Прича: Новак је опет на врху...

Како су једна операција, повратак Вајде и одлазак у планину пробудили шампиона? Најбољи српски тенисер свих времена прешао је огроман пут у претходних шест месеци, а сада ни место број један на АТП ранг-листи делује реално.

Тенис 10.09.2018 | 23:45 Новак Ђоковић вратио се тамо где му је и место – у сам врх светског тениса. Освајањем трофеја на УС Опену, најбољи српски тенисер свих времена показао је да никако није за старо гвожђе и да су га многи прерано отписали као играча чији зенит каријере прошао, а све у стилу “прегазиће га младе снаге”. Само, заборавили су једну битну ствар, да Ђоковић не би дошао ту где јесте да није толико упоран и да велике шампионе никада не би требало отписати. А поставља се питање шта се то десило ове године да се Ђоковићврати у великом стилу и пошаље снажну поруку и “класићима” Рафаелу Надалу и Роџеру Федереру, али клинцима попут, рецимо, Александра Зверева који претендују на тријумф у тој тениској Игри престола. Два су разлога за то. Први је операција лакта у Швајцарској, а други је повратак Марјана Вајде у стручни штаб.

“Да ми је неко у фебруару, када сам оперисао лакат, рекао да ћу освојити Вимблдон, УС опен и Синсинати, тешко да би му поверовао. Али, истовремено, увек је део мене замишљао и веровао да ћу ускоро успети да се вратим на жељени ниво”, рекао је Ђоковић новинарима после тријумфа у Њујорку.

И осећај га није преварио. Као што га није преварио ни осећај да се поново обрати Вајди после експеримената са Борисом Бекером и Пепом Имазом. А управо је Вајда, неколико сати уочи финала, онако у шаљивом тону новинарима на Флашинг медоузу у пролазу добацио:

“Биће забавно вечерас”.

И био је у праву. Барем из угла српског тениског навијача. У три сета је Ђоковић “почистио” са терена сјајног Аргентинца Хуана Мартина дел Потра којем је по завршетку меча остало само да седне и плаче. Буквално. Било је тужно видети ту сцену, али таква је судбина када налетиш на бољег од себе. А тај бољи у Њујорку је освојио 14. грен слем титулу у каријери и изједначио се са легендарним Питом Сампрасом. И нема намеру Ђоковић да се заустави на томе.

“Пре десетак година можда би рекао да нисам баш срећан што сам део ере у којој наступају Надал и Федерер. Али, данас, могу да кажем да сам срећан. Стварно сам срећан. Мечеви са њима и та ривалства направила су од мене оваквог играча. Изузетно поштујем то што су они постигли на терену, али и ван њега. Мислим да смо једни друге увек терали на померање граница у сваком мечу”, објаснио је Ђоковић.

Они који су пажљиво пратили српског играча у досадашњем току сезоне, могли су да “виде” овакав исход на њујоршком гренд слему. Не само због чињенице да је заиста подизао форму, и некако је дозирао како су пролазили месеци од априла и повратка Вајде у стручни штаб. Најпре је подигао пехар на Вимблдону, а онда је стигао и својеврстан “знак” у виду коначног освајања мастерс турнира у Синсинатију, јединог који му је недостајао у каријери из те Серије 1000. А претходно је изгубио чак пет финала у том граду.

“После те операције било су ми потребна три или четири месеца. То је био процесс и током тог процеса доста сам научио о себи, како да будем стрпљив, а то је нешто што ми никада није била јача страна”, признао је Ђоковић.

Може се рећи да је једини неуспех у претходном периоду био пораз у четвртфиналу Ролан Гароса од Италијана Марка Чекината, момка који је на почетку сезоне још играо на челинџерима.

“Био сам веома разочаран својом игром тог дана, поготово што сам пре тога имао добрих мечева и Риму и на Ролан Гаросу. Као да сам на неки начин разочарао самог себе”.

И онда је решење пронашао у томе да се на неко време потпуно искључи и удаљи од тениса. Зато је са супругом Јеленом отишао не петодневно планинарење у Француску, а тврди да су му се ствари искристалисале у тренутку када је после трочасовног “пентрања” сео и загледао се у планину Сент Виктоар.

“Сагледали смо ствари из другачије перспективе. Пронашао сам нову мотивацију. Размишљао сам о томе какве емоције тенис изазива код мене. И све су биле позитивне. Као да сам поново удахнуо тенис”.

И како год то тумачили, очигледно да је успело. Шест недеља после одласка на планину, Ђоковић је славио трофеј на Вимблдону. Када гледамо из ове перспективе, Ђоковић је у последња 23 меча забележио чак 22 победе.

А није му ноћас било лако јер је други пут заредом у финалу УС опена против себе имао непријатељски настројену публику. Претходно је то био случај 2015. године када је савладао Федерера. Али открио је и начин на који је навијање аргентинских навијача претворио у своју снагу. Узвике “Оле, оле, оле, Делпо” у својој глави је претворио у повике “Ноле, Ноле, Ноле”.

“Заиста сам натерао себе да чујем баш то”, казао је српски тенисер и додао да је на сличан начин пре три године натерао себе да скандирање Рожеру Федереру у својој глави претвори у повике “Новак, Новак”.

Ипак, победом на УС опену, колико год била важна, Ђоковић није до краја испунио зацртани циљ. Има, у ствари, још много тога пред њим у 2018. години. Циљ му је да покуша да се до краја сезоне врати на прво место АТП листи и поново са трона свргне Рафаела Надала. Али, како је рекао је рекао после тријумфа у Њујорку, има рецепт и за то и следи му нова тура планинарења по Француској. Право до самог врха.

Извор: моззартспорт