Прича: Кин и ја сами на семафору - шта је било послије?

Тетоваже, Пенант и изгубљени порше, Ћабијева жена, Сол Кембел и шта ради Роналдо наг пред огледалом. . . ?! Питер Крауч и како је то бити фудбалер. . . ?

Фудбал 11.09.2018 | 23:05 Он је један од добрих момака модерног фудбала - интелигентан, искрен, занимљиво, свестан својих квалитета. Увек с обе ноге на земљи. Неко ће рећи и светао пример у свој фудбалској роботизацији која нас окружује. Он је Питер Крауч и написао је књигу. Чини се, онако на првих неколико редова - занимљиву књигу. Каже да прошао све. Играо за велике клубове, за репрезентацију, осетио чари Мундијала и највећих трофеја. Видео како се фудбал мења у последњих 20 година. Дожовео је оно блештавило ком теже сви ти млади момци који започињу да се баве фудбалом. Новац, добри аутомобили, најлепше девојке... 

Сматра Питер Крауч да јако добро зна како све то функционише па је решио да нека своја искуства стави на папир. Ко зна, можда неким новим клинцима буде и од користи. Рецимо, тај његов први сусрет са својим идолом. Болан сусрет. И сусрет просветљења. Тада је, како сам каже, схватио да је постао једна обични сисица. А то никако није желео да постане пре него што су му "шушке" напуниле џепове, а луде цифре банковне рачуне. 

Имам 24 године и управо ме је купио владајући шампион Европе Ливерпул. Купио сам Астон Мартин. Возим се улицама Манчестера. Спуштена стакла, наочаре за сунце, лакат на прозору и управљање с два прста. Музика трешти. А ја чк и не волим гласну музику. Нисам сигуран ни да ми свиђа овај ауто. Неки тихи глас у мени говори да Астон Мартин није за мене, али један јачи глас вришти да сам репрезентативац Енглеске и нападач Ливерпула! Стара правила више не важе... Тихи глас: Питер, никада ниси изгледао јадније, сисице. И глас који преовладава: Питер, никада ниси био више кул.     

И тако, крстарим около покушавајући да себе убедим како изгледам као Стив Меквин или Данијел Крејг, игнорушићи старог Питера који ми говори да сам постао све што сам се заклео да нећу бити ако успем у фудбалу. Одједном, на сефафору поред мене Рој Кин! Разумећете моју вибрацију. Какав човек, какав играч, колико титула... Срце Манчестер Јуњатеда. Сад смо исти ниво. Иста лига. Зар не, Рој? Размишљам у себи. Он се на трен окреће ка мени, згужва лице, гнусно ме погледа и одмахне главом. Замрнуо сам се. Осмех ми је склизнуо са лица. Остао сам закопан с ручном кочницом у рукама: О мој боже, постао сам једна од оних сисица.

Идућег дана одмах сам продао Астон Мартин. Изгубио сам 25.000 фунти, али осећао сам се срећно. Све због Роја Кина као моје одсутне савести, као духовног водича за младих фудбалера... Тај тренутак на семафору био је најбоља ствар која ми се догодила у животу. Да сам задржао тај ауто сваког дана бих себе све више мрзео. Нисам схватио колико сам брзо стигао до врха. Сада исте ствари видим на неким момцима који надолазе. Тај један једини поглед Роја Кина био је прекретница за мене. Сишао сам на земљу. Хвала ти, Рој. А можда тада није ни знао ко сам. Можда је само мислио - то је још једна у низу сисица. А ко би смео да се расправља с њим? 

Робот? Та прослава је била инстиктивна. Свен Горан Ериксон ме је желео у репрезентацији збо мојих голова и прослава. У време када је било много негативних кометара везаних за национални тим мислио је да ће тако људима вратити осмехе на лица. "Настави то да радиш", говорио ми је. 

Никада пре то нисам радио на утакмицама. Само неколико пута када сам био пијан са друштвом, укључујући и једну велику журку Дејвида Бекама. "Краучи, мораш то да урадиш на мечу", рекли су ми. Нисам веровао ни да ћу играти, а не да ћу постићи гол. Прихватио сам и то се догодило. После ћу "робота" понављати иза затворених врата. Када су то тражили од мене у дечијој болници у Стоуку или за прица Вилијема кад је посетио репрезентацију. Када сам постигао хет-трик за Енглеску нисам тако славио. Само бесан ударац у ваздух. Стив Мекларен ми је пришао и путао ме: Шта си, дођавола, урадио с роботом?! Рекао сам му да се то више неће поновити. Осим у неким пијаним ноћима и за мој 100. гол у Премијер лиги... 

Џермејн Пенант био је у Стоуку већ неколико седмица када је добио позив из свог претходног клуба Сарагосе. Питали су га да ли зна да је испред железничке станице заборавио свој аутомобил - Порше?! Само фудбалер може да заборави да му недостаје Порше. Нарочито ако му је још и име исписано на таблицама. Сумњам да је тог дана када је одлазио успео да ухвати воз...

Једном, изашао сам са клупским друговима из ноћног клуба и видимо испред нашу велику звезду Пенанта како лежи на Ферарију и чека девојке да изађу. Немам појма колико дуго је чекао... Знам само да то чак није био његов ауто, већ га изнајмио само како би се показао и паркирао ту испред клуба. Не знам да ли је то палило код девојака...

Тетоваже су некада биле одраз бунтовништва. Требало је да вас учине другачијим. Сада су другачији они који их немају. Толико су популарне да их чак не примећујете на људима. Са њима постајете исти као и сваки други играч. Бивши играч Астон Виле Џон Керју желео је да своју животну филозофију ослика на врату. Требало је да пише: "Мој живот, моја правила". Знате шта је испало, како се то преводило? "Мој живот, моја менструација". То може да се догоди само фудбалеру. Са тетоважама људи желе да скрену пажњу на неки део свог тела. Тако неко има јак бицепс, па жели да истакне. Или неки други део... На који део тела ја да сктенем пажњу? 

Кристијано Роналдо? Рио Фердинанд нам је причао о томе како би Роналдо стајао испред огледала у свлачионици, потпуно наг, и провлачећи руку кроз косу говорио: Вау, тако сам леп. Саиграчи су га онда задиркивали: Како год, Лео Меси је бољи играч од тебе. Он би онда само слегнуо раменима и наставио да се диви себи: О да, али Меси не изгледа овако... 

Постојао је један мрачан период и Стоуку. Било је то током 2013. године. Мати Етерингтон је пронашао своју нову кожну јакну у WЦ шољи. Одлучио је да се освети тако што је узео буђаве рибље изнутрице и ставио их у ципеле и аутомобили Џона Волтерса, који се сумњичио за недело са јакном. Волтерс је одговорио тако што је од локално месара купио крваву свињску главу, умотао је Матијеве фармерке и стрпао у његов ормарић. Мати је то пронашао и "проследио" до гардеробе Глена Вилана. Вилан је случајно фармерке пребацио у ормарић Кенвајна Џонса, није знао о чему се ради. Овај је изгубио разум и цигром разлупао Виланов аутомобил...

Беноа Асу Екото. Чули сте за човека који није волео фудбал. Били смо једно време заједно у Тотенхему. У 15.30 у суботу он није знао против кога играмо у 16.00. Али Беноа, причали смо о томе током читаве недеље... Није вредело. Није га занимало. Храна фудбалера? Тестенине, пилетина без соса и тако 20 година уназад. Беноа је у торби увек имао кроасан, топлу чоколаду, два чипса и кока колу. И увек је био у одличној форми. Онај опоравак у леду? Никада! Говорио је да му је превише хладно...

Када сам потписао за Ливерпул одсео сам у хотелу неко време. На рецепцији је била девојка која је изгледала баш добро. Нисам могао да верујем да ми се све време смеши. На тренингу, кажем момцима како је лепа и да изгледа имам шансе. Џејми Карагер је позвао неколико старијих играча: Реци им поново, Краучи: И ја кажем: "Сад је све на мени. Горим". Они ме опет испитују, како изгледа? "Невероватно. Тамна коса, шпански изглед. Ту сам, имам шансе. Испоставило се на крају да је то жена Ћабија Алонса. Радила је помало ту на рецепцији како би увежбала језик, а они сви то знали... 

Можда се сећате периода у Ливерпулу када је Рафа Бенитез почео да носи кожну јакну. Постојала је нека теорија међу нама играчима да жели да се такмичи у моди са Мурињом. А Мурињо је у то време био прва звезда у Премијер лиги. У суштини, Рафа није волео кожну јакну, то није био он, него га је супруга натерала да је носи. За Божић, док смо отварали поклоне, његово лице је изгледало уништено када је видео шта сам му купио. Из кутије је извадио нову кожну јакну и биографију Жозеа Муриња. Видело се да је био увређен. Нисам му, све до сад, рекао да је то било од мене. Извини, Рафа...  

У Портсмуту сам упознао Сола Кембела. Масирао би се два сата пре тренинга. Имали смо два масера и обојица су радила на њему. Један само за оне огромне ноге, други за све остало. Док бисмо пролазили поред њега излазећи на терен кроз шалу смо умели да га упитамо: "Има ли неке шансе за нас, Сол"? Он само благо подигне главу и промрмља: "Када будете имали 70 утакмица за репрезентацију Енглеске онда дођите и поново ме то питајте". 

Питер Крауч и књига "Како је бити фудбалер"... 

Јединствен тип, зар не?

Извор: моззартспорт