао све врсте напада белгијске јавности на момка који је имао само 21 годину. А онда је дошао сјајан тип, Бесник Хаси, који се према њему односио као према сину и заједно су освојили титулу првака Белгије, а Митровић је следеће сезоне био и први стрелац лиге.

Заслуге има и Синиша Михајловић који се није либио да му прижи шансу, али је исто тако погрешио што је предуго био заљубљен у Марка Шћеповича и што раније није гурнуо Митра у ватру. Јер, онда не би можда изгубио од Хрватске у Загребу, с обзиром да га је Митар спасао да не изгуби од Хрвата и на Маракани. Уследили су инстант селектори. Друловић није имао времена да искористи некадашњег ученика. Арогантни Дик Адвокат у три утакмице које је водио није пружио шансу Митровићу ни минут јер је му је бољи био ветеран ДанкоЛазовић. Његов наследник Ћурчић је вратио Митровића у првих 11, али није умео да га искористи: 0 голова на пет утакмица у квалификацијама.

У мређувремену, Митровић је остварио трансфер у Њуаксл. И испунио дечачку жељу. И то много говори о њему као о специфичном, искреном карактеру. Сведоци смо куртоазних изјава фудбалера који причају о остварењу дечачких снова за који год клуб да потпишу. Али, Митар је век истицао да његово срце куца за само један клуб ван Србије - Њукасл. И остварио је амбицију да заигра за Свраке, али би можда боље било да је више размишљао главом него срцем том приликом. Мекларен који га је довео је кратко потрајао и дошао је Бенитез са којим је Њукасл испао у Чемпионшип, а Митровић упркос свему није оставио лош утисак и дебитантској сезони. Дао је девет голова, али било је и црвених картона, чудних момената као оно легендарно радовање са навијачем против Сандерленда, инсистирање да се врати у игру са потресом мозга, итд…

У Чемпионшипу је Бенитез почео да му уништава каријеру, наставило се и у Премијер лиги и онда је дошао тај преломни моменат последњег дана прелазног рока.

Славиша Јокановић је спасао најталентованијег нападача Србије. До Јокана, вештачко дисање Митровићу је давао Славољуб Муслин за којег никада није било спорно ко је први нападач Србије. Без обзира на минутажу или форму, Муслин је знао да Србија нема бољег и та вера му се исплатила. Митровић је код Муслинабио оно што је Србији фалило код претходних селектора - егзекутор. Уз Душана Тадића је био јунак дуго чеканог успеха репрезентације и пласмана на Мундијал, постигавши шест голова на девет утакмица.

Јокановић је надградио оно што је Муслин извлачио из њега и уследила је фантастична 2018. година заАлександра Митровића. У 30 утакмица на којима је играо ове године (три је преседео на клупи, две док се навикавао на Фулам и једну у купу) за клуб и репрезентацију, Александар Митровић има скоро па невероватан учинак - 24 гола!

Митровић у такмичарским мечевима у дресу репрезентације има 10 голова на 23 меча! Не памтимо да је неки нападач Србије имао такав учинак у последњих десетак година. Напад Орлова су углавном предводили Лазовић, Жигић, Пантелић… И нису били ни близу оваквих серија и просека. Примера ради, МаркоПантелић је на 30 такмичарских мечева за Орлове дао пет голова, Жигић 13 на 34, Лазовић 5 на 24… Упоредите то са Митровићевим бројакама и чињеницом да је тај биланс оставрио док још није напунио 24 године! Оно најбоље је тек пред њим…

У оваквом тиму, са оваквим амбијентом, селекторима и могућностима, Митровић има више него добар учинак. Утисак је да оваквог нападача нисмо имали још од времена Дарка Ковачевића и Сава Милошевића у њиховим најбољим данима. А пред Митром је толико времена и простора да их и надмаши.

Ова година обећава да је Митровић прележао све дечје болести. Нема више црвених картона, нема више проблематичних гестова, нема више исхитрених реакција.

Александар Митровић од доласка под палицу Славише Јокановића види само једну ствар на утакмицама - противнички гол. И често се сусреће са њим. Има ту и промашаја као против Костарике или Литваније. Али за сваког нападача је најбитније да улази у шансе. А Митровић је стално у шанси. Неке искористи попут оних против Швајцарске или синоћ против Румуније. Погађа са земље као Инзаги, погађа из окрета каоИбрахимовић, туче главом као Кејхил.

Постао је разноврстан нападач. Поред голова које испоручује, од огромне је користи у дефанзиви при прекидима. Не треба заборавити ни све пенале које је изнудио, као онај против Литваније за победу. Ни онај фамозни који немачки бандит Феликс Брих “није видео” против Швајцарске. Може да игра као једини нападач, али се код Муслина пред крај показало да је сјајан и у тандему са Пријовићем када су један другом намештали голове против Велса и Грузије.

Са 19 голова на 42 меча репрезентације Србије, Александар Митровић још није ни у Топ 10 најбољих стрелаца наше репрезентације свих времена. Наравно, рачунају се резултати Југославије и свих њених облика. Међутим, Митровићу су тек 24 године и врло брзо можемо очекивати да поправи голгетерски учинак да уђе у Топ 10, а онда једног дана стигне и престигне рекордера старе Југославије Стјепана Бобека који је у дресу са државним грбом дао 38 голова. Није питање да ли ће Митровић успети у томе, већ када ће.

Колико је Митар још малд играч говори и поређење са његовим вршњацима широм Европе и млађима од њега. Од класичних “деветки” које још нису напуниле 24 године, Митровићева конкуренција су ГабријелЖезус, Тимо Вернер, Лаутаро Мартинез, Ђовани Симеоне, Патрик Кутроне, Андре Силва… Само се за Бразилца може рећи да је класа изнад Митровића тренутно. Сви остали су ту негде или испод Митрогола.

Усоталом, Србин је на почетку сезоне у Премијер лиги њен најбољи стрелац са четири гола. Ако овако настави, неминовно је да ће пробити границу од 15 голова, а ако пређе и 20 онда ћемо имати и чврсту гаранцију да Србија има правог шпица.

Извор: моззартспорт