Прича: Гадафи, Данска и Хyгге...

Данас када постајем репрезентативац. . . ! Једног си дана на термину с ортацима, играте пет плус један у неком балону у Одензеу или Орхусу, живот ти је океј иако си га замишљао другачије, већ мислиш на то како ћеш морати да се наспаваш да сутра на послу не зеваш и нервираш шефа, у некој канцеларији са вештачким светлом, а онда те Јон Јенсен – европски шампион Јон Јенсен! – окрене каже ти: Сине, јави директору да си болестан, отаџбина те зове, сутра продајеш трикове Мареку Хамшику и Роберту Маку.

Фудбал 05.09.2018 | 19:45 Прича прва је више анегдота, једна од оних урбаних легенди из доба југословенског бивања несврстаним, проверљива таман колико и остале приче, на пример она о томе шта је радила Неда Украден у пустињи, али зарад приче, и зато што толико добро звучи, нека нам буде.

Као, Муамер ел Гадафи, вођа Првооктобарске револуције, аутор “Зелене књиге” и пријатељ Јосипа БрозаТита, први пут је доведен да гледа једну фудбалску утакмицу негде средином седамдесетих година прошлог века. Не знамо је ли Ал Насер против Ал Итихада, то није толико важно, у сваком случају, трибине су крцате, игла нема где да падне, у тренутку када Пуковник улази у свечану ложу.

Пре првог судијског звиждука, ипак, Гадафи устане, стадион се ућути, нико не сме ни да се накашље, а онда командант Џамахирије проговори.

“Шта је ово?”, загрми. “Вас двадесетак доле, а нас педесет хиљада горе, да вас гледамо? Каква је то једнакост? Каква је то глупост? Не долази у обзир. Хајде ви што сте били на терену сада на трибине, а ми са трибина ћемо сви доле...”

Тако је морало да буде. Утакмица се наставила, тако демократски, резултат је непознат, а шта је било са јадним фудбалерима, ех, то се није смело ни писати ни питати.

Прича друга је вероватно такође претерана, и сваки мач има две оштрице, то је најбоље знао човек који је писао о томе како ствари умеју да сатруле у држави Данској, али постала је омиљени концепт свих хипстера и јефтиних портала, не само у свету, него и у Србији.

Као, ствар се зове “хyгге”, и представља најбољи дански извозни производ после “лего” коцки, Ларса фонТрира и Никласа Бендтнера. Хyгге је, хоће да нас убеде, једна од оних непреводивих речи које, опет, Данце чине најсрећнијом нацијом на свету.

“Хиге” је одмор, опуштање, удобност, седење у вуненим топлим чарапама и уживање у шољи било чега топлог што волите, или још боље, седење у друштву које веома добро познајете, са којим сте опуштени толико да уживате. Хиге је способност да уживате у ономе малом што вам живот пружи.

(Ако звучи будаласто, то је вероватно зато што и јесте.)

Но добро, какве везе могу да имају свргнути и измучени револуционар из неких давних времена и један скандинавски концепт живљења? Па још који је линк те две ствари, чак и ако успемо да их ставимо у исте пасусе, са утакмицом која ће се вечерас одиграти у Словачкој, када учесницима Европског првенства у госте дође учесник осмине финала Светског првенства?

Све везе, изгледа, и у томе је још једна драж фудбала; таман када помислите да овај спорт не може више да вас одушеви, разнежи или запањи, деси се нешто овако, што није превише лако објаснити.

Укратко, читали сте већ о томе, Фудбалска федерација Данске у озбиљном је клинчу са фудбалерима, одуговлачи се са потписивањем уговора о комерцијалним и правима за брендирање са њима, а господа су се жалила и на услове рада и неиспуњавање којекаквих обавеза према првотимцима. Зато су, све са Кристијаном Ериксеном на челу, одбили да се одазову позиву за меч у Словачкој и за онај који их чека у недељу, на старту овог бизарног експеримента названог Лига нација.

До уторка касно увече мислило се да ће до договора доћи, али се то није десило, па је ДБУ морала под хитно да реагује, е да би предупредила санкције које укључују и избацивање националног тима из Лиге нација, а тиме и из европских квалификација.

Уместо селектора Огеа Харејдеа и његовог помоћника, нама добро познатог Јона Дала Томасона, екипу ће прозвати Јон Јенсен, 52-годишњи стручњак, легенда Брондбија и Арсенала, иначе тренер друголигаша Фремад Амагера.

А његов списак је тек чудо: Данска ће – што се одразило и на квоте кладионице Моззарт за овај меч – наступити у трећеразредном саставу, са играчима из друге, треће, чак и четврте лиге, с момцима који никада нису наступили заједно, а многи од њих су потпуни аматери.

Поврх свега, шушка се да ће на гостовање отпутовати не само фудбалери за које је досад навијала само породица, него да ће прилику да дебитују у чувеном “Хуммел” дресу (колико је само било тужно кад су једно време Данци одустали од своје легендарне опреме!) добити чак и неки актуелни репрезентативци... у футсалу.

Ако то није демократија, ако то није гадафијевски, ако то није проклети хyгге, стварно не знамо шта је.

Једног си дана стамени играч каквог трећелигаша, Каструпа, Хелерупа или већ неког ентог тима што га знамо из кладионичарске листе, а онда те Јон Јенсен – није он само тренер Фремад Амагера, он је стрелац првог гола у митском финалу Европског првенства 1992. против Немачке; дакле, Јон Јенсен, шампион и легенда – окрене на неки Вибер или шта већ користе у Данској и каже ти: сине, водим те у Словачку, од данас си репрезентативац своје земље.

Неки од њих су, дакле, футсалери, нису били довољно спретни, талентовани, снажни или истрајни да успеју у “великом” фудбалу, као да то сада има везе; једног си дана на термину с ортацима, играте пет плус један у неком балону у Одензеу или Орхусу, живот ти је океј иако си га замишљао другачије, већ мислиш на то како ћеш морати да се наспаваш да сутра на послу, у некој канцеларији са вештачким светлом, не зеваш и не нервираш шефа, а онда те Јон Јенсен – још једном, европски шампион Јон Јенсен! – окрене на WхатсАппили шта већ користе у Данској и каже ти, сине, јави директору да си болестан, отаџбина те зове, сутра продајеш трикове Мареку Хамшику и Роберту Маку, сутра си репрезентативац своје земље.

Не било које земље. Не неке тамо земље која фудбал не схвата озбиљно. Не земље која нема традицију, таленат, него Данске, државе која има, и мора да има, и заувек ће имати, живо сећање на браћу Лаудруп, на Серена Лербија и Франка Арнесена, на Пребена Елкјера, на екипу коју су, не без разлога и никада иронично, заиста звали “европски Бразилци”.

(То се, пре свега, односи на састав с Европског првенства 1984, чијим се сенима има захвалити, таман колико и санкцијама због којих Југославије у Шведској није било, што су осам година доцније постали шампиони континента.)

Како рекосмо то за хyгге, способност да уживате у ономе малом што вам живот пружи? Како рекосмо то за Гадафијеву демократизацију фудбала, ви умишљени хајде мало на трибине, пустите нас, обичну рају, мало да се играмо... ?

Њихова имена до данас никоме ништа нису значила, али не можемо да замислимо ниједног Данца који данас неће бити уз тоталне фудбалске анонимусе и понеког фудбалског аналфабету, који неће те момке што први и вероватно једини пут облаче “хуммелов” дрес са оним стрелицама на рукавима бодрити много снажније и искреније него што би подржали Ериксена, Поулсена, Пионеа Систа, Симона Кјера и остале уз које су били пре свега два месеца против Хрватске у осмини финала Светског купа.

Научиће и знаће само тог дана ко је Троелс Килиус Нилсен, нападач ИФ Скјелд Биркереда, редовног члана Треће дивизије, група исток.

Пратиће како брани Мортен Банк, 21-годишњи голман Болдклубен Аварте, члана Друге дивизије, група 1.

Питаће се каква је то десетка која се зове Оскар Хејбје, али сетиће се неки коментатор ваљда да тај младић наступа у четвртом рангу такмичења, за Ванлесе ИФ, победнике Купа Данске из 1974, у којем је каријеру почео један, дозволите, ено га горе међу бесмртницима, Пребен Елкјер.

Нешто је труло у држави Данској, и много нам је драго због тога...

(Ценимо да би, да се нешто слично деси у Србији, пун стадион дочекао играче из Жаркова, пиротског Радничког и прибојског ФАП-а, уместо пулена Младена Крстајића?)

Биће тако, наравно, и због велике љутње, и то оправдане: тешко је бити на страни сурових професионалаца који су се посвађали око комерцијалних права и некаквог брендирања – комерцијала! брендирање! па то не би могли да смисле ни Балканци! – и којима очигледно, упркос ономе што изјављује гласноговорник играча (и најбогатији међу њима) Тотенхемов Кристијан Ериксен, није превелика част да обуку тај “хумелов” дрес.

Нема везе, има коме јесте; ако се ништа не промени до среде поподне, Јон Јенсен ће стајати тамо уз аут-линију, и биће ту неки момци који се никада дотад нису срели, одслушаће химну и задрхтаће им срце, брате, једног дана си у четвртој лиги, а онда си репрезентативац своје земље, а ови што си их идолизовао, они су вечерас испред телевизора и гледају тебе, аматера, трећелигашког играча, футсалера, и екипу којој букмејкери предвиђају тотални крах.

Уколико се договор не постигне ни до недеље, Данска ће дебитовати у том бизарном експерименту названом Лига нација, у недељу у Копенхагену против Велса, са истим тим момцима; и у шта да ће стадион бити пун?

Ако то није откачено као Гадафијево поимање једнакости, ако то није као да седиш у топлим чарапама и уживаш у неком лудилу које ти је живот подарио, онда нема везе, онда фудбал и не може више да нас одушеви, разнежи или запањи, да смести нешто овако, што није превише лако објаснити.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес